Diploma

Pre nešto više od mesec dana profesor istorije Anders Bjorn iz Kopenhagena, gost-učesnik debatnog kluba koje je udruženje ''Evrokontakt'' organizovalo zajedno sa Gimnazijom, neskriveno je izrazio svoju fascinaciju nivoom znanja naših gimnazijalaca ne samo o Evropskoj Uniji. Trebalo je doživeti to veče i gledati mlade genijalce kako debatuju o tome da li Srbija ima alternativu za Evropu, tačnije Evropsku uniju. Naročito su mi bile interesantne debate o ekonomskim temama. Videlo se da oni tu oblast još ne poznaju dobro, ni vreme im nije za to, ali da se jako dobro snalaze i improvizuju u želji da dobrom argumentacijom pomognu da debata njihove ekipe bude uverljivija od protivničke. Neko je iz publike glasno komentarisao da je šteta što se u Narodnoj skupštini nije o pomenutoj temi raspravljalo sa ovako kvalitetnom argumentacijom.

Profesor je sutradan komentarisao da u bogatoj Evropi đaci manje nauče od naših, ali su izuzetno dobro obučeni da primenjuju ta svoja usmerena znanja. Njihov školski sistem nije okrenut ka pravljenju genijalaca. Dugo školovanje je privilegija imućnih i nadarenih, kojima stoji na raspolaganju dosta mehanizama za finansiranje troškova školovanja. Ostatak obrazovanih, koliko im nedostaje, privuku iz drugih zemalja i dobiju skoro gotove stručnjake bez ulaganja, potpuno besplatno.

Paradoksalno je da naš školski sistem omogućuje đacima dosta dobro obrazovanje, od kojih oni najbolji mahom odu u inostranstvo da bi se profesionalno i egzistencijalno realizovali. Ne retko nam baš oni dolaze da nas, u ime stranih kompanija za koje rade, podučavaju i treniraju kako neke stvari treba da radimo. Ako imamo u vidu da se ekonomija moderne Evrope zasniva na prodaji znanja i usluga, prosto je neverovatno kako jedna mala i siromašna zemlja kao što je Srbija propušta svoju šansu time što ne stvara ambijent da ta pametna deca ostanu da rade ovde i olako ih se odriče ne nudeći im ambijent u kome bi radili i iskazali svoje vrednosti.

I sam pripadam jednoj generaciji koju je sustiglo sve što nismo mogli ni da zamislimo kada smo upisivali fakultete i sudbina mi nije namenila da se bavim onim za šta sam se školovao. U jednom trenutku, iniciran razgovorom koji sam vodio sa jednom pametnom osobom na ovu temu, shvatio sam da je najskuplja stvar koju posedujem, vrednija čak i od kuće koju sam nasledio od roditelja, upravo moja diploma Medicinskog fakulteta u Beogradu, za koju u tom momentu nisam ni znao gde sam je držao. Rekao mi je da ona tržišno vredi oko pola miliona tadašnjih nemačkih maraka. Taj razgovor me je podsetio na Branislava Nušića koji je u svojoj ''Autobiografiji'' opisao kako je diplomu zašio u postavu kaputa da neko slučajno ne sazna da je ima jer mu je samo probleme donosila, i inspirisao  da svoju diplomu pronađem, uramim i okačim na zid u svojoj kancelariji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Izbori

Izbori u modernom značenju su evropski, tačnije engleski izum koji je u 13. veku doveo do formiranja prvog predstavničkog tela, parlamenta. Vekovima moderna civilizacija radi na tome da se mehanizam izbora usavrši i pronađe najbolji način kako da narod odabere svoje predstavnike koji će vršiti vlast i obavljati poslove od zajedničkog interesa.

Izbori se mogu posmatrati nalik onom kako optimista i pesimista  gledaju na čašu sa vodom, gde je ona prvima dopola puna a drugim napola prazna. Tako su za jedne izbori praznik demokratije a za druge prilika da nekompetentna većina odabere nekompetentnu manjinu da kompetentno upravlja navodno u njihovo, a u stvari u svoje sopstveno ime. 

