Improvizacije

U jednom od tekstova koje sam objavio pre više od osam godina u okviru ove kolumne, pisao sam o pešačkoj zoni u ulici Majke Jugovića (ili Miloja Zakića, kako je mnogi znaju) u Kruševcu. Tada je bio aktuelan problem nesavesnih vozača koji su smatrali da istom mogu da se provozaju svojim automobilima i parkiraju ih bez ograničenja i nekažnjeno, naravno. Tom prilikom sam predložio da se postave moderni pokretni stubovi sa senzorima za regulisanje saobraćaja, koje sam imao prilike da vidim u Lisabonu, i koji kvalitetno rešavaju slične probleme.

Bairro Alto, Lisabon

Prošlo je više od osam godina od tada i ovi uredjaji su u medjuvremenu postavljeni na dva mesta u pešačkoj zoni (na ulascima iz Kosančićeve i ulice Veselina Nikolića), ali i dalje niti rade, niti je njihova okolina zagradjena za prolaz vozila, odnosno kao da ih nema... Postavljanje ovakvih sistema podrazumeva odredjivanje posebnog režima saobraćaja, zatvaranje područja u kome se saobraćaj na ovaj način reguliše za prolaz vozila, ugradnja komunikacionih sistema u vozila koja imaju pravo prolaska pod odredjenim uslovima (vozila stanara, dostavna vozila, servisna vozila i dr.). Drugim rečima, pokretanje celog sistema koji treba da omogući da u odredjenoj zoni saobraćaj bude regulisan u skladu sa potrebama. Ništa od navedenog nije uradjeno kako treba. Neka sredstva su potrošena, a željeni efekat nije postignut.

Na žalost, ovo nije usamljen slučaj. Koliko puta je kod nas nešto uradjeno do pola i ostalo nedovršeno? Počevši od ovakvih, relativno malih stvari, pa sve do propalih mega projekata koji su ostali nedovršeni, kao neka vrsta spomenika kriznim tranzicionim vremenima i promašenim ambicijama..Kao primere bliske kruševljanima mogu da navedem objekte na kruševačkoj Kosturnici, četiri zgrade ispod ''DIS''-a (doduše dve su skoro završene), one neizgrađene iza Lamele, nedovršeni hotel u pešačkoj zoni u Vrnjačkoj Banji, a sličnih primera ima u skoro svakom većem gradu u Srbiji.

Nedovršena zgrada na Trgu kosturnica u Kruševcu

Moram da pomenem muke koje ljudi imaju sa nelegalnim objektima koji zaglave na pola puta, ostanu nedovršeni često više decenija i svima stvaraju probleme. Uopšte mi nije žao urbanih siledžija koji zarad svog profita forsiraju izgradnju objekata bez potrebnih dozvola, nadajući se da će preko g6-h8 kombinacija da ih nekako legalizuju. Žao mi je svih nas koji moramo da sve to da gledamo i trpimo, kao npr. kod nesrećnog objekta na uglu Vidovdanske i ulice Svetog Save – djubre razbacano po ulici bez kontejnera, nagomilane automobile bez mesta za parkiranje, žice i raznorazni krš na sve strane, ambijent dostojan nekog filma strave i užasa.

Ovde bih pomenuo i trenutno aktuelne akcije zamene raznih dokumenata (staro za novo, papir za plastiku), donošenja nekih propisa koji nisu primenljivi...pomeranja rokova, razna odlaganja, izmene propisa, ukidanje propisa, lex specialis...ne odradimo posao kako treba, upletemo se tako da ne znamo šta dalje da radimo, potom počnemo da improvizujemo čime često napravimo nepravde, nejednakosti a neretko i nezakonitosti. Već smo navikli da nam se redovno javljaju slični problemi. Šta je uzrok te naše nesistematičnosti i nedovršenosti? Da li je u pitanju nemar, neznanje, ili nam neko namerno pravi zvrčke da ne bi imali vremena da gledamo u svoje novčanike i razmišljamo o tome kako živimo? Pitanja je mnogo, a nameće mi se samo jedan jednostavan odgovor – kada nešto radiš, uradi to kako treba. 

(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

Umesto uvodnika

Nedavno sam ponovo pročitao neke od tekstova koje sam svojevremeno napisao za kruševački nedeljnik ''Grad'' u okviru autorske kolumne ''Evropa via Kruševac''. Iako je prošlo već sedam-osam godina od tada, mnogi problemi na koje sam tada ukazivao su i dan-danas ostali nerešeni, i dalje prisutni, pokazujući da smo veoma otporni na promene, odnosno da nismo baš nešto sposobni da se menjamo i napredujemo.

Kada pogledamo na naš grad iz drugog ugla, svašta se izdešavalo u međuvremenu. Sada je grad zvanično grad, nije više opština, te pojam ''grad'' predstavlja grad i 101 selo. Da ne bude zabune...Dakle, naš grad je na poslednjim izborima dao natprosečnu podršku vladajućim-zvanično-pro-evropskim strankama i bilo bi logično da smo sada malo više evropski grad nego drugi slični, sa kojima je umesno poređenje. Grad nam je sada doteraniji, čistiji, skockaniji, okićen da svetli kao jelka...mislim da ne bi bilo korektno reći da nam grad nije sređeniji nego ranije.

Uprkos nikada lepšem novogodišnjem osvetljenju, Kruševac i dalje nije privlačan mladima dovoljno da bi ostali da žive u njemu. Prebrojao sam osmoro klinaca iz komšiluka, rođenih u krugu od 200 metara, koji su u skorije vreme otišli da studiraju i nisu se vratili u Kruševac: Beograd, Beograd, Milano, Beograd, Beč, Beograd, Beograd, Los Anđeles... Šta je to što nedostaje Kruševcu da bi bio prihvatljiv za život onima koji su se u njemu rodili? Da li je u pitanju samo nedostatak poslova, ili nam nedostaje još nešto pored toga? Mnogi od nas osećaju da postoji to ''nešto''.

Poražavajuće, ali izgleda da smo ostali magnet samo za stanovnike okolnih i drugih ruralnih sredina, posebno za ''rolingstonse'' koji su se u Kruševac dokotrljali sa većih nadmorskih visina. Ispada da je nama naš grad bezveze, a da je drugima privlačan dovoljno da se dosele i počnu da žive u njemu. Da se razumemo, nemam ništa protiv toga, migracije su normalan proces za svako društvo, najvećem broju nas se neko doselio odnekud u Kruševac. Žao što ovde ne dolazi mlada obrazovana društvena elita kojoj su Evropa i svet prava mera.

Voleo bih da se pokrene javna rasprava o tome, da se napravi model da se o tom problemu čuje glas mislećih, a ne samo poslušnih, da se napravi neki plan pa da onda krenu da se rade neke pametne stvari koje će vremenom promeniti i preokrenuti ovaj trend, da Kruševac oseti napredak...Nekada je Kruševac bio poznat po ''Napretku'' širom stare Jugoslavije, a sada ne znam šta je prva asocijacija u vezi našeg grada...

Pošto sam se svojevremno odlučio da se posle studija vratim iz Beograda i pokušam da nešto napravim u svom životu baš ovde, u gradu u kome sam rođen, rešio sam da se ponovo dohvatim pera, tj. tastature i da ponovo jurim neke vetrenjače. Možda nam krene nabolje, a možda moji tekstovi budu neki mali deo tog napretka...nikada se ne zna.

(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

Kakvim nas drugi vide

Pripremajući se za prošlonedeljni tekst o ''Spring Festivalu'' razmišljao sam o tome kakav utisak će Kruševac ostaviti na učesnike festivala iz Evrope? Kako će nas oni doživeti, da li će to biti nalik onome kako mi sebe vidimo ili će steći potpuno drugačiji utisak nego što mislimo?

Za sam centar grada gosti obično kažu da je sređen i čist i da popravlja opšti utisak o našem gradu, te većina gostiju koji su imali prilike da vide i druge gradove sličnog formata u okruženju po tom pitanju hvale Kruševac. Međutim, gosti ''Spring Festivala'' najviše će se kretati na potezu Gimnazija – Pozorište i stvarno se plašim da se slučajno ne ''odvali'' i nekoga pogodi parče fasade sa Doma Omladine ili zgrade Gimnazije. Spoljašnjost ovih inače lepih zgrada nije samo zapuštena, već i jako opasna, pa ne mogu da shvatim da se oko toga ništa ne preduzima i da nije moguće obezbediti sredstva za tu namenu.

