Savet Evrope

Na aktuelnom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koje se održava od 26. do 30. januara u Strazburu, delegacija Srbije nije učestvovala jer je prethodnoj istekao mandat, a nova još nije izglasana. Kako je to već uobičajeno kod nas, za neizglasavanje delegacije svako krivi svakog - opozicija kaže da je kriva vlast, vlast kaže da je kriva opozicija. Pretpostavljam da našim poslanicima, tačnije parlamentarnim političkim strankama koje njihovim mandatima raspolažu, nije mnogo važno da li ih i ko predstavlja u Savetu Evrope jer bi se u suprotnom problem rešio, ako ne pre, a ono makar u poslednji čas, kao što je to bio slučaj sa usvajanjem Budžeta za 2009. godinu.

Dobronamerni bi se u neznanju raspitali i saznali da je Savet Evrope najstarija postojeća regionalna međunarodna organizacija  evropskih zemalja koja je osnovana 1949. godine i sada ima 47 država članica. U javnosti se Savet Evrope često meša sa Evropskim savetom i Savetom Evropske unije. Za razliku od njih, Savet Evrope ne pripada institucijama Evropske unije, već je kao samostalna organizacija nadnacionalnog karaktera uklopljena u sistem regionalnih organizacija Ujedinjenih nacija.

Ciljevi Saveta Evrope su duboko ugrađeni u sve ključne evropske vrednosti i temelje evropske politike: zaštita ljudskih i manjinskih prava, vladavina zakona, politička demokratija, postizanje demokratske stabilnosti u Evropi i traženje zajedničkih odgovora na izazove sa kojima se evropske zemlje susreću su najvažniji među njima.

Najpoznatija institucija Saveta Evrope je Evropski sud za ljudska prava koja se zasniva na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima usvojenoj još 1950. godine i ima sudsku funkciju, za razliku od ostalih koje imaju samo savetodavni i nadzorni karakter. Evropskom sudu za ljudska prava se mogu predstavkom obratiti svi pojedinci, grupe lica i udruženja u slučaju da smatraju da su im ugrožena ljudska prava i slobode od strane država koje su potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima i koje su članice Saveta Evrope. Pošto je Srbija od 2003. godine član Saveta Evrope svi naši građani, pa i mi Kruševljani, mogu se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko smatraju da svoja prava nisu ostvarili pred domaćim zakonodavstvom, a njegove odluke su obavezujuće za našu državu.

Pretpostavljam da je predsedavajući na početku sednice Parlamentarne skupštine 26. januara konstatovao da naša delegacija nije prisutna. Svojim nedolaskom uputili smo poruku o sopstvenom nemaru, neslozi, nestabilnosti i nemanju vizije. Iz izjava zvaničnika ne mogu da donesem zaključak ko je kriv, ali vidim da svi tvrde da im je interes naroda i države iznad ličnih i partijskih...


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

037.019.059.081

Na prvi pogled ova četiri broja više podsećaju na neki internet-protokol ali, na žalost, oni označavaju realno stanje u kome se nalazi naš grad. Kruševac (037) je centar Rasinskog upravnog okruga koji se, prema najnovijem saopštenju Republičkog zavoda za statistiku, nalazi na 019. mestu po prosečnoj neto-zaradi zaposlenih (27.303 dinara, bez poreza i doprinosa) od ukupno 25 okruga u Srbiji. Sa druge strane, sam Grad Kruševac se sa 29.444 dinara nalazi na 059. mestu od 166 gradova i opština, sa 081, tačnije 81,22% od prosečne zarade na nivou Srbije.

Oni koji duže pamte kažu da je Kruševac u ''staroj'' Jugoslaviji bio prosperitetan grad, respektabilan i na nacionalnom nivou. Tokom devedesetih Kruševac se nekako održao da ne propadne. Većina preduzeća je opstala, a nekoliko bitnih su čak unapredila svoje poslovanje pod sankcijama međunarodne zajednice, u uslovima zatvorenog tržišta koje je tada postojalo. Možda je upravo to i bio jedan od najvažnijih razloga za političko profilisanje Kruševca u ''crveni grad'', u kome je tada vladajući SPS stekao podršku jaču nego u većini drugih sličnih gradova i na lokalnom nivou držao vlast sve do promena 2000. godine.

Demokratizacija društva i vlasnička transformacija otvorili su veliki broj problema koji su na razne načine bili ''gurani pod tepih''. Prividna zaposlenost u funkciji socijalnog mira, neproduktivnost, izolovanost od sveta, odliv kadrova, nespremnost za sprovođenje promena, gubitak tržišta i pristupa novim znanjima i tehnologijama su možda najvažniji među njima. Sa svim tim problemima morali smo da se suočimo i da postanemo svesni da ne postoji čarobni štapić kojim bi u trenutku mogli sve ovo da promenimo. Ono što je tokom devedesetih bila naša prednost odjednom je postalo mana i problemima kraja ne vidimo, svi postojeći i mogući su izbili na površinu a dobili smo i čitav spisak novih.