Još od čuvenih ''ćoravih kutija'' decenijama se u Srbiji na izborima samo glasalo. Posle duže pauze, od pre osamnaest godina dobili smo pravo i da biramo. Mnogo se izbora održalo od tada. Sociolozi kažu da je to normalno i dobro za društva u tranziciji. Raduje me što je kod nas visoka izlaznost na izborima, među najvišim u Evropi, jer svakako treba da koristimo mogućnost i makar povremeno kažemo šta mislimo o onima kojima smo na prethodnim izborima poverili vlast. 

Ono što mi se ne sviđa je što se kod nas politika doživljava nekako navijački, previše emotivno. Kao što se navija za Zvezdu ili Partizan, tako se i glasa za ovu ili onu stranku. Ja sam više za to da izbore shvatimo kao priliku za svođenje računa, kao u kafani, da vidimo šta smo imali, pa da platimo, tj. da vidimo šta je od obećanog urađeno, da li je i ko je zaslužio da dobije novi mandat.

Zato predlažem da, ukoliko to već nismo ranije radili, prikupimo i sačuvamo sve izborne programe, liflete, brošure, snimimo sve televizijske spotove i da zapamtimo šta nam je ko ponudio u ovoj predizbornoj kampanji. Pa kada dođu neki sledeći izbori, da sve to lepo izvadimo iz fioke, ponovo pogledamo i svedemo račune. Da glasamo ali i da biramo.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Vece Korčagina

Pre dve godine sam vodio u nekada pobratimsku opštinu Žalec u Sloveniji delegaciju stručnjaka iz opštine Kruševac koji se kroz svoje osnovne profesije bave zaštitom životne sredine. Šetajući ulicama Žaleca, preko puta nekadašnjeg hotela ''Rubin'' (sada to ime nosi kockarnica pored hotela), naišli smo na radnike tamošnjeg komunalnog preduzeća koji su menjali vodovodne cevi bez kopanja ulice. Znatiželjni kao i svi Srbi, naređali smo se pored ograde i posmatrali kako oni to rade. Dok nisam skrivao svoje oduševljenje pedantnošću njihovih radnika i činjenicom da se svi radovi obavljaju bez bušenja asfalta, nanošenja blata i dizanja prašine na prolaznike i okolno naselje, prišao mi je kolega iz jednog kruševačkog javnog preduzeća i znalački rekao: ''Nije to ništa posebno, mi to odavno već znamo''.

U trenutku sam postao svestan razlike između Slovenije i Srbije. Naravno da mi sve znamo ali, za razliku od nas, Slovenci i znaju i primenjuju to svoje znanje. Zato su tu gde su, ali smo zato i mi tu gde smo.

Živim dugo u ovom gradu i nešto se ne sećam ovakvih scena u Kruševcu. Naše javne površine izgledaju kao da su preležale neke specifične trakaste boginje. Svake jeseni Kruševac pomalo liči na London, sav u izmaglici od vruće vode iz popucalih toplovodnih cevi. Pogotovo ulica Vece Korčagina, kod ''Lav Ekspresa'', gde svakog jutra idem na posao, nema jeseni i zime da se nešto ne kopa po njoj. Ako nekako i preskočim i zaobiđem sve te prepreke, onda me sačeka ona trafika na sred trotoara oko koje se sakupi sva voda koja okolo postoji i tu moram da stanem i priznam da sam poražen, očajnički gledajući kako da se izbavim iz nezavidne situacije u koju sam nepromišljeno upao odlučivši da baš tom ulicom krenem nekuda.

Izgleda da kod nas nema ništa dok se ne zaore asfalt jer kako drugačije pokazati i dokazati uvek nezadovoljnom narodu (glasačima) da se nešto radi za njihovo dobro. Kada bi se radilo kao u Sloveniji, ispod zemlje, ko bi posle na televiziji dokazao da se uopšte nešto radi? Ovako, svi mi to vidimo, preskačemo, umokrimo se ili zamažemo pa sa akcijaškim zanosom pričamo okolo ''znaš, rade onu ulicu...'' 