Naši gosti neće imati prilike da se padobranom spuste u centar grada već će, nažalost, morati da dođu odnekud. Imamo veliku sreću što neće doputovati redovnim autobuskim prevozom jer da je naša autobuska stanica prvo mesto koje bi videli u Kruševcu, mogli bi da pomisle da su nekim čudom dospeli u vremeplov ili da su uleteli u snimanje nekog filma. Ona me više podseća na originalnu scenografiju iz vremena serije ''Kamiondžije'', nego na autobusku stanicu kakvu smatram da treba da ima Kruševac u 21. veku. Što se tiče železnice, naša mala stanica sa kraja pretprošlog veka predstavlja autentični ambijent za vozove tipa ''romantika''. Verujem da bi gostima takvo putovanje bilo veoma interesantno, ali mali problem je u tome što putnički vozovi ne dolaze do Kruševca, već samo do Stalaća.

Ovako, kada se obilaznicom približe Kruševcu, prvo što će primetiti je neopisiv smrad koji dolazi sa desne strane puta, sa ogromnog divljeg đubrišta ispunjenog vodom. Na tom mestu se otpad zvanično odlagao kada je tokom bombardovanja porušen Jasički most, ali je ova praksa ''na divlje'' opstala i pošto je most popravljen. Sledeća tačka je horor-raskrsnica obilaznice i Jasičkog puta na kojoj semafor ne radi, redovno je razbacano staklo i drugi polomljeni automobilski delovi, a tu je i nezaobilazno đubre. Imamo mi objašnjenje i za to - da cela obilaznica i sama raskrsnica nemaju upotrebnu dozvolu, da se godinama priča o izgradnji petlje koja će rešiti problem a kad će, ne znamo. Kada gosti prođu raskrsnicu krenuće kroz industrijsku zonu ka gradu. Umesto da uz laganu vožnju razgledaju levo-desno nerviraće se što ne mogu da zaobiđu šahte koje uopšte nisu nivelisane, testiraju kvalitet amortizera vozila ,a postavljene su tako da je apsolutno nemoguće izbeći ih.

Jednom prilikom profesor Miloš Čirič iz Slovenije, čovek izuzetne inteligencije i obrazovanja, rekao mi je da kada je prvi put dolazio u Kruševac nije očekivao da vidi sjaj i bogatstvo koje može da npr. ponudi neki grad u nekoj bogatoj zemlji. Ono što ga je interesovalo i šta je posmatrao su stvari koje zavise isključivo od naše organizovanosti i smisla za red, za koje nije potrebno mnogo para već razvijena svest i postojanje volje. To je ono što govori o nama i na osnovu čega će naši gosti zaključiti ko smo i kakvi smo.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Spring festival

Kruševačka gimnazija biće tokom aprila domaćin ''Spring Festivala'' koji je osmišljen i već osam godina se održava u Drugoj mariborskoj gimnaziji. Sticajem okolnosti, ove godine Slovenci nisu u situaciji da budu domaćini pa su ponudili da se festival održi u Kruševcu, što je rukovodstvo naše Gimnazije bez dvoumljenja prihvatilo.

Nekoliko dana trajaće druženje oko 150 srednjoškolaca i njihovih profesora iz 15 srednjih škola iz Francuske, Rumunije, Italije, Rusije, Slovačke, Slovenije, Bugarske, Grčke, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Tokom festivala učesnici i njihovi domaćini doživeće iskustvo zajedničkog rada u formi radionica iz oblasti kreativnog pisanja, filma, drame, umetnosti, muzike, plesa, ekologije, marketinga, kursa srpskog jezika, debatnog kluba i izrade specijalnog broja školskog lista, u kojem će biti predstavljene aktivnosti ovogodišnjeg ''Spring Festivala''. Takođe, najavljeno je i gostovanje Engleskog studentskog pozorišta osnivača festivala, Druge mariborske gimnazije, sa izuzetnim mjuziklom, ''Feel the Beat'' koji je umnogome prevazišao format obične učeničke predstave pokazavši da sa malo sredstava, a malo više kreativnosti i volje, može da se napravi vredno umetničko delo.

U dobru organizaciju festivala uopšte ne sumnjam jer je srpskom mentalitetu veoma bliska potreba da se na najbolji način predstavimo strancima i pokažemo im svoje lepše lice. Našim gostima biće omogućeno da vide i deo istorijskog nasleđa i prirodnih lepota ovog kraja, a ne sumnjam da će imati prilike da uživaju u našem tradicionalnom gostoprimstvu. Gosti će biti smešteni kod svojih vršnjaka koji će preuzeti brigu o njima tako da će imati priliku da se međusobno upoznaju i sklope poznanstva koja mogu biti dosta kvalitetna i dugovečna.

Organizacija ''Spring Festivala'' je izuzetno zahtevna i predstavljaće veliki napor za našu Gimnaziju, ali ohrabruje podrška koju je već najavio i javni i privatni sektor u Kruševcu i pomalo iznenađujuće velika zainteresovanost nacionalnih medija i  resornih ministarstava. Ukoliko se ovakav trend nastavi vrlo lako može da se dogodi da ''Spring Festival'' bude najvažniji promotivni događaj za naš grad u ovoj godini. 

Pored medijske pažnje, koja je izvesna, velika je stvar što će ti mladi ljudi biti u prilici da upoznaju Kruševac i Srbiju i steknu prijatelje ovde. Neće mnogo vremena proći a tada već mladi poslovni ljudi će možda ponovo doći ovde, obići prijatelje, podsetiti se starih vremena i otpočeti neku poslovnu saradnju sa našim firmama koje za njih neće biti tamo-negde u tamo-nekoj zemlji za koju ne znaju ni gde se nalazi, već u zemlji za koju ih vezuju lepe uspomene iz možda najlepšeg perioda u životu. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Savet Evrope

Na aktuelnom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koje se održava od 26. do 30. januara u Strazburu, delegacija Srbije nije učestvovala jer je prethodnoj istekao mandat, a nova još nije izglasana. Kako je to već uobičajeno kod nas, za neizglasavanje delegacije svako krivi svakog - opozicija kaže da je kriva vlast, vlast kaže da je kriva opozicija. Pretpostavljam da našim poslanicima, tačnije parlamentarnim političkim strankama koje njihovim mandatima raspolažu, nije mnogo važno da li ih i ko predstavlja u Savetu Evrope jer bi se u suprotnom problem rešio, ako ne pre, a ono makar u poslednji čas, kao što je to bio slučaj sa usvajanjem Budžeta za 2009. godinu.

Dobronamerni bi se u neznanju raspitali i saznali da je Savet Evrope najstarija postojeća regionalna međunarodna organizacija  evropskih zemalja koja je osnovana 1949. godine i sada ima 47 država članica. U javnosti se Savet Evrope često meša sa Evropskim savetom i Savetom Evropske unije. Za razliku od njih, Savet Evrope ne pripada institucijama Evropske unije, već je kao samostalna organizacija nadnacionalnog karaktera uklopljena u sistem regionalnih organizacija Ujedinjenih nacija.

Ciljevi Saveta Evrope su duboko ugrađeni u sve ključne evropske vrednosti i temelje evropske politike: zaštita ljudskih i manjinskih prava, vladavina zakona, politička demokratija, postizanje demokratske stabilnosti u Evropi i traženje zajedničkih odgovora na izazove sa kojima se evropske zemlje susreću su najvažniji među njima.

Najpoznatija institucija Saveta Evrope je Evropski sud za ljudska prava koja se zasniva na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima usvojenoj još 1950. godine i ima sudsku funkciju, za razliku od ostalih koje imaju samo savetodavni i nadzorni karakter. Evropskom sudu za ljudska prava se mogu predstavkom obratiti svi pojedinci, grupe lica i udruženja u slučaju da smatraju da su im ugrožena ljudska prava i slobode od strane država koje su potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima i koje su članice Saveta Evrope. Pošto je Srbija od 2003. godine član Saveta Evrope svi naši građani, pa i mi Kruševljani, mogu se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko smatraju da svoja prava nisu ostvarili pred domaćim zakonodavstvom, a njegove odluke su obavezujuće za našu državu.

Pretpostavljam da je predsedavajući na početku sednice Parlamentarne skupštine 26. januara konstatovao da naša delegacija nije prisutna. Svojim nedolaskom uputili smo poruku o sopstvenom nemaru, neslozi, nestabilnosti i nemanju vizije. Iz izjava zvaničnika ne mogu da donesem zaključak ko je kriv, ali vidim da svi tvrde da im je interes naroda i države iznad ličnih i partijskih...


