Istorija Evrope predstavlja između ostalog i traganje za načinom na koji bi se ograničila apsolutistička vlast vladara. Prvo se došlo do zaključka da je najbolje da se odnosi u državi stave na papir i da usvojena pravila ponašanja budu obavezujući za sve, makar opet samo na papiru. Tako su nastali ustavi i zakoni. Potom se shvatilo i da je pametno podeliti apsolutnu vlast na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, jer onaj ko poseduje neograničenu vlast definitivno pre ili kasnije izgubi osećaj za realnost. Na kraju, smišljeno je da se vlast ne nasleđuje nego da bude smenjiva i da se osvaja i gubi na izborima. I to je ono što se zove demokratija. Možda nije idealan ali je praksa pokazala da je najmanje loš od svih političkih sistema koji su isprobani kroz istoriju i daje nam mogućnost da povremeno biramo, ili makar da mislimo da biramo one koji će nas predstavljati i zastupati naše interese.
Prvo što se kod nas uradi kada se donese novi zakon je da se vidi na koji način on može da se zaobiđe. To je možda bilo opravdano dok smo bili pod Turcima, budući da je izvrdavanje pisanih i nepisanih pravila bio uslov opstanka. Međutim, mi već preko 200 godina nikako da shvatimo da zakidanjem od zakona zakidamo sami sebi i svojoj državi.
Što se tiče podele vlasti, ona definitivno postoji samo na papiru jer je kod nas sva vlast skoncetrisana u izvršnoj. U teoriji narod bi trebalo da bira zakonodavnu vlast a da ona bira, kontroliše i razrešuje sudsku i izvršnu. U praksi je potpuno drugačije, pogotovo od kada je donošenjem novog Ustava i pratećih zakona ostvarena puna kontrola odbornika i poslanika od strane političkih partija na čijim listama su izabrani.
Kada su izbori u pitanju, imam utisak da umesto da biramo najkvalitetnije, mi uglavnom biramo one koji mogu da nam završe neki posao. Kako reče onaj čiča, ''glasaću te, ali kada dođeš na vlast!''. I volimo da nam kandidati pričaju lepe priče, a nemamo naviku da na kraju mandata pogledamo šta nam je od obećanog urađeno i da vidimo da li nas u stvari neko vuče za nos.
Izgleda da je otkrivanje rupe na saksiji naša sudbina, da stalno izmišljamo ono što je svet odavno već pronašao. A i kada nešto od tog sveta prihvatimo, onda moramo da mu lupimo naš srpski pečat. Umesto da gledamo šta se napolju radi pa da tuđa dobra iskustva primenimo kod nas, mi imamo neverovatnu potrebu da srljamo i ponavljamo svoje i tuđe greške jer mislimo da sve najbolje znamo, da bi se na kraju u čuđenju pitali zašto nam ovako ide.
(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')
Prvo što se kod nas uradi kada se donese novi zakon je da se vidi na koji način on može da se zaobiđe. To je možda bilo opravdano dok smo bili pod Turcima, budući da je izvrdavanje pisanih i nepisanih pravila bio uslov opstanka. Međutim, mi već preko 200 godina nikako da shvatimo da zakidanjem od zakona zakidamo sami sebi i svojoj državi.
Što se tiče podele vlasti, ona definitivno postoji samo na papiru jer je kod nas sva vlast skoncetrisana u izvršnoj. U teoriji narod bi trebalo da bira zakonodavnu vlast a da ona bira, kontroliše i razrešuje sudsku i izvršnu. U praksi je potpuno drugačije, pogotovo od kada je donošenjem novog Ustava i pratećih zakona ostvarena puna kontrola odbornika i poslanika od strane političkih partija na čijim listama su izabrani.
Kada su izbori u pitanju, imam utisak da umesto da biramo najkvalitetnije, mi uglavnom biramo one koji mogu da nam završe neki posao. Kako reče onaj čiča, ''glasaću te, ali kada dođeš na vlast!''. I volimo da nam kandidati pričaju lepe priče, a nemamo naviku da na kraju mandata pogledamo šta nam je od obećanog urađeno i da vidimo da li nas u stvari neko vuče za nos.
Izgleda da je otkrivanje rupe na saksiji naša sudbina, da stalno izmišljamo ono što je svet odavno već pronašao. A i kada nešto od tog sveta prihvatimo, onda moramo da mu lupimo naš srpski pečat. Umesto da gledamo šta se napolju radi pa da tuđa dobra iskustva primenimo kod nas, mi imamo neverovatnu potrebu da srljamo i ponavljamo svoje i tuđe greške jer mislimo da sve najbolje znamo, da bi se na kraju u čuđenju pitali zašto nam ovako ide.
(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')
Нема коментара:
Постави коментар