Stvari su počele da se menjaju poslednjih godina. Kao nepopravljivi optimista očekujem da uskoro prođem ulicom Vece Korčagina koja neće ličiti na bojno polje, a ispod koje će se vredno raditi na popravci dotrajalih instalacija a da ja to i neznam. Trafike će biti na svom mestu, automobili parkirani ''pod konac'', asfalt ravan i nekrpljen a ja ću biti srećan što sam napokon počeo da živim u Evropi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Inđija

Nisam ranije mnogo znao o Inđiji osim da je blizu Stare i Nove Pazove i da u tom kraju ima puno malih privatnika koji prave plastiku. Dok sam studirao i živeo u Beogradu nije mi palo napamet da iz bilo kog razloga odem tamo iako je udaljena samo 45 kilometara. Sve u svemu, ako ne obratite pažnju dok idete starim putem od Beograda ka Novom Sadu, proći ćete kroz nju a da je i ne primetite.

O Inđiji u političkom smislu prvi put sam saznao kada sam negde 2001. godine pročitao intervju sa Goranom Ješićem, tada sa 27 godina najmlađim, a danas sigurno najpoznatijim predsednikom opštine u zemlji (pored Bidže i Rake). U poslednje dve godine sam imao zadovoljstvo da prvo idem u Inđiju da vidim kako funkcioniše opština koja je lider u reformama i privlačenju investitora, a potom da odgledam koncert Red Hot Chilli Peppers upravo tamo i pokisnem kao retko kad ranije.

Ima Inđija svojih prednosti – dobra lokacija, dva evropska koridora, blizina Beograda i Novog Sada, gasovod, tradicija preduzetništva i male privrede – ali nije jedina opština koja to ima. Pa zašto je onda baš Inđija broj jedan? Po mom skromnom mišljenju, najveća prednost Inđije su ljudi, na čelu sa predsednikom opštine, koji su umeli da prepoznaju vreme u kome živimo, imali viziju i krenuli da rade. Juče sam pročitao intervju sa vlasnikom najveće IT kompanije u Srbiji koji je izjavio da i pored svih materijalnih vrednosti smatra da je ''njegovo najveće bogatstvo znanje i iskustvo''.

Koliko ko vredi meri se po rezultatima, a Inđija ima čime da se podiči. Ima najefikasniju opštinsku administraciju u zemlji koja je prva opremila uslužni centar za građane u kome oni mogu na jednom mestu na 17 šaltera da reše sve potrebe vezane za opštinu, ali i poresku upravu i katastar. Uvela je elektronsku upravu. Prva je u Evropi uvela ''Sistem 48'', tehničko-organizacioni model za upravljanje komunalnim poslovima koji je rezultovao boljom međusobnom saradnjom između opštine, javnih preduzeća i građana ali i nemerljivim promotivnim efektom. Da ume da pregovara sa investitorima, vidi se i po rekordnom prilivu investicija koje su drastično smanjile stopu nezaposlenosti ali i naterale lokalnu vlast da razmišlja o budućnosti, kako da privuče kadrove koji nedostaju Inđiji ili da stvori uslove da ih školuje. Kao rezultat, budžet lokalne samouprave je porastao sa 548 miliona dinara u 2005. na 2,2 milijarde dinara u 2008. godini, ili 4 puta za 4 godine.

Sve ovo je prepoznato i van granice naše zemlje i opština Inđija je na godišnjoj rang-listi engleskog magazina ''FDI'' (sr. ''Direktne strane investicije'') pod nazivom ''Evropski gradovi i regioni budućnosti 2008/09'', u kategoriji gradova najprivlačnijih za investitore zauzela 18. mesto, ispred npr. Amsterdama, Madrida, Budimpešte, Varšave ili Frankfurta. A na pitanje kako je Inđija postala toliko popularna, Goran Ješić odgovara da ''su dugo radili na građenju pozitivnog imidža opštine kako bi privukli investitore da ulažu u Inđiju''. Savršeno jednostavno. Kao dribling Ronalda, stvari su savršene tek kada izgledaju kao da svako može da ih uradi.