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

037.019.059.081

Na prvi pogled ova četiri broja više podsećaju na neki internet-protokol ali, na žalost, oni označavaju realno stanje u kome se nalazi naš grad. Kruševac (037) je centar Rasinskog upravnog okruga koji se, prema najnovijem saopštenju Republičkog zavoda za statistiku, nalazi na 019. mestu po prosečnoj neto-zaradi zaposlenih (27.303 dinara, bez poreza i doprinosa) od ukupno 25 okruga u Srbiji. Sa druge strane, sam Grad Kruševac se sa 29.444 dinara nalazi na 059. mestu od 166 gradova i opština, sa 081, tačnije 81,22% od prosečne zarade na nivou Srbije.

Oni koji duže pamte kažu da je Kruševac u ''staroj'' Jugoslaviji bio prosperitetan grad, respektabilan i na nacionalnom nivou. Tokom devedesetih Kruševac se nekako održao da ne propadne. Većina preduzeća je opstala, a nekoliko bitnih su čak unapredila svoje poslovanje pod sankcijama međunarodne zajednice, u uslovima zatvorenog tržišta koje je tada postojalo. Možda je upravo to i bio jedan od najvažnijih razloga za političko profilisanje Kruševca u ''crveni grad'', u kome je tada vladajući SPS stekao podršku jaču nego u većini drugih sličnih gradova i na lokalnom nivou držao vlast sve do promena 2000. godine.

Demokratizacija društva i vlasnička transformacija otvorili su veliki broj problema koji su na razne načine bili ''gurani pod tepih''. Prividna zaposlenost u funkciji socijalnog mira, neproduktivnost, izolovanost od sveta, odliv kadrova, nespremnost za sprovođenje promena, gubitak tržišta i pristupa novim znanjima i tehnologijama su možda najvažniji među njima. Sa svim tim problemima morali smo da se suočimo i da postanemo svesni da ne postoji čarobni štapić kojim bi u trenutku mogli sve ovo da promenimo. Ono što je tokom devedesetih bila naša prednost odjednom je postalo mana i problemima kraja ne vidimo, svi postojeći i mogući su izbili na površinu a dobili smo i čitav spisak novih.

Međutim, nisu nasleđeni problemi krivi za sve. Ne mogu se oteti utisku da je lokalna politika od 2000. godine na ovamo bila totalno nespremna za novo vreme i da nije imala kapaciteta da odgovori na izazove koji su pred nju postavljani. Dok su drugi gradovi i opštine krenuli da se transformišu i pripremaju za tržišnu utakmicu, za stvaranje povoljnih uslova za privlačenje investitora i rešavanje nezaposlenosti, našeg nesumnjivo najvećeg problema, Kruševac se udvarao svojim biračima, trošio resurse na njihovo potkupljivanje i nije se mnogo gledalo u budućnost. Ukoliko ne računamo privatizaciju i sisteme koji dolaze sa veličinom tržišta (marketi i pumpe), ni jedna jedina strana investicija nije došla u naš grad zahvaljujući uslovima koje smo im mi ponudili. Za to vreme drugi su radili na sebi i sada, na primer, opština Pećinci, za koju do skoro nisam ni znao da postoji i koja ima šest puta manje stanovnika od nas, ima budžet koji je skoro jednak kruševačkom.

Kruševac je jedan od gradova koji je najgore prošao kroz proces privatizacije i sada je postao ''slepo crevo'', grad bez perspektive, čija je realna mera u poslednjih nekoliko godina tu negde između 59. i 99. mesta u Srbiji. Ukoliko primenimo kriterijume nerazvijenosti Evropske unije, koja kroz svoje fondove za regionalni razvoj pomaže regione koji imaju ispod 75% dohotka u odnosu na njen prosek, sumorna vizija naše budućnosti je da će Kruševac možda uskoro postati nerazvijeni grad nerazvijene evropske regije. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Neznani junak

Nedavno sam u Trećem dnevniku Radio-televizije Srbije video prilog o neizvesnoj sudbini gasnih kotlova koje je naša JKP ''Gradska toplana'' ne tako davno dobila donacijom Evropske unije. I ranije sam nešto načuo o tome, a posle ovog priloga sam se zainteresovao da se o svemu malo bolje informišem.

Odavno se nisam više namučio istražujući neki problem kao što je to bio slučaj ovoga puta. Apsolutni šampion u kategoriji lošeg informisanja je internet-prezentacija JKP ''Gradska toplana'' jer je na njoj nemoguće naći bilo koji podatak o bilo čemu, izuzev adresa i telefona, kao i dokument sa spiskom radnika i njihovim platama. Setio sam se ne tako davno postavljene predstave Kruševačkog pozorišta ''Art'' u kojoj tri osobe pokušavaju da odgonetnu misteriju potpuno bele slike. Na isti način sam tako danima tragao za svrhom ove prezentacije i više puta sam joj se vraćao, u nadi da možda na njoj ima nečega što ja nisam video ili umeo da pronađem, ali bez rezultata.

Ništa o spornim kotlovima nisam mogao da pronađem ni na internet-prezentaciji Evropske agencije za rekonstrukciju, iako je na njenom sajtu moguće pronaći spisak svih donacija od osnivanja Agencije 2000. godine do kraja prošle godine, kada je zvanično prestala sa radom. Pošto sam se zainatio, ukucao sam u Google pretraživač ''Kruševac gradska toplana gasni kotlovi'' i našao samo dve vesti o ovom problemu, na lokalnom internet-portalu 037info.net i na sajtu Gradskog odbora Demokratske stranke u Kruševcu, dok sam na sajtu ''Grad''-a pronašao vest o prethodnom tenderu za nabavku kotlova. Potom sam probao sa svim mogućim varijantama pretrage ali sam dobio vrlo ''mršave'' rezultate, te sam stekao utisak da se ceo virtuelni internet-svet zaverio sa ciljem da se o ovome ništa ne sazna.

Kada bi to bilo moguće, možda i ne bi bilo loše da se ova blamaža zaboravi, tj. da gurnemo sve to ''pod tepih'', da se pravimo naivni i da ne znamo o čemu se radi. Naša Toplana dobije besplatno dva gasna kotla kapaciteta 34,6 megavata, vredna 1,2 miliona evra. Opština i Toplana ulože dodatnih 2,2 miliona evra u realizaciju projekta i na kraju, iz još uvek javnosti nepoznatih razloga, kotlovi se havarišu tokom probnog rada. Na sva neprijatna pitanja koja se sama nameću odgovora izgleda da nema, prava zavera ćutanja. 

Da je to samo naše lokalno pa da zakrpimo te kotlove i da teramo dalje. Ovako, došli smo i situaciju da ćemo kad-tad za ovo morati da polažemo račune onome ko je za to izdvojio sredstva, tj. Evropskoj uniji, najvećem svetskom donatoru, na koju smo upućeni i kojoj ćemo se obraćati za sredstva ko zna dokle. A šta oni mogu da vide u svojoj arhivi pod ''Kruševac''? Dali su nam donaciju od 295 hiljada evra 2001. godine, koju smo dobili zajedno sa još 152 opštine u Srbiji. Naredni ugovor sa opštinom potpisali su tek 2005. godine i sa skoro 90 hiljada evra finansirali projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'' kroz program ''Exchange''. Određene lokalne političke stranke su projekat ispolitizovale, projektni tim optužili za svakojake malverzacije i napravili cirkus za koji niko nije odgovarao, a najodgovornija osoba za sve to se krije iza poslaničkog imuniteta i ne želi da snosi zakonsku odgovornost za ono što je tim povodom pričao. I na kraju, odvoje nam 1,2 miliona evra, kupe nam skupe kotlove kojima očigledno ne umemo ni da rukujemo. Nisam siguran da se Kruševac na pravi način predstavio Evropi i preporučilo za neke naredne projekte u budućnosti. 

Kako uvek ima i nešto dobro, tako nas je neko, ko je odgovoran za ovu havariju, i ne sluteći spasao od gasne krize koja ovih dana iz temelja potresa veći deo Evrope. Umesto da nam prorade novi gasni kotlovi pa da zanemarimo ove dobre stare što rade na ugalj, naterani smo da sve ostane po starom i da se ipak ne tako loše grejemo dok se u isto vreme pola Evrope smrzava. Što se Kruševca tiče, mogu Rusija i Ukrajina da se svađaju do mile volje, dok je god nama ovakvih neznanih junaka, nema zime za nas.   