Međutim, nisu nasleđeni problemi krivi za sve. Ne mogu se oteti utisku da je lokalna politika od 2000. godine na ovamo bila totalno nespremna za novo vreme i da nije imala kapaciteta da odgovori na izazove koji su pred nju postavljani. Dok su drugi gradovi i opštine krenuli da se transformišu i pripremaju za tržišnu utakmicu, za stvaranje povoljnih uslova za privlačenje investitora i rešavanje nezaposlenosti, našeg nesumnjivo najvećeg problema, Kruševac se udvarao svojim biračima, trošio resurse na njihovo potkupljivanje i nije se mnogo gledalo u budućnost. Ukoliko ne računamo privatizaciju i sisteme koji dolaze sa veličinom tržišta (marketi i pumpe), ni jedna jedina strana investicija nije došla u naš grad zahvaljujući uslovima koje smo im mi ponudili. Za to vreme drugi su radili na sebi i sada, na primer, opština Pećinci, za koju do skoro nisam ni znao da postoji i koja ima šest puta manje stanovnika od nas, ima budžet koji je skoro jednak kruševačkom.

Kruševac je jedan od gradova koji je najgore prošao kroz proces privatizacije i sada je postao ''slepo crevo'', grad bez perspektive, čija je realna mera u poslednjih nekoliko godina tu negde između 59. i 99. mesta u Srbiji. Ukoliko primenimo kriterijume nerazvijenosti Evropske unije, koja kroz svoje fondove za regionalni razvoj pomaže regione koji imaju ispod 75% dohotka u odnosu na njen prosek, sumorna vizija naše budućnosti je da će Kruševac možda uskoro postati nerazvijeni grad nerazvijene evropske regije. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Neznani junak

Nedavno sam u Trećem dnevniku Radio-televizije Srbije video prilog o neizvesnoj sudbini gasnih kotlova koje je naša JKP ''Gradska toplana'' ne tako davno dobila donacijom Evropske unije. I ranije sam nešto načuo o tome, a posle ovog priloga sam se zainteresovao da se o svemu malo bolje informišem.

Odavno se nisam više namučio istražujući neki problem kao što je to bio slučaj ovoga puta. Apsolutni šampion u kategoriji lošeg informisanja je internet-prezentacija JKP ''Gradska toplana'' jer je na njoj nemoguće naći bilo koji podatak o bilo čemu, izuzev adresa i telefona, kao i dokument sa spiskom radnika i njihovim platama. Setio sam se ne tako davno postavljene predstave Kruševačkog pozorišta ''Art'' u kojoj tri osobe pokušavaju da odgonetnu misteriju potpuno bele slike. Na isti način sam tako danima tragao za svrhom ove prezentacije i više puta sam joj se vraćao, u nadi da možda na njoj ima nečega što ja nisam video ili umeo da pronađem, ali bez rezultata.

Ništa o spornim kotlovima nisam mogao da pronađem ni na internet-prezentaciji Evropske agencije za rekonstrukciju, iako je na njenom sajtu moguće pronaći spisak svih donacija od osnivanja Agencije 2000. godine do kraja prošle godine, kada je zvanično prestala sa radom. Pošto sam se zainatio, ukucao sam u Google pretraživač ''Kruševac gradska toplana gasni kotlovi'' i našao samo dve vesti o ovom problemu, na lokalnom internet-portalu 037info.net i na sajtu Gradskog odbora Demokratske stranke u Kruševcu, dok sam na sajtu ''Grad''-a pronašao vest o prethodnom tenderu za nabavku kotlova. Potom sam probao sa svim mogućim varijantama pretrage ali sam dobio vrlo ''mršave'' rezultate, te sam stekao utisak da se ceo virtuelni internet-svet zaverio sa ciljem da se o ovome ništa ne sazna.

Kada bi to bilo moguće, možda i ne bi bilo loše da se ova blamaža zaboravi, tj. da gurnemo sve to ''pod tepih'', da se pravimo naivni i da ne znamo o čemu se radi. Naša Toplana dobije besplatno dva gasna kotla kapaciteta 34,6 megavata, vredna 1,2 miliona evra. Opština i Toplana ulože dodatnih 2,2 miliona evra u realizaciju projekta i na kraju, iz još uvek javnosti nepoznatih razloga, kotlovi se havarišu tokom probnog rada. Na sva neprijatna pitanja koja se sama nameću odgovora izgleda da nema, prava zavera ćutanja. 