A gde je tu veza između Kruševca i Inđije, zašto u lokalnim kruševačkim novinama pišem o Inđiji? Nije da ih nema. Nedavno je kompanija ''Henkel'' otvorila fabriku građevinskih lepkova upravo u Inđiji, umesto u Kruševcu.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Rupa na saksiji

Istorija Evrope predstavlja između ostalog i traganje za načinom na koji bi se ograničila apsolutistička vlast vladara. Prvo se došlo do zaključka da je najbolje da se odnosi u državi stave na papir i da usvojena pravila ponašanja budu obavezujući za sve, makar opet samo na papiru. Tako su nastali ustavi i zakoni. Potom se shvatilo i da je pametno podeliti apsolutnu vlast na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, jer onaj ko poseduje neograničenu vlast definitivno pre ili kasnije izgubi osećaj za realnost. Na kraju, smišljeno je da se vlast ne nasleđuje nego da bude smenjiva i da se osvaja i gubi na izborima. I to je ono što se zove demokratija. Možda nije idealan ali je praksa pokazala da je najmanje loš od svih političkih sistema koji su isprobani kroz istoriju i daje nam mogućnost da povremeno biramo, ili makar da mislimo da biramo one koji će nas predstavljati i zastupati naše interese.
   
Prvo što se kod nas uradi kada se donese novi zakon je da se vidi na koji način on može da se zaobiđe. To je možda bilo opravdano dok smo bili pod Turcima, budući da je izvrdavanje pisanih i nepisanih pravila bio uslov opstanka. Međutim, mi već preko 200 godina nikako da shvatimo da zakidanjem od zakona zakidamo sami sebi i svojoj državi.

Što se tiče podele vlasti, ona definitivno postoji samo na papiru jer je kod nas sva vlast skoncetrisana u izvršnoj. U teoriji narod bi trebalo da bira zakonodavnu vlast a da ona bira, kontroliše i razrešuje sudsku i izvršnu. U praksi je potpuno drugačije, pogotovo od kada je donošenjem novog Ustava i pratećih zakona ostvarena puna kontrola odbornika i poslanika od strane političkih partija na čijim listama su izabrani. 

Kada su izbori u pitanju, imam utisak da umesto da biramo najkvalitetnije, mi uglavnom biramo one koji mogu da nam završe neki posao.  Kako reče onaj čiča, ''glasaću te, ali kada dođeš na vlast!''. I volimo da nam kandidati pričaju lepe priče, a nemamo naviku da na kraju mandata pogledamo šta nam je od obećanog urađeno i da vidimo da li nas u stvari neko vuče za nos.

Izgleda da je otkrivanje rupe na saksiji naša sudbina, da stalno izmišljamo ono što je svet odavno već pronašao. A i kada nešto od tog sveta prihvatimo, onda moramo da mu lupimo naš srpski pečat. Umesto da gledamo šta se napolju radi pa da tuđa dobra iskustva primenimo kod nas, mi imamo neverovatnu potrebu da srljamo i ponavljamo svoje i tuđe greške jer mislimo da sve najbolje znamo, da bi se na kraju u čuđenju pitali zašto nam ovako ide.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Izolacija

Čuo sam danas horor-vic o tome da ćemo Kosovo povratiti tajnim ruskom oružjem, za slučaj da nam to ne uspe samoizolacijom. Ceo dan razmišljam o toj magičnoj reči, izolacija. Pogledao sam i u Vujaklijin rečnik stranih reči i izraza iz 1974. gde piše: lat. isolatio - izdvajanje, odvajanje, usamljivanje, uklanjanje; med. izdvajanje onih koji boluju od zarazne bolesti kako se bolest ne bi raznosila;

Značenje ove reči shvatili smo tokom devedesetih na veoma bolan način. Neverovatno je šta nam se za svega nekoliko godina izolacije od strane međunarodne zajednice desilo: ratovi, izbeglice, propadanje, hiperinflacija, piramidalne banke i štedionice, glad, osiromašenje, bombardovanje i šta još sve ne. I sve to u Srbiji u Evropi pred kraj 20. veka, u Srbiji koja je poslednji put bila izolovana još od strane Austro-Ugarske, pre sto i neku godinu.