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Bratstvo i jedinstvo

Kao i svaki prosečan Srbin, pogotovo kruševljanin, veoma sam zainteresovan da slušam priče o komšijama i crknutim kravama. U tom smislu definitivno trenutno nema boljih vesti od onih iz zapadnih republika zajedničke nam nekadašnje SFRJ. Slovenija i Hrvatska nikako da reše problem međusobnih granica na moru i to veoma opterećuje njihove odnose. Ovih dana problem dobija nove dimenzije jer je Slovenija rešila, da kao član Evropske unije, uspori, a možda i na neko vreme zaustavi proces evropskih integracija Hrvatske, ukoliko ona nastavi da prejudicira rešenje spora za koji je Slovenija zatražila međunarodnu arbitražu još 1991. godine.

Svašta se ovih dana dešavalo što nam se može učiniti tako poznatim iz naše zajedničke prošlosti: pozivi na bojkot slovenačke robe u Hrvatskoj, pozivi na bojkot hrvatskog mora i primorja u Sloveniji, međusobne pretnje otpuštanjem radnika po nacionalnoj osnovi itd. Sa političkog terena problem se preneo i na sportski: slovenački karatisti su otkazali nastup na tradicionalnom božićnom turniru u Zagrebu jer se plaše za svoju bezbednost, a istovremeno je Hrvatski nogometni savez doneo odluku da njihova reprezentacija, po prvi put posle državnog osamostaljenja, ne ide na pripreme u Sloveniju.

Većina građana Slovenije pruža podršku svojoj vladi za ovakvu politiku prema Hrvatskoj, čak natpolovičan broj misli da treba da bude još oštrija, dok i sa druge strane provejavaju slični tonovi. Nasuprot tome nastupaju ekonomisti koji upozoravaju na obostrane štete koje mogu nastati daljim razvojem problema. Slovenija i Hrvatska su jedna drugoj među glavnim privrednim partnerima u mnogim oblastima - robne razmene, direktnih investicija, turizma itd. Guverner Hrvatske narodne banke je izneo stav da bi prva posledica slovenačke blokade Hrvatske mogla da bude smanjivanje njene međunarodne bonitetne ocene, a izvesno je da ni Slovenija ne bi prošla bez posledica.

Da cela gužva ne prođe bez nas pobrinuo se lično hrvatski premijer koji je izjavio da ''kada Hrvatska bude jednom za evropskim stolom, neće se na takav način (kao Slovenija) ponašati prema Srbiji''. 

Slovenija poseduje moć koja proističe iz članstva u Evropskoj uniji i u poziciji je da je, bez pardona, koristi za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Sviđalo se to nekome ili ne, sve važne odluke u Evropskoj uniji se donose koncenzusom svih 27 država članica, a posledicu takvog ustrojstva osećamo i mi usled upornog odbijanja Holandije da stavi u život Prelazni sporazum između Evropske unije i Srbije. Celokupna evropska politika sada pokušava da omekša njihov stav, pa je čak i evropski komesar (ministar) za proširenje pre nekoliko dana dao izjavu da je ''pravo vreme za primenu ovog sporazuma, jer je Srbija pokazala da ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom''. 

Šta će sve Srbiju sačekati na putu dobijanja punopravnog članstva u Evropskoj uniji možemo u ovom trenutku samo da zamišljamo. Koji će nam sve stari računi, a možda i neki novi, biti ispostavljeni? Ko će nam tada držati predavanja, da li samo aktuelnih 27 članica, verovatno i Hrvatska pride, a da ne pominjem užasavajuću mogućnost da to budu Bosna i Hercegovina, Albanija ili Kosovo, a možda i svi oni zajedno? Sa druge strane, ukoliko se Evropska unija polakomi pa nas primi u članstvo, veoma ću se radovati situacijama kada ćemo se i mi nešto u njoj pitati, pa kada evropski političari budu shvatili šta znači srpska reč ''inat'' biće kasno i oblivaće ih hladan znoj. 

Imajući sve ovo u vidu, želim im da u novoj 2009. godini shvate da ekonomska kriza nije najgora stvar koja može da im se desi i da imaju u vidu da je naredna jedna od poslednjih godina bez nas kod njih. Sa druge strane, svima nama ovde želim da na evropskom putu ne zaboravimo ono što je vredno kod nas, ali i da menjamo ono što najčešće tek na tuđem primeru vidimo da nije dobro.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Svet

Pre desetak dana u Kruševačkom pozorištu je premijerno izvedena Nušićeva komedija ''Svet''. Iako manje poznata od njegovih najpopularnijih, prošle srede mogli smo da se uverimo da i ova komedija, kao i mnoge druge koje je napisao, spada u red vanvremenskih remek-dela jer ništa nije izgubila na aktuelnosti ni danas, preko sto godina pošto je napisana.

Branislav Nušić je ostao upamćen kao komediograf, a manje je poznato da je bio diplomirani pravnik koji se, pored književnog stvaralaštva, sa uspehom bavio i novinarstvom, diplomatijom i menadžmentom. Branislav Nušić je bio moderno oličenje renesansnog ideala široko obrazovanog intelektualca, spremnog da istražuje i unapređuje svoja znanja i sposobnosti i definiše se daleko iznad profesije kojom se u tom trenutku bavio. Iako Cincarin iz trgovačke porodice Nuša, Branislav Nušić je svojim životom i radom zadužio pre svega srpski narod, u čijoj se državi rodio i proživeo najveći deo života. Uspeo je, kao retko ko pre njega, da pronikne u dubinu srpske duše terajući nas da u njegovim junacima pronalazimo ljude koje poznajemo i sa kojima živimo, ali i da preispitamo sebe. Nušić je ismejavao zaostalu Srbiju, nespremnu da uhvati korak sa modernim svetom, ali još više onu malograđansku koja je prihvatala svet samo u formi dok je u suštini ostajala duboko zagubljena u prošlosti orijentalnog Balkana.

Nušićevi likovi u ovoj izuzetnoj predstavi su živeli početkom prošlog veka, ali izgleda kao da su život proveli u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića i posle njega. Niti su znali koliko da se otvaraju kada su se otvarali, niti su znali koliko da se zatvaraju kada su se zatvarali. U suštini, svet nisu razumeli i zato su ga se u dubini duše plašili. I danas, sto godina kasnije, nije se puno toga promenilo. U protekle dve decenije smo se zatvarali i otvarali prema svetu koji se, sa druge strane, i sam prema nama zatvarao i otvarao dok se za to vreme neverovatno brzo menjao, pa ga nismo razumeli ni tada ali, na žalost, ni sada.

Ako je po nečemu Kruševac poznat onda je to plejada izuzetnih glumaca koji su u posleratnom periodu promovisali naš grad širom stare Jugoslavije. Tradicija se nastavlja i danas je, na primer, teško pronaći neku novu televizijsku seriju na nacionalnim televizijama ili film a da u njima nema glumaca iz Kruševačkog pozorišta, ili makar onih koji su stasali u Kruševcu. Sa druge strane, naše Pozorište je kao institucija kulture dostiglo i održava visok prepoznatljiv nivo u nacionalnim okvirima. Imamo puno razloga da se kao grad ponosimo što je njegov dugogodišnji upravnik, koji je veoma doprineo da Pozorište bude to što jeste, pošto je posle našeg predvodio tri prestižna beogradska pozorišta, Atelje 212, Narodno pozorište i Beogradsko dramsko pozorište, postavljen za Ministra kulture u aktuelnoj Vladi. 

Umesto da to iskoristimo i da unapredimo kulturu našeg grada, zvanični Kruševac je samo uspeo da izvređa njegove najbliže saradnike, zarati sa Ministarstvom kulture i da doživi da ono podnese krivične prijave protiv osoba koje su nezakonito smenile direktorku Kruševačke biblioteke. Uprkos ovakvim deprimirajućim pojavama, u gradu koji nema ni jednu pravu knjižaru, sa dva bioskopa u kojima se sve manje gledaju filmovi, kultura nekako opstaje. Kruševačko pozorište je bilo i ostalo oaza građanskog duha, urbano mesto koje Kruševac voli i koje doprinosi da osećamo da živimo u gradu.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Top-menadžeri

Ovih dana smo konačno doživeli priliku da zavirimo u čudesni svet top-menadžera državnih preduzeća i da na kratko osetimo čari sveta koji je tu negde, ali kada slušamo o njemu izgleda kao da je svetlosnim godinama udaljen od nas. Podaci o ogromnim platama, bonusima, dodacima i drugim privilegijama, višestruko većim od onih koje ostvaruju najodgovorniji državnici u Srbiji (predsednik, premijer, ministri i dalje redom), privukli su veliku pažnju javnosti. Ko su ti ljudi i ko je odgovoran za takvo njihovo ponašanje – pitanja su na koja se traže odgovori ovih dana. 