Da je to samo naše lokalno pa da zakrpimo te kotlove i da teramo dalje. Ovako, došli smo i situaciju da ćemo kad-tad za ovo morati da polažemo račune onome ko je za to izdvojio sredstva, tj. Evropskoj uniji, najvećem svetskom donatoru, na koju smo upućeni i kojoj ćemo se obraćati za sredstva ko zna dokle. A šta oni mogu da vide u svojoj arhivi pod ''Kruševac''? Dali su nam donaciju od 295 hiljada evra 2001. godine, koju smo dobili zajedno sa još 152 opštine u Srbiji. Naredni ugovor sa opštinom potpisali su tek 2005. godine i sa skoro 90 hiljada evra finansirali projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'' kroz program ''Exchange''. Određene lokalne političke stranke su projekat ispolitizovale, projektni tim optužili za svakojake malverzacije i napravili cirkus za koji niko nije odgovarao, a najodgovornija osoba za sve to se krije iza poslaničkog imuniteta i ne želi da snosi zakonsku odgovornost za ono što je tim povodom pričao. I na kraju, odvoje nam 1,2 miliona evra, kupe nam skupe kotlove kojima očigledno ne umemo ni da rukujemo. Nisam siguran da se Kruševac na pravi način predstavio Evropi i preporučilo za neke naredne projekte u budućnosti. 

Kako uvek ima i nešto dobro, tako nas je neko, ko je odgovoran za ovu havariju, i ne sluteći spasao od gasne krize koja ovih dana iz temelja potresa veći deo Evrope. Umesto da nam prorade novi gasni kotlovi pa da zanemarimo ove dobre stare što rade na ugalj, naterani smo da sve ostane po starom i da se ipak ne tako loše grejemo dok se u isto vreme pola Evrope smrzava. Što se Kruševca tiče, mogu Rusija i Ukrajina da se svađaju do mile volje, dok je god nama ovakvih neznanih junaka, nema zime za nas.   

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Bratstvo i jedinstvo

Kao i svaki prosečan Srbin, pogotovo kruševljanin, veoma sam zainteresovan da slušam priče o komšijama i crknutim kravama. U tom smislu definitivno trenutno nema boljih vesti od onih iz zapadnih republika zajedničke nam nekadašnje SFRJ. Slovenija i Hrvatska nikako da reše problem međusobnih granica na moru i to veoma opterećuje njihove odnose. Ovih dana problem dobija nove dimenzije jer je Slovenija rešila, da kao član Evropske unije, uspori, a možda i na neko vreme zaustavi proces evropskih integracija Hrvatske, ukoliko ona nastavi da prejudicira rešenje spora za koji je Slovenija zatražila međunarodnu arbitražu još 1991. godine.

Svašta se ovih dana dešavalo što nam se može učiniti tako poznatim iz naše zajedničke prošlosti: pozivi na bojkot slovenačke robe u Hrvatskoj, pozivi na bojkot hrvatskog mora i primorja u Sloveniji, međusobne pretnje otpuštanjem radnika po nacionalnoj osnovi itd. Sa političkog terena problem se preneo i na sportski: slovenački karatisti su otkazali nastup na tradicionalnom božićnom turniru u Zagrebu jer se plaše za svoju bezbednost, a istovremeno je Hrvatski nogometni savez doneo odluku da njihova reprezentacija, po prvi put posle državnog osamostaljenja, ne ide na pripreme u Sloveniju.

Većina građana Slovenije pruža podršku svojoj vladi za ovakvu politiku prema Hrvatskoj, čak natpolovičan broj misli da treba da bude još oštrija, dok i sa druge strane provejavaju slični tonovi. Nasuprot tome nastupaju ekonomisti koji upozoravaju na obostrane štete koje mogu nastati daljim razvojem problema. Slovenija i Hrvatska su jedna drugoj među glavnim privrednim partnerima u mnogim oblastima - robne razmene, direktnih investicija, turizma itd. Guverner Hrvatske narodne banke je izneo stav da bi prva posledica slovenačke blokade Hrvatske mogla da bude smanjivanje njene međunarodne bonitetne ocene, a izvesno je da ni Slovenija ne bi prošla bez posledica.

Da cela gužva ne prođe bez nas pobrinuo se lično hrvatski premijer koji je izjavio da ''kada Hrvatska bude jednom za evropskim stolom, neće se na takav način (kao Slovenija) ponašati prema Srbiji''. 

Slovenija poseduje moć koja proističe iz članstva u Evropskoj uniji i u poziciji je da je, bez pardona, koristi za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Sviđalo se to nekome ili ne, sve važne odluke u Evropskoj uniji se donose koncenzusom svih 27 država članica, a posledicu takvog ustrojstva osećamo i mi usled upornog odbijanja Holandije da stavi u život Prelazni sporazum između Evropske unije i Srbije. Celokupna evropska politika sada pokušava da omekša njihov stav, pa je čak i evropski komesar (ministar) za proširenje pre nekoliko dana dao izjavu da je ''pravo vreme za primenu ovog sporazuma, jer je Srbija pokazala da ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom''. 

Šta će sve Srbiju sačekati na putu dobijanja punopravnog članstva u Evropskoj uniji možemo u ovom trenutku samo da zamišljamo. Koji će nam sve stari računi, a možda i neki novi, biti ispostavljeni? Ko će nam tada držati predavanja, da li samo aktuelnih 27 članica, verovatno i Hrvatska pride, a da ne pominjem užasavajuću mogućnost da to budu Bosna i Hercegovina, Albanija ili Kosovo, a možda i svi oni zajedno? Sa druge strane, ukoliko se Evropska unija polakomi pa nas primi u članstvo, veoma ću se radovati situacijama kada ćemo se i mi nešto u njoj pitati, pa kada evropski političari budu shvatili šta znači srpska reč ''inat'' biće kasno i oblivaće ih hladan znoj. 