Dok je istočna Evropa bila izolovana od zapadne Evrope, mi smo bili nešto drugo. Kao umiljato jagnje iz priče. Malo na zapad pa malo na istok pa malo sa nesvrstanima i tako unedogled. Poštovani i uvažavani, uživali smo u prednosti nad ostalom socijalističkom braćom što je naš crveni pasoš otvarao skoro sve granice bez famoznih viza i što smo mogli da putujemo skoro bez ograničenja. To vreme stariji još pamte kao vreme u kome se jako lepo živelo.

U vreme kada je Evropa srušila Berlinski zid i krenula da se ujedinjuje mi smo krenuli u izolaciju. U vreme kada se svet ubrzano menjao, mi smo išli unazad. I normalno je da sada ne shvatamo stvari, da je moderan svet uređen po meri velikih, jakih i moćnih. Oni mali, kao što smo mi, moraju da se prilagođavaju i dovijaju da bi ostvarili svoje ciljeve. Samo veliki mogu biti sami sebi dovoljni. A da li smo mi, mala Srbija, pobedili? Čisto sumnjam, veliki su dobili šta su hteli a mi smo usput dobili i batine.

Ko god da pobedi na narednim izborima mora da bude svestan da bi još jedna izolacija bila pogubna za Srbiju. Od naših lidera očekujem da donose odluke vodeći se razmišljanjem šta je pametno a ne šta je pravedno, i da se prisete narodnih mudrosti iz naše tradicije koja lepo kaže da šut sa rogatim ne može, ali i da se najslađe smeje onaj koji se poslednji smeje.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Evropa

Reč ''Evropa'' nije među popularnijim ovih dana. Paradoksalna je situacija da su upravo evropske zemlje, u čijem društvu Srbija vidi svoju budućnost, među prvima odlučile da priznaju nezavisnost Kosova. I dok zvaničnici pojedinih evropskih zemalja govore o tome da Srbija mora da prihvati novonastalu situaciju, u isto vreme naglašavaju da su oni naši prijatelji i da žele da nam pomognu da Srbija dobije evropsku budućnost.

Cela ova situacija deluje pomalo šizofreno. Nije nam prvi put da se naše viđenje sveta u kom živimo ne poklapa sa onim kako svet vidi nas, i možda bi umesto pitanja ''zašto nas oni ne shvataju ?'' trebalo da krenemo težim putem i da se zapitamo ''da li mi njih shvatamo?''. Verovatno bi nam tada mnogo toga postalo jasnije. 

Tačno je da Evropa jeste ovih dana pre svega politika. A politika je u svojoj osnovi veoma prolazna, danas svi pričamo o nečemu što ćemo zaboraviti već za nekoliko dana, ali su posledice politike nažalost često veoma trajne. Međutim, ne treba zaboraviti da je Evropa u isto vreme i geografija i istorija i kultura i još mnogo toga. Živeti u Evropi znači pripadati jednoj civilizaciji koja se jako dugo razvija. Mi Srbi smo ovde nekih petnaest vekova, neki kažu možda i mnogo duže, i imamo snažno razvijen osećaj pripadnosti ovom podneblju. To najbolje možemo da osetimo kada otputujemo na neki drugi kontinent. Tada shvatamo i da je strašno što naši ljudi tako malo putuju i koliko zbog toga gubimo. 

Možda ne razumemo ovu politiku koju Evropa vodi prema nama ali veoma dobro razumemo ideju Evrope bez granica i ratova. Mislim da je to Evropa kakvu i u koju želimo.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')