Nisam pristalica socijalne demagogije i smatram da odgovorne poslove u državi ne mogu kvalitetno da obavljaju osobe koje su za taj rad nedovoljno plaćene, jer se u tom slučaju javljaju problemi druge vrste – nemotivisanost zaposlenih, nedostatak stručnih osoba za obavljanje odgovornih državnih poslova i dalji porast korupcije. U dokumentu koji je nedavno objavila Evropska unija (''Strategija za proširenje i glavni izazovi 2008-2009''), korupcija je definisana kao široko rasprostranjen i veoma ozbiljan problem sa kojim se naša država suočava.

Sa druge strane, smatram da su iznosi koje pojedini rukovodioci zarađuju nerealni i apsolutno neprikladni. Pre nekoliko dana javnost je upoznata sa podacima za nevericu o izvesnoj gospođi koja je generalna direktorka, a istovremeno i predsednica Upravnog odbora (?!) Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti a.d. Beograd, čiji su mesečni prihodi čak preko milion dinara. Ova široj javnosti nepoznata ustanova je osnovana pre sedam godina u okviru Narodne banke Srbije, a dve godine kasnije transformisana je u akcionarsko društvo u potpunom vlasništvu države.

Čitam različita pravdanja i tumačenja – tobože kako je sve legalno, kako su u pitanju vrhunski stručnjaci sa kojima su potpisani menadžerski ugovori i koji treba dobro da se nagrade i slično. Smatram da takvi prihodi možda jesu legalni, ali sigurno nisu legitimni. Top-menadžeri mogu da postoje samo u privatnom sektoru. Na razvijenom zapadu njihove plate mogu biti poslovna tajna jer od njihovih menadžerskih sposobnosti umnogome zavise rezultati poslovanja firmi kojima rukovode. Top-menadžeri su plaćeni onoliko koliko vrede vlasnicima biznisa, svakodnevno se suočavaju sa ogromnim pritiskom i spremni su da već možda narednog dana ostanu bez posla ukoliko donesu neku pogrešnu odluku, stoga top-menadžeri mogu imati enormne zarade i za tamošnje prilike.

To što se neki naši direktori državnih preduzeća i ustanova samodefinišu kao top-menadžeri govori o poremećenom sistemu vrednosti jer svi oni koji su u državnoj službi treba da budu službenici u pravom smislu te reči, da služe državi u ime naroda i da obavljaju poslove od opšteg interesa. Iako neke državne firme posluju manje ili više tržišno, velika većina njih je u apsolutnom monopolu, ne poznaje pojam konkurencije, te nema nikakvog opravdanja za milionske zarade jer je lako pozitivno poslovati ako se finansiraš iz budžeta. Dovoljno veliku korist imaju od toga što imaju pristup informacijama i mogu da uspostave kvalitetne kontakte, a to su ključne stvari za svaki poslovni angažman. Na kraju krajeva, jasno je da su oni tu ne zato što su putem javnog konkursa odabrani kao najbolji kandidati već što su ih političke stranke tu postavile kao podobne. Mislim da najveću platu u javnom sektoru treba da ima Predsednik Srbije, pa za njim svi ostali a oni, kojima to nije dovoljno i koji nisu zadovoljni ponuđenim, treba da daju ostavke, odu u privatni sektor i da pokažu koliko vrede u pravim tržišnim uslovima.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Biblioteka

U moru važnih informacija o svetskoj ekonomskoj krizi, pre dve nedelje vest dana je bila biblioteka. I to ne bilo kakva već Europeana, evropska digitalna biblioteka, koja je istovremeno i digitalni muzej i arhiva. Nastala kroz projekat koji finansira Evropska komisija, Europeana omogućuje korisnicima interneta da pristupe bazi podataka koja trenutno sadrži preko dva, a kroz dve godine i celih šest miliona digitalnih objekata – filmova, fotografija, zvuka, slika, knjiga, novina i drugih arhivskih dokumenata.

Posle zvaničnog početka rada Europeane istog dana je usledila neplanirana pauza jer je interesovanje korisnika prevazišlo sva moguća očekivanja. Zabeleženo je deset miliona poseta na sat i sistem je, što bi se kod nas reklo, pao! Sada se ubrzano radi da se prošire kapaciteti i najavljen je ponovni početak rada sredinom decembra.

Smatra se da je trenutno u digitalnoj formi svega jedan odsto istorijskih dela, dokumenata i predmeta evropske kulture, što znači da veliki posao tek predstoji. Europeana je za sada urađena na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku a u planu je da uskoro bude na svih 23 zvaničnih jezika Evropske unije. Radi se i na saradnji sa poslovnim sektorom sa ciljem da se pronađe način da se zainteresuju investitori i da ovaj projekat dobije održivi karakter.

Europeana će omogućiti neometan pristup svim korisnicima interneta, pa i nama kruševljanima, da pristupe digitalnoj riznici evropske kulture i istorije i da pogledaju Mona Lizu a da ne moraju da otputuju u Pariz. Inspirisan moćnim pretraživačkim sistemima kao što je npr. Google, Europeana predstavlja evropski odgovor modernom informatičkom dobu koje  preti da amerikanizuje ostatak sveta. 

Nije uobičajeno da reč ''biblioteka'' bude u centru pažnje ali izgleda da je Kruševac ''povukao nogu'' pre Evropske komisije. Pre tri meseca glavna lokalna tema kojom su se bavili i skoro svi nacionalni mediji bila je kruševačka biblioteka. Pošto je dobila svoj deo političkog plena u raspodeli lokalne vlasti, jedna politička stranka je izvršila desant i iz drugog pokušaja osvojila biblioteku i postavila svoju direktorku. Nikako mi nije bilo jasno zašto je ta ustanova toliko politički važna jer se i njen lider javno hvalio kako skoro tri decenije nije nijednu knjigu pročitao, ali sam pretpostavio da nečega tu ima, čim im je toliko stalo da stave knjige, rafove i bibliotekarke pod svoju vlast. Kao epilog, Ministarstvo kulture je podnelo krivične prijave protiv onih koji su to zaslužili a svi akteri događaja su se posuli pepelom i uzeli sapun u ruke. Prethodna direktorka je vraćena nazad, a Kruševac je još jednom dobio neprocenjivu reklamu koja je neodoljivo privukla nove investitore da dođu i ulažu u naš  grad budućnosti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalna saradnja

Evropska unija predstavlja do sada najuspešniji pokušaj da se prevaziđe nasleđe istorije evropskih naroda i država i da se izazovima modernog doba odgovori na potpuno novi i drugačiji način. Kroz neprestane ratove i osvajanja pobednici su dobijali sve a poraženi nesreću, bedu i sramotu, u čemu su ležali koreni novih sukoba jer su ovi drugi čekali prvu pogodnu priliku da se točak sreće okrene i pobedniku vrate milo za drago. Umesto toga, evropske države su posle Drugog svetskog rata uspele da iznedre jednu sasvim novu Evropu. Iako je naš kontinent u to vreme bio veoma podeljen između dva svetska hegemonistička bloka, onaj zapadni deo je shvatio da se u uslovima gubitka kolonijalističke moći mora raditi drugačije nego što je do tada bila praksa. Već početkom pedesetih počinju da se javljaju obrisi nove Evrope svesne da u cilju opšte dobrobiti i napretka sve države moraju da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničke institucije, kroz koje će ujedno i rešavati eventualne međusobne sporove.

Iz ovih razloga Evropska unija je jasno stavila do znanja budućim članicama da neće dozvoliti ponavljanje starih prevaziđenih modela ponašanja. Tkzv. Zapadni Balkan (Albanija i bivša SFRJ bez Slovenije) je jedini evropski geografski region koji nije sastavni deo Evropske unije koja ga, sa druge strane, i fizički u potpunosti okružuje. Na dva velika skupa posvećena našem regionu, u Zagrebu 2000. i Solunu 2003. godine, jasno nam je poručeno da je regionalna saradnja najvažniji faktor za postizanje političke stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja.