Imajući sve ovo u vidu, želim im da u novoj 2009. godini shvate da ekonomska kriza nije najgora stvar koja može da im se desi i da imaju u vidu da je naredna jedna od poslednjih godina bez nas kod njih. Sa druge strane, svima nama ovde želim da na evropskom putu ne zaboravimo ono što je vredno kod nas, ali i da menjamo ono što najčešće tek na tuđem primeru vidimo da nije dobro.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Top-menadžeri

Ovih dana smo konačno doživeli priliku da zavirimo u čudesni svet top-menadžera državnih preduzeća i da na kratko osetimo čari sveta koji je tu negde, ali kada slušamo o njemu izgleda kao da je svetlosnim godinama udaljen od nas. Podaci o ogromnim platama, bonusima, dodacima i drugim privilegijama, višestruko većim od onih koje ostvaruju najodgovorniji državnici u Srbiji (predsednik, premijer, ministri i dalje redom), privukli su veliku pažnju javnosti. Ko su ti ljudi i ko je odgovoran za takvo njihovo ponašanje – pitanja su na koja se traže odgovori ovih dana. 

Nisam pristalica socijalne demagogije i smatram da odgovorne poslove u državi ne mogu kvalitetno da obavljaju osobe koje su za taj rad nedovoljno plaćene, jer se u tom slučaju javljaju problemi druge vrste – nemotivisanost zaposlenih, nedostatak stručnih osoba za obavljanje odgovornih državnih poslova i dalji porast korupcije. U dokumentu koji je nedavno objavila Evropska unija (''Strategija za proširenje i glavni izazovi 2008-2009''), korupcija je definisana kao široko rasprostranjen i veoma ozbiljan problem sa kojim se naša država suočava.

Sa druge strane, smatram da su iznosi koje pojedini rukovodioci zarađuju nerealni i apsolutno neprikladni. Pre nekoliko dana javnost je upoznata sa podacima za nevericu o izvesnoj gospođi koja je generalna direktorka, a istovremeno i predsednica Upravnog odbora (?!) Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti a.d. Beograd, čiji su mesečni prihodi čak preko milion dinara. Ova široj javnosti nepoznata ustanova je osnovana pre sedam godina u okviru Narodne banke Srbije, a dve godine kasnije transformisana je u akcionarsko društvo u potpunom vlasništvu države.

Čitam različita pravdanja i tumačenja – tobože kako je sve legalno, kako su u pitanju vrhunski stručnjaci sa kojima su potpisani menadžerski ugovori i koji treba dobro da se nagrade i slično. Smatram da takvi prihodi možda jesu legalni, ali sigurno nisu legitimni. Top-menadžeri mogu da postoje samo u privatnom sektoru. Na razvijenom zapadu njihove plate mogu biti poslovna tajna jer od njihovih menadžerskih sposobnosti umnogome zavise rezultati poslovanja firmi kojima rukovode. Top-menadžeri su plaćeni onoliko koliko vrede vlasnicima biznisa, svakodnevno se suočavaju sa ogromnim pritiskom i spremni su da već možda narednog dana ostanu bez posla ukoliko donesu neku pogrešnu odluku, stoga top-menadžeri mogu imati enormne zarade i za tamošnje prilike.

To što se neki naši direktori državnih preduzeća i ustanova samodefinišu kao top-menadžeri govori o poremećenom sistemu vrednosti jer svi oni koji su u državnoj službi treba da budu službenici u pravom smislu te reči, da služe državi u ime naroda i da obavljaju poslove od opšteg interesa. Iako neke državne firme posluju manje ili više tržišno, velika većina njih je u apsolutnom monopolu, ne poznaje pojam konkurencije, te nema nikakvog opravdanja za milionske zarade jer je lako pozitivno poslovati ako se finansiraš iz budžeta. Dovoljno veliku korist imaju od toga što imaju pristup informacijama i mogu da uspostave kvalitetne kontakte, a to su ključne stvari za svaki poslovni angažman. Na kraju krajeva, jasno je da su oni tu ne zato što su putem javnog konkursa odabrani kao najbolji kandidati već što su ih političke stranke tu postavile kao podobne. Mislim da najveću platu u javnom sektoru treba da ima Predsednik Srbije, pa za njim svi ostali a oni, kojima to nije dovoljno i koji nisu zadovoljni ponuđenim, treba da daju ostavke, odu u privatni sektor i da pokažu koliko vrede u pravim tržišnim uslovima.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Biblioteka

U moru važnih informacija o svetskoj ekonomskoj krizi, pre dve nedelje vest dana je bila biblioteka. I to ne bilo kakva već Europeana, evropska digitalna biblioteka, koja je istovremeno i digitalni muzej i arhiva. Nastala kroz projekat koji finansira Evropska komisija, Europeana omogućuje korisnicima interneta da pristupe bazi podataka koja trenutno sadrži preko dva, a kroz dve godine i celih šest miliona digitalnih objekata – filmova, fotografija, zvuka, slika, knjiga, novina i drugih arhivskih dokumenata.