Iz tog razloga, regionalna saradnja predstavlja noseći element procesa stabilizacije i pridruživanja koji je ujedno i politička strategija Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana. Evropa je procenila da se na ovaj način proizvodi održivi dugoročni odgovor na regionalne probleme i izazove. U periodu od 2000. do 2006. godine Evropska unija je uložila preko 220 miliona evra u cilju promocije regionalne saradnje u ovim državama. Postoje i posebni Susedski programi koji podržavaju projekte na kojima zajednički rade partneri iz graničnih okruga Srbije i susednih država ali kojima, na žalost, Kruševac i ceo Rasinski okrug nema pristupa zbog našeg geografskog položaja.

Imajući sve ovo u vidu, ne znam kako će princip unapređenja regionalne saradnje izgledati u Srbiji. Imam utisak da ovde ne možemo da se dogovorimo ni oko elementarnih lokalnih interesa te ne mogu ni da zamislim kako bi se sa nekim strancima dogovorili oko zajedničkih interesa, ukoliko oni ujedno nisu i nečiji lični interesi. Mnogo nam je bremenita istorija i nešto nas stalno iznova tera da se vraćamo u prošlost i ponavljamo greške koje nas očigledno nisu opametile. Moram priznati da ne znam kako ćemo unapređivati regionalnu saradnju kada imamo komplikovane i opterećujuće odnose sa skoro svim državama u okruženju, a problem Kosova biće još dugo generator problema i nerazumevanja.

Iako ovih dana možemo da čujemo optimističke planove naših i evropskih zvaničnika o tome kako možemo dosta brzo da dobijemo status kandidata za prijem u Evropsku uniju (ukoliko nas posluži dobar vetar integracija kao npr. Bugarsku i Rumuniju), mislim da je ipak pred nama poprilično dugačak put da postanemo građani Evrope.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Deponija

U prošlom broju ''Grad''-a sam pročitao intervju sa direktorkom Javnog komunalnog preduzeća ''Kruševac'' iz koga sam zaključio da od izgradnje regionalne deponije u Srnju nema ništa. Lokalna politika je definitivno rekla ''ne'' ovom projektu kojim je trebalo da se postojeća deponija transformiše u regionalnu, u skladu sa Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom i evropskim standardima koji su implementirani u nju. 

Izgleda da cela priča polako pada u zaborav iako se o njoj puno govorilo u javnosti, a veoma je čudna iz više razloga. Usvajanjem pomenutog dokumenta pre pet godina, država je odredila 29 regiona za upravljanje otpadom, gde 23. region obuhvata opštine Kruševac, Varvarin, Ćićevac, Aleksandrovac, Brus, Trstenik i Vrnjačka Banja. Takođe, naša deponija u Srnju je dobila kategoriju K-2, što znači da je svrstana u grupu zvaničnih postojećih deponija koje se mogu koristiti u dužem vremenskom periodu, pod uslovom da se izvrši sanacija i uređenje deponije prema standardima Evropske Unije. Strategija predviđa i izgradnju dve transfer-stanice u okviru sistema ove regionalne deponije i to u Brusu i Aleksandrovcu, dok je Kruševac predviđen i kao sedište jednog od 17 reciklažnih centara u Srbiji.

Naredne godine Javno komunalno preduzeće ''Kruševac'' je izradilo, uz finansijsku pomoć države, idejni projekat sanacije i remedijacije postojeće deponije i komercijalne eksploatacije biogasa, pronašlo zainteresovanog kreditora a potom su dobijene za realizaciju projekta i državne garancije u Budžetu Republike Srbije. Međutim, tada su se u priču uključile lokalne političke stranke. Dok su neke napadale projekat na bazi zapaljive demagogije - kako nama nije potrebno tuđe đubre, kako će se upropastiti putevi itd. druge ga nisu dovoljno branile a mislim da je trebalo. Na kraju, iz meni nepoznatih razloga Skupština opštine Kruševac nije dala podršku ovom projektu, iako je u to vreme postojala vrlo stabilna skupštinska većina. Da stvar bude još gora, postojala je realna osnova da se obezbedi kvalitetna podrška za realizaciju ovog projekta od države jer je u to vreme opština Kruševac imala po jednog predstavnika u upravnom i nadzornom odboru Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije.

Na ovaj način smo osuđeni da sve ostane po starom, da se štapom i kanapom razvlače kapaciteti postojeće deponije dok se jednog dana u budućnosti sve ne pretrpa otpadom, zato što svaka deponija ima rok upotrebe. U prilog ovoj tvrdnji je činjenica da je upravo politička stranka, koja je najviše napadala ovaj projekat, u međuvremenu ušla u lokalnu vlast i zadobila je nadležnosti upravo u oblasti zaštite životne sredine. 

Pre dve godine imao sam zadovoljstvo da predvodim projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'', koji je Evropska Unija finansirala kroz program ''Exchange''. Zahvaljujući projektu, tridesetak kruševljana je imalo prilike, između ostalog, da na licu mesta vidi kako se problem upravljanja otpadom rešava u Sloveniji, tj. Evropskoj uniji. Posetili smo regionalnu deponiju u Celju u koju je, do tada, uloženo preko 60 miliona eura, od čega dve trećine bespovratno iz evropskih fondova. Kao rezultat, Celje je dobilo jednu od najmodernijih deponija u Sloveniji, koja je postala vrlo respektabilan izvor prihoda. Lično sam se u ovo uverio videvši kamion mariborskog komunalnog preduzeća, do vrha napunjenog otpadom, koji su dovezli i ispraznili na celjsku deponiju, za šta je naravno Maribor platio Celju. Naučili smo da su upravljanje otpadom i reciklaža među najunosnijim poslovima u Evropi koji značajno doprinose ekonomskom razvoju lokalnih sredina, smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju stanja životne sredine.

I na kraju, mogli smo u pomenutom intervjuu da pročitamo ''da je Kruševac uložio pola miliona dinara na sanacione radove, za koje je rečeno da nisu čak ni deo neke od ranijim projektom sanacije predviđene faze, već zahvat neophodan da bi deponija funkcionisala''. Kako stvari stoje, pošto smo se odlučili da ne sprečimo, moraćemo da lečimo i da plaćamo troškove lečenja.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)

Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.

Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme. 

Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.

Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.

Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji). 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'') 

Gluposti!

U jednom od prethodnih brojeva ''Grad''-a na naslovnoj strani sam pročitao upravo ovaj naslov. Još interesantniji je bio intervju koji ga prati. U njemu je predsednik jedne od stranaka koje učestvuju u lokalnoj vlasti, ničim izazvan, rekao da su ''jedino građani koji su glasali stranku kojom on predsedava u stvari glasali za društvenu svojinu i da treba da rade u njoj, a da svi ostali treba da uhlebljenje traže u kapitalističkom načinu privređivanja''. Propustio je da kaže da su državna uprava, lokalna samouprava i javna preduzeća, na koja je mislio, u stvari državna a ne društvena svojina, ali je poruka u svakom slučaju shvaćena. 

Takođe, par dana ranije jedan nacionalni dnevni list je kao istaknutu vest preneo izjavu drugog uticajnog kruševačkog političara, narodnog poslanika, koji je izjavio ''da je ženu zaposlio prema sporazumu koalicije''. Motivisan ovim izjavama seo sam za računar, otvorio Google pretraživač i ukucao njegovo ime i prezime, pošto on već dugo pravi ovakve ispade. Šta sam sve mogao da pročitam dok sam listao internet-stranice povezane sa njim! Neko vreme sam se na ovaj način vrlo lepo zabavljao, da bi u jednom trenutku moje veselo raspoloženje prešlo u svoju sumornu suprotnost jer sam shvatio da predstavljajući sebe on predstavlja i mene, moju porodicu, prijatelje i sve do čega mi je stalo u Kruševcu. Nekoliko dana sam bio dosta neraspoložen zbog svega ovoga, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj iz drugog grada i tim povodom mi rekao: ''E vi u Kruševcu ste stvarno slučaj za posmatranje!''. 

U tom trenutku sve mi se razbistrilo i Sunce me je obasjalo jer sam shvatio da ipak ima nade za nas! Pa upravo je možda baš ovo način da naš grad učinimo različitim, jedinstvenim  i interesantnim? Setio sam se priče turističkog vodiča koju sam nedavno čuo u Budimpešti, da je čuveni spomenik slobode na Citadeli iznad Dunava jedini spomenik iz komunističke prošlosti koji je preživeo na svom mestu. Preduzimljivi Mađari su sve ostale spomenike postavljene tokom perioda vladavine komunista sačuvali, prikupili i postavili na posebnoj lokaciji, negde na periferiji, kao omaž svojoj prošlosti, praveći od tog predgrađa novu turističku atrakciju.