Posle zvaničnog početka rada Europeane istog dana je usledila neplanirana pauza jer je interesovanje korisnika prevazišlo sva moguća očekivanja. Zabeleženo je deset miliona poseta na sat i sistem je, što bi se kod nas reklo, pao! Sada se ubrzano radi da se prošire kapaciteti i najavljen je ponovni početak rada sredinom decembra.

Smatra se da je trenutno u digitalnoj formi svega jedan odsto istorijskih dela, dokumenata i predmeta evropske kulture, što znači da veliki posao tek predstoji. Europeana je za sada urađena na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku a u planu je da uskoro bude na svih 23 zvaničnih jezika Evropske unije. Radi se i na saradnji sa poslovnim sektorom sa ciljem da se pronađe način da se zainteresuju investitori i da ovaj projekat dobije održivi karakter.

Europeana će omogućiti neometan pristup svim korisnicima interneta, pa i nama kruševljanima, da pristupe digitalnoj riznici evropske kulture i istorije i da pogledaju Mona Lizu a da ne moraju da otputuju u Pariz. Inspirisan moćnim pretraživačkim sistemima kao što je npr. Google, Europeana predstavlja evropski odgovor modernom informatičkom dobu koje  preti da amerikanizuje ostatak sveta. 

Nije uobičajeno da reč ''biblioteka'' bude u centru pažnje ali izgleda da je Kruševac ''povukao nogu'' pre Evropske komisije. Pre tri meseca glavna lokalna tema kojom su se bavili i skoro svi nacionalni mediji bila je kruševačka biblioteka. Pošto je dobila svoj deo političkog plena u raspodeli lokalne vlasti, jedna politička stranka je izvršila desant i iz drugog pokušaja osvojila biblioteku i postavila svoju direktorku. Nikako mi nije bilo jasno zašto je ta ustanova toliko politički važna jer se i njen lider javno hvalio kako skoro tri decenije nije nijednu knjigu pročitao, ali sam pretpostavio da nečega tu ima, čim im je toliko stalo da stave knjige, rafove i bibliotekarke pod svoju vlast. Kao epilog, Ministarstvo kulture je podnelo krivične prijave protiv onih koji su to zaslužili a svi akteri događaja su se posuli pepelom i uzeli sapun u ruke. Prethodna direktorka je vraćena nazad, a Kruševac je još jednom dobio neprocenjivu reklamu koja je neodoljivo privukla nove investitore da dođu i ulažu u naš  grad budućnosti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalna saradnja

Evropska unija predstavlja do sada najuspešniji pokušaj da se prevaziđe nasleđe istorije evropskih naroda i država i da se izazovima modernog doba odgovori na potpuno novi i drugačiji način. Kroz neprestane ratove i osvajanja pobednici su dobijali sve a poraženi nesreću, bedu i sramotu, u čemu su ležali koreni novih sukoba jer su ovi drugi čekali prvu pogodnu priliku da se točak sreće okrene i pobedniku vrate milo za drago. Umesto toga, evropske države su posle Drugog svetskog rata uspele da iznedre jednu sasvim novu Evropu. Iako je naš kontinent u to vreme bio veoma podeljen između dva svetska hegemonistička bloka, onaj zapadni deo je shvatio da se u uslovima gubitka kolonijalističke moći mora raditi drugačije nego što je do tada bila praksa. Već početkom pedesetih počinju da se javljaju obrisi nove Evrope svesne da u cilju opšte dobrobiti i napretka sve države moraju da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničke institucije, kroz koje će ujedno i rešavati eventualne međusobne sporove.

Iz ovih razloga Evropska unija je jasno stavila do znanja budućim članicama da neće dozvoliti ponavljanje starih prevaziđenih modela ponašanja. Tkzv. Zapadni Balkan (Albanija i bivša SFRJ bez Slovenije) je jedini evropski geografski region koji nije sastavni deo Evropske unije koja ga, sa druge strane, i fizički u potpunosti okružuje. Na dva velika skupa posvećena našem regionu, u Zagrebu 2000. i Solunu 2003. godine, jasno nam je poručeno da je regionalna saradnja najvažniji faktor za postizanje političke stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja.

Iz tog razloga, regionalna saradnja predstavlja noseći element procesa stabilizacije i pridruživanja koji je ujedno i politička strategija Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana. Evropa je procenila da se na ovaj način proizvodi održivi dugoročni odgovor na regionalne probleme i izazove. U periodu od 2000. do 2006. godine Evropska unija je uložila preko 220 miliona evra u cilju promocije regionalne saradnje u ovim državama. Postoje i posebni Susedski programi koji podržavaju projekte na kojima zajednički rade partneri iz graničnih okruga Srbije i susednih država ali kojima, na žalost, Kruševac i ceo Rasinski okrug nema pristupa zbog našeg geografskog položaja.

Imajući sve ovo u vidu, ne znam kako će princip unapređenja regionalne saradnje izgledati u Srbiji. Imam utisak da ovde ne možemo da se dogovorimo ni oko elementarnih lokalnih interesa te ne mogu ni da zamislim kako bi se sa nekim strancima dogovorili oko zajedničkih interesa, ukoliko oni ujedno nisu i nečiji lični interesi. Mnogo nam je bremenita istorija i nešto nas stalno iznova tera da se vraćamo u prošlost i ponavljamo greške koje nas očigledno nisu opametile. Moram priznati da ne znam kako ćemo unapređivati regionalnu saradnju kada imamo komplikovane i opterećujuće odnose sa skoro svim državama u okruženju, a problem Kosova biće još dugo generator problema i nerazumevanja.

Iako ovih dana možemo da čujemo optimističke planove naših i evropskih zvaničnika o tome kako možemo dosta brzo da dobijemo status kandidata za prijem u Evropsku uniju (ukoliko nas posluži dobar vetar integracija kao npr. Bugarsku i Rumuniju), mislim da je ipak pred nama poprilično dugačak put da postanemo građani Evrope.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)

Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.

Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme. 

Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.

Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.

Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji). 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'') 

Holandija

U ponedeljak Savet ministara Evropske unije nije doneo odluku o ''odmrzavanju'' Prelaznog sporazuma, koji je integralni deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije. Našoj zemlji se na evropskom putu isprečio tvrd stav Holandije, koji je ovog puta podržala i Belgija, da glavna prepreka zvana puna saradnja sa Haškim tribunalom za njih znači samo hapšenje i isporučenje Ratka Mladića. Uprkos nedvosmisleno pozitivne ocene glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa tom institucijom, Holanđani su rešili da ''teraju mak na konac'', tj. ''da budu veći katolici od Pape'', bolje reći zainatili su se da ne popuste pred očiglednim nastojanjem ostatka Evropske unije da se uvaži veliki napor srpskih vlasti u tom smislu, potvrđen u slučaju Radovana Karadžića.

Neko bi rekao da su u pitanju principi, a većina analitičara smatra da je stav Holandije veoma povezan sa neslavnom ulogom njihove vojske prilikom pada Srebrenice i svega onog što je potom usledilo jula 1995. godine. Da podsetim, zbog tih događaja pala je i jedna holandska vlada i ova zemlja ima očigledno veliku potrebu da kupi svoju savest vraćajući nam milo za drago. 

Prelazni sporazum treba da aktivira odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o trgovinskim i saobraćajnim odnosima Srbije i Evropske unije koje se odnose na uspostavljanje zone slobodne trgovine robama i početak pravnog usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim u oblastima slobodne trgovine, zaštite prava intelektualne svojine, ekonomske saradnje i drumskog i tranzitnog saobraćaja. Smatra se da su najbitnije pogodnosti Privremenog sporazuma to što se stvara veća pravna sigurnost jer ovaj ugovorni odnos neće moći da se jednostrano menja, tj. neće zavisiti od dnevnopolitičkih  potreba. Takođe, pojednostaviće se i ubrzati carinske procedure, samim tim smanjiće se troškovi poslovanja i naši izvoznici će moći da koriste sve pogodnosti bescarinskog izvoza u Evropsku uniju.

Sve ove pogodnosti čekaće još neko vreme na nas zbog tipično srpskog ponašanja Holandije. Cela ova priča bi izgledala mnogo prirodnije da mi odlučujemo o njima umesto oni o nama. A što se tiče Belgije, obzirom da se nalazi pred raspadom na dva dela, frankofonski i flamanski, možemo da se nadamo da ćemo pre toga mi postati punopravni član Evropske unije pa da onda odlučujemo o prijemu tih budućih novih zemalja.

Za razliku od tog veselog scenarija budućnosti Evrope, užasnula me je sama pomisao na situaciju da Kosovo postane član Evropske unije pre Srbije, pa da bude u situaciji kao sad Holandija da nam blokira svaku odluku vezanu za nas. Ako se pametna politika shvata kao izbor manje loše između ponuđenih rešenja, onda je najbolje da koristimo strpljenje u korist ostvarivanja svojih ciljeva, nego da se durimo kad god nam nešto ne ide kako treba. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Divlji zapad

Inat najgori zanat, kaže narodna poslovica. Umesto da poslušam mudrost predaka zainatio sam se i rešio sam da zaštitu svog javnog integriteta od jedne politički uticajne osobe zatražim od sistema, sudskim putem, te sam podneo dve krivične prijave, za klevetu i za uvredu. Da bude interesantnije, osoba koju sam tužio je i narodni poslanik koga štiti poslanički imunitet. Bio sam od samog početka svestan da neće ići lako te sam se naoružao strpljenjem i počeo da redovno dolazim na ročišta. Na prva tri tužena osoba se nije ni pojavila. Na četvrtom se nije ni odazvala na sudski nalog za privođenje, za šta nije bilo nikakvog obrazloženja od strane službenog lica. Kada se konačno smilovala i pojavila na narednom, tužena osoba se pozvala na poslanički imunitet o čemu je nekoliko dana kasnije sudija napismeno tražila da se izjasnim šta mislim o tome (!?). 