Pošto u Jagodini postoji akva-park smatram da bi prava stvar bila da u Kruševcu napravimo neku vrstu retro-parka. U njemu bi posetiocima pružili priliku da se na kratko vrate u prošlost i podsete se vremena koje je prošlo skoro svuda osim kod nas. Možda bi i ceo Kruševac mogli da pretvorimo u grad-muzej promašenih ideja i potrošenih iluzija, koji bi bio magnet za turiste koji bi dolazili da nas vide, samim tim potroše svoj novac i uposle naše ljude. Kao što sa svih strana sveta turisti odlaze na Kubu da vide kako se tamo opstaje i posle pola veka sankcija, tako će možda dolaziti i kod nas svi oni koji veruju da ideja komunizma još uvek ima svoju budućnost. Iz tog razloga mislim da ne treba da se ljutimo na naše političare kada daju ovakve izjave jer su oni u stvari vizionari, koji su prepoznali našu razvojnu šansu pre svih ostalih i daju svoj skromni veliki doprinos da se glas o Kruševcu nadaleko čuje.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Beč

Konačno sam doživeo da vidim i osetim Beč, prelepi carski grad koji je vekovima čuvao tradiciju i krunu Svetog rimskog carstva i preko šest stotina godina bio centar Habsburške monarhije. Danas je Beč glavni grad druge austrijske republike nastale 1955. godine kada su četiri velike sile pobednice Drugog svetskog rata zaključile da je ova zemlja postala spremna da se samostalno nosi sa svojom nacističkom prošlošću. 

U isto vreme Beč je velika svetska turistička atrakcija, grad u kome se stvarno ima šta videti i doživeti. Od impozantnih carskih dvoraca, u kojima su se nekada krojile evropske granice, nastajale i nestajale cele države, a danas su smeštene riznice evropske i svetske kulture, preko arhitektonskih remek-dela koja su vekovima služila kao inspiracija ne samo stvaraocima već i aristokratiji i vladarima širom Evrope, do Dunava na kome Beč živi i na kome se završavaju Alpi a počinje velika Panonska ravnica, sve što je potrebno za uzbudljivo putovanje kroz vreme i prostor je tu. Neverovatno je koliko iznenađenja Beč pruža jer iza svakog ugla može vas sačekati nešto tako lepo od čega će vam zastati dah. Međutim, i pored svega toga, Beč je pre svega grad kulture, a naročito muzike. Ovde se uporedo sa velikim vladarima slave i veliki muzičari, tako da se pored Marije Terezije i Franje Josifa ništa manje ponose Mocartom, Betovenom i Štrausom.

Vekovima je Beč bio Evropa za Srbe i u njemu se tražila podrška za borbu protiv Osmanlijske imperije. Kad god su se Austrijanci potukli sa Turcima mešali smo se i mi tražeći priliku da se oslobodimo, što nas je često veoma skupo koštalo. Posle njihovih ratova i naših pobuna spaljene su mošti Svetog Save na Vračaru i dogodila se velika seoba Srba sto godina kasnije. Beč je omogućio Srbima da se nasele na područje današnje Hrvatske i Bosne i formiraju Vojnu krajinu. U Beč su išli Srbi na školovanje a nemali broj je tu nastavio da radi u korist svog naroda, ali i velike Habsburške monarhije, među kojima su najveći trag ostavili Vuk Stefanović Karadžić i Dositej Obradović, a istorija Beča pamti da je prvu kafanu u ovom gradu davne 1683. godine otvorio Đura Kolčić, Srbin iz Sombora.

Pošto su krajem sedamnaestog veka konačno uspeli da odbiju Turke od gradskih zidina (danas je to sam centar grada!) i da ih polako potiskuju nazad u Aziju, Austrijanci su krenuli na jugoistok i širili svoje carstvo pravo preko srpskih zemalja i od velikih saveznika postali nam najveći neprijatelji jer smo im se našli nasred puta. Moćna sila je uvela trgovinske sankcije Srbiji pre sto godina a nedugo zatim krenula preko Drine i Save što joj je bio početak kraja, tako da prosečnog Austrijanca i dan-danas Srbija asocira na propast njihove nekada stvarno velike carevine.

Interesantno je da je u Beču danas najbrojnija upravo srpska manjina i Beč je posle Čikaga najveći grad srpske dijaspore. Gde god da se okrenete čućete naš jezik te stoga pripazite šta u Beču pričate, razumeće vas tamo gde to uopšte ne očekujete. Sa druge strane nikad mi nije bilo jasno, šta Srbi traže u glavnom gradu zemlje koja je sinonim za sve ono što mi nismo – poredak, rad, sistem, organizacija, i kako naši ljudi uspevaju da se prilagode pravilima ponašanja koja ovde postoje i koja su potpuno različita od onih koja važe u domovini. I na kraju, deo Beča - Volksbank, Raiffesen Bank, Erste Bank, Grawe, Wiener Staedtische - imamo i mi u Kruševcu i vrlo lako smo prepoznali šta je tu dobro. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Majke Jugovića

Pripadam onoj velikoj većini kruševljana koja se iskreno obradovala kada je u okviru BID-zone, pre četiri godine, veći deo ulice Majke Jugovića zatvoren za prolazak automobila. Sećam se i prvog, ne previše dugovečnog zatvaranja glavne ulice od Doma omladine do Doma sindikata i njenog pretvaranja u pešačku zonu, pre nekih dvadeset i nekoliko godina. Tada je naša glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj postavljanjem betonskih žardinjera, a ovog puta smo dobili prvu pravu pešačku zonu u Kruševcu. 

Kada je otvorena bio sam veoma ponosan jer je moj grad konačno počeo da liči na ozbiljan grad, a ne na tamo neku varoš. Imati takvo neko mesto kao što je pešačka zona za svaki grad predstavlja bitan deo identiteta. Tokom dana pešačka zona je za radne ljude idealno mesto da malo izađu iz kancelarije, protegnu noge, iskoriste pauzu i urade nešto jako bitno, npr. odu  da plate neki račun ili posete bankomat. Za one koji nemaju obaveza, to je prostor na kome mogu da se prošetaju, sretnu prijatelje, druže, puste decu da jure okolo dok se oni dohvate neke obližnje bašte i raspletu neku vrlo važnu priču. Nekako se najbolje i najpametnije razmišlja naglas upravo u pešačkoj zoni u opuštenoj šetnji nogu pred nogu, a tu je pravo mesto i za gradske tračeve i ostale dokolice.

Sa druge strane, od samog početka nervirale su me one kamene kugle koje su navodno štitile pešake od nesavesnih vozača koji pate od tipično kruševačkog sindroma, da moraju automobilom da ušetaju pravo na mesto na koje su pošli. Posle nekog vremena, moju pešačku sreću su još efikasnije počela da kvare parkirana vozila kojih je u ulici Majke Jugovića bilo sve više, kako su istovremeno nestajale pomenute kugle. Nikada nisam uspeo da shvatim vozače koji ne vide da tu nije mesto za njihove nabildovane konjske snage. S vremena na vreme obradovala bi me vest da saobraćajna policija pokreće akciju kontrolisanja parkiranja u ovoj ulici, koja bi obično potrajala neko vreme posle čega bi sve opet bilo po starom.