Počastvovan što sam upitan za mišljenje nisam bio lenj, seo sam i napisao podnesak u kome sam se pozvao na po jedan član Ustava i Poslovnika o radu Narodne skupštine i objasnio zašto mislim da poslanički imunitet ne može u ovom slučaju da zaštiti tuženu osobu. Uprkos mojim argumentima, na poslednjem ročištu sudija je prihvatila pozivanje na imunitet uz obrazloženje da ''nije ona tu da tumači zakon'', ali mi je za utehu rekla da će se obratiti Administrativnom odboru Narodne skupštine sa zahtevom za ukidanje imuniteta ali uz opasku ''da je već jednom slala takav zahtev ali joj nisu nikada odgovorili''.

Razmišljao sam posle tog ročišta, kakvu pouku mogu da izvučem ja, a kakvu tužena osoba? Što se mene tiče, prošlo je još malo pa dve godine od kada sam potražio zaštitu pravne države, a da se nije otišlo dalje od početka. Ako sam u pravu, možda ću dobiti satisfakciju kada to ne bude više bilo bitno, možda ni tada. Što se tiče tužene osobe, ona može slobodno da nastavi da radi šta hoće i da kleveta koga stigne jer izgleda da zakoni ne važe za sve podjednako. Da ironija bude veća, u pitanju je jedna od 250 osoba koja u naše ime donosi zakone za svih 7,5 miliona građana Republike Srbije.

Stari Kruševac pamti da je posle onog rata jedan oslobodioc ušao na konju u kafanu da bi pokazao moć. Neki novi oslobodioci su mnogo ljuti kada im neko zatraži da vrate dugove ili plate struju i prolaze novim lepim kolima kroz raskrsnice na crveno, valjda im se može. 

Vladavina prava podrazumeva pravnu državu u kojoj je moć pisanih pravila iznad volje uticajnih pojedinaca ili grupa. Nadmoć volje nad pravom nam neće pomoći da privučemo investitore, pokrenemo našu ekonomiju i krenemo ka Evropskoj Uniji koja je upravo insistiranje na vladavini prava i usklađivanju našeg zakonodavstva sa njenim istakla kao prioritet u Procesu stabilizacije i pridruživanja. A to sve nije slučajno jer su stotine, tačnije hiljade godina protekle u traženju načina da se zakoni postave iznad svih onih koji bi da budu zakon.

I na kraju, uvek nas ne vole i neko drugi nam je kriv za probleme koje imamo. Umesto da se pogledamo u ogledalo, zabijamo glavu u pesak kao nojevi čekajući da se problemi reše sami od sebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Naš čovek tamo

Pre nekoliko dana sam saznao da je Miloš Nenezić, do nedavno generalni direktor Korporacije ''Trayal'', određen od strane Privredne komore Srbije da je predstavlja u novoosnovanom Evropskom parlamentu preduzeća u Briselu, čije će prvo zasedanje biti održano polovinom oktobra i organizuje ga Evrokomora u čast 50-godišnjice postojanja. Namera organizatora je da pruži mogućnost evropskim privrednicima da dođu u neposredni kontakt sa donosiocima odluka u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u cilju unapređenja međusobnog razumevanja i da kroz parlamentarni način rada 750 delegata privrede iz zemalja Evropske Unije razmatraju pitanja u vezi sa poslovanjem i direktno glasaju o njima. 

Na prvom zasedanju razmatraće se teme iz tri oblasti: internacionalizacija-pristup tržištu-trgovina unutar i izvan EU, jačanje konkurentnosti uz očuvanje principa održivog razvoja i razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha. Pozvano je i 24 delegata iz 18 zemalja koje nisu članovi EU da učestvuju kao posmatrači i među njima je i Miloš Nenezić kao jedini predstavnik Privredne komore Srbije. EPP je zamišljen da postane stalna institucija kroz koju će evropski biznis moći jasno da kaže šta želi od evropskih političara. Kroz zajednički rad predstavnika Evrokomore i političkih institucija Evropske Unije u okviru radnih grupa dolaziće se do konkretnih predloga o kojima će evropski privrednici diskutovati i glasati. 

Mislim da će period tokom kojeg je Miloš Nenezić bio na čelu korporacije ''Trayal'' ostati upamćen po tome što je jednu takvu veliku i heterogenu firmu uspeo da dovede do statusa poželjne udavače i time presudno uticao da se izbegne moguća agonija poput onih u koje su upale neke druge slične firme. Lično sam se više puta uverio kakve je sve vratolomije izvodio da bi izvukao firmu iz problema, a ne jednom je upotrebio svoj lični uticaj i pomagao rešavanju nekih problema koji su se ticali šire zajednice. Uz izuzetan osećaj za odnose sa javnošću promovisao je ''Trayal'' na način koji pre toga nije viđen, ali i sebe kao izuzetno sposobnog menadžera za koga ne postoje prepreke.

Na dodeli jedne prestižne nagrade Miloš Nenezić je u sred Beograda izjavio da ''nagradu shvata i kao ličnu počast, ali i priznanje firmi na čijem je čelu i Kruševcu odakle dolazi''. Posle prodaje ''Trayal''-a i dolaska novog upravljačkog menadžmenta naslušao sam se priča o njemu i uglavnom su bile u negativnom kontekstu, o tome kako propada i kako ga nigde nema. Naprasno je zaboravljeno šta je on sve dobro uradio i za ''Trayal'' i za naš grad. Izgleda da je tačno da niko nije postao prorok u svom selu i da se kod nas sve može oprostiti osim uspeha. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Projekti

Pojam ''projekat'' zasigurno izaziva velike nedoumice oko svog značenja u kontekstu donacija koje naša zemlja dobija od 2000. godine. Mnogo se priča o projektima ali imam utisak da vrlo malo ljudi kod nas zna o čemu se radi, ili pojam ''projekat'' sagledava drugačije, kroz sopstvena iskustva i znanja, obzirom da ovaj pojam može označavati vrlo raznolike delatnosti. Na svim skupovima na kojima sam u proteklom periodu prisustvovao isticano je da mnoga sredstva opredeljena za Srbiju ne mogu da se ''povuku'' i realizuju jer ne postoji dovoljno kapaciteta za to i nema dovoljno projekata. Možda je malo utešno da isto pravilo važi za skoro sve zemlje u tranziciji.

Prošlo je vreme kada smo bili posle petooktobarskih promena bili ''svetski hit'' za sve donatorske institucije. Pažnja svetske javnosti je bila usmerena na Srbiju i mnogi su došli i najčešće bezuslovno pomogli. Posle određenog vremena odlazili su dalje jer je svet pun kriza, ratova i nesrećnog naroda kome treba pomoći. Naravno da se time nisu iscrpeli fondovi za pomoć Srbiji, naprotiv. Poseban interes da pomaže našu zemlju ima Evropska Unija koja je ujedno i ubedljivo najveći donator u svetskim razmerama. Verovatno su razlozi za to vrlo složeni i teško ih je odavde dokučiti, ali je sugurno da u osnovi leži neki njihov interes da ulažu baš ovde. Interesantno je da će dostupna sredstva biti sve veća i veća kako budemo ulazili u naredne faze integracija sa EU, a najveća će biti kada jednog dana postanemo njen član. Ono što moramo da znamo je da više nema deljenja pomoći ''kapom i šakom'', već se do sredstava može doći poznavanjem i poštovanjem strogih pravila koje je ona propisala.

Do najvećeg dela tih sredstava dolazi putem projektne metodologije. Projekat se u osnovi definiše kao ''skup aktivnosti koje se realizuju da bi se postigli ciljevi u okviru predviđenog budžeta i planiranog vremena''. Drugim rečima, projekat predstavlja ciljanu promenu. Projektnu metodologiju, tj. upravljanje projektnim ciklusom uvela je Svetska banka početkom sedamdesetih a Evropska Unija ih je razradila u prethodnih dvadeset godina do detalja. Evropski projekti imaju iste standarde gde god EU ulaže sredstva. Što se tiče domaćih donatora, stvar je malo drugačija i definisani standardi ne postoje već se razlikuju od jednog do drugog i dosta zavise od kapaciteta osoba koje kreiraju donatorske programe kod nas. 

Poznavanje projektne metodologije je neophodno da bi se iskoristila sredstva koja su nam na raspolaganju ili koja će nam tek biti u budućnosti. Ovoga moraju da budu svesni ne samo ljudi u nevladinom sektoru nego i u državnim i drugim javnim institucijama i da na vreme edukuju sebe i svoje saradnike kako ne bi propustili priliku koja im se pruža da dođu do sredstava koja nam, na žalost, uvek nedostaju da bi zadovoljili evidentno velike potrebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalizacija

Od početka višestranačja malo-pomalo pa neka politička stranka pomene da će se zalagati za regionalizaciju Srbije. Za vreme vladavine Slobodana Miloševića desilo se upravo suprotno, država je bila centralizovana do tačke u kojoj je sve osim centralne vlasti postalo potpuno nebitno, budući da su svi putevi vodili do i od jednog kabineta. Otišlo se toliko daleko da je opštinama oduzeto čak i pravo na imovinu tako da je npr. naša stara opštinska zgrada u Kruševcu vlasništvo Republike Srbije, a ne Opštine Kruševac. 

U poslednjih osam godina priča o regionalizaciji verovatno nije iskrena jer izgleda da je