Da ne bude da samo kritikujem, ovog puta želim da nešto i predložim. Iako smo skloni tome da izmišljamo vruću vodu i rupu na saksiji, možda bi ovde mogli da primenimo tuđa dobra iskustva. Pre dve godine sam imao veliko zadovoljstvo da posetim Lisabon, jednu od najegzotičnijih evropskih metropola. Pored svih lepota ovog fascinantnog grada, ovog puta bih pomenuo samo jedno praktično i efikasno rešenje koje možda ne bih ni primetio da u Kruševcu nemamo problem nesavesnih vozača. Verovatno imajući slučan problem, Portugalci su ceo jedan stari deo grada, Bairro Alto, prepun raznoraznih prodavnica, restorana i kafana, kojim se noću razležu zvuci melanholičnog fada, ogradili metalnim stubićima, dok su na sredinama ulica postavili sprave nalik metalnim cevima, koje vozači posebnim uređajima u automobilima daljinski aktiviraju i spuštaju po potrebi. Ovakvim rešenjem uspeli su da zaštite ambijent dozvolivši samo prolaz vozilima stanara i za nabavku u određenim delovima dana. Možda bi postavljanjem ovakvog sistema mogli da zaštitimo ulicu Majke Jugovića u učinimo je pravom pešačkom zonom, u kojoj ne bi smo strepeli da li ćemo imati bliski susret sa nekim vozilom kome tu nije mesto.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Jastrebac

Prošlog vikenda Jastrebac je ugostio oko 500 planinara iz cele Srbije na tradicionalnom 47. Jastrebačkom maršu koje je organizovalo Planinarsko sportsko društvo koje se zove, naravno, ''Jastrebac''. Nisam propustio ovu lepu priliku i još lepše vreme da provedem još jedan dan uživajući u ovoj šumovitoj lepotici, družeći se sa prirodom i prijateljima. Krenuli smo od Slatine, preko Starog logora,  Hajdučke stolice, Crnog vrha do Bele stene, odakle se sa 1256 m nadmorske visine Kruševac vidi kao na dlanu. Dalje smo išli nizbrdo preko možda najlepšeg vidikovca, Sokolovog kamena, do Planinarskog doma gde nas je, onako izmorene posle 15 kilometara hodanja, sačekao vruć pasulj koji su ljubazni domaćini spremili za učesnike marša.

Kada pomislim na Jastrebac prvo se prisetim detinjstva i sedamdesetih koje sa pravom zovu ''zlatne godine'' kada je radničku klasu SFRJ sustigao dobar standard i udoban život, pa se od tradicionalnog okupljanja 1. maja pa do kraja leta Kruševac selio ''gore''. Potom se nešto čudno dogodilo, Kruševac je zaboravio Jastrebac i da nije bilo nekoliko u to vreme jakih firmi koje su imale objekte na njemu i malobrojnih entuzijasta sigurno bi pao u potpuni zaborav. Krajem devedesetih ''Merima i ''Trajal'' su preuredili svoje vile, asfaltiran je put, podignuto lovište, pre par godina očišćeno je jezero i poslednjih godina se stvarno oseća ponovno buđenje interesovanja kruševljana za Jastrebac.

Razmišljam kako je našoj opštini zapao sigurno najlepši deo Jastrepca. Ravnište, lovište ''Srbijašuma'', Ribarska Banja, sve je tu kod nas na dohvat ruke. Kruševljani imaju sve uslove da sa manje ili više para priušte sebi zadovoljstvo aktivnog odmora, da na dan ili dva pobegnu od svakodnevnih obaveza tu blizu, na samo dvadesetak i nekoliko kilometara od grada. Još kada sledeće godine bude privedeno kraju renoviranje i adaptiranje starog objekta u Ribarskoj Banji u moderni wellness-centar, mislim da imamo sve uslove da uskoro provodimo vreme kao što to rade u celoj Evropi – radimo intenzivno pet dana a onda se takođe intenzivno za vikend odmaramo tu na Jastrepcu, ako ne već negde dalje. 

Sve zaljubljenike muči pitanje, kada će Jastrebac da zaživi kako treba? Ribarska Banja je doživela preporod a ostatak kao da još spava. Znam da Jastrebac niti može niti treba da bude urbanizovan kao npr. Zlatibor, ali divljina ne treba da znači da gore ne treba da ima bilo kakvog sadržaja. Smatram da je neophodno je da Republika preda na upravljanje Kruševcu centralni deo koji je već urbanizovan i koji predstavlja potencijal za razvoj turističke infrastrukture jer se Javno preduzeće ''Srbijašume'', koje gazduje najvećim delom Jastrepca, ipak u osnovi ne bavi turizmom i u tom delu obavlja samo sanitarnu seču šume. Takođe, Kruševac treba da izradi plansku dokumentaciju, napravi strategiju za Jastrebac i da osnuje instituciju koja bi njime gazdovala. Tek tada bi se stvorili uslovi da zainteresovani investitori na Jastrebac dođu i legalno ulažu, čime bi naša lepotica prestala da bude samo večni potencijal i perspektiva te prerasla u pravi turistički centar. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Internet

Do pre nekoliko godina prvu predstavu o nekoj firmi ili ustanovi mogli ste da steknete preko sekretarice, portira ili radnika na telefonskoj centrali jer su to najčešće prve osobe koje sretnete i koje su mogle značajno da utiču na formiranje opšteg utiska o njoj. Danas, u vreme modernih komunikacija, internet je postao veoma moćno sredstvo globalne komunikacije. Dovoljno je da na nekom od pretraživača ukucate neko ime ili ključnu reč i za nekoliko sekundi moći ćete da se informišete o bilo kome ili o bilo čemu na ovoj planeti, tako da je internet – prezentacija postala osnovno sredstvo da se efikasno prestavite celom svetu.

Radeći na pripremi prethodnog teksta posetio sam zvaničnu internet - prezentaciju Kruševca i došao do poražavajućih saznanja o tome kako se naš grad promoviše preko interneta. O vrlo afirmativnom priznanju Svetske banke Kruševcu nisam pronašao ni reč dok, na primer, na zvaničnoj internet - prezentaciji Inđije na najuočljivijem mestu imate sve potrebne informacije o međunarodnim priznanjima koje je ova opština dobila u poslednje vreme. 

Kod nas na udarnom mestu možete pročitati Dvogodišnji izveštaj o radu opštine ''Dve godine sa vama'', ali za 2005. i 2006. godinu. U delu ''Danas o Kruševcu – iz dnevne štampe'', tekstovi iz dnevnih novina bili su od 5. septembra (iako je tog dana bio 29. septembar!). Poslednja vest o međunarodnim aktivnostima Kruševca bila je iz septembra 2007. godine a poslednja ''eko - vest'' od 5. marta 2007. godine. O Gradskoj upravi nema ni reči ali zato možete da se informišete o radu Opštinske uprave, koja više ne postoji. Takođe, u tom delu možete pročitati koje lokalne funkcionere postavlja predsednik Opštine koji takođe ne postoji jer smo, da podsetim, sada grad i imamo Gradonačelnika. Što se tiče političkih stranaka, između ostalog pronašao sam podatak da sam još uvek predsednik G17Plus u Kruševcu (nije aktuelno godinu i po dana), koja ima kancelariju u Kosovskoj ulici (nije aktuelno dve godine), tako da aktuelni predsednik kruševačkog odbora može samo da pomisli da sam ishakerisao sajt ili da je možda stigla neka direktiva ''odozgo'' za koju on nije još čuo.

Za potencijalne investitore nema zime ako znaju srpski i ćirilicu jer ne postoji prezentacija na latinici i na engleskom. Doduše, piše da su stranice na engleskom u izradi i da ih posetimo za neki dan ali je to isto pisalo i pre četiri godine, koliko ja pamtim. Stranice o privredi i investicijama meni više liče na adresar nego na prezentaciju na osnovu koje neko može da počne da razmišlja da investira baš kod nas. Ponuda privatnih lica je samo na srpskom jeziku a Bid - zona, iako i samo njeno ime kaže da služi razvoju biznisa, nalazi se u odeljku pored nevladinih organizacija, opet samo na srpskom. Postoji i upitnik za investitore (pohvalno je da postoji i na engleskom jeziku) ali samo u pdf  –  formatu, što znači da ga ne možete samo ispuniti i poslati elektronskom poštom nazad već ga morate odštampati, popuniti i poslati običnom poštom, ili posle popunjavanja skenirati i poslati im nazad u istom formatu. 

Što se tiče transparentnosti, pitanja lokalnim funkcionerima možete postaviti ali nemate mogućnost da ih vidite zajedno sa odgovorima, kao što mogu građani pomenute opštine Inđija. Delovi prezentacije predviđeni za odluke Opštinske uprave i informacije o tenderima su prazni. Što se tiče budžeta, najbolje što sam pronašao je Odluka o usvajanju Budžeta za 2007. godinu od 26.12.2006. godine, bez mogućnosti da vidite kakva su bili rebalansi i realizacija tog budžeta, dok o Budžetu za 2008. godinu postoji samo prezentacija sa uopštenim podacima. 

Sve u svemu, zvanična internet - prezentacija Kruševca predstavlja neadekvatni pokušaj obraćanja populaciji koja je korisnik interneta i može biti zainteresovana za saradnju, a pogotovo za potencijalne investitore jer je vizuelno i sadržajno zastarela sa ne retko zastarelim podacima i sa premalo mogućnosti za dvosmernu komunikaciju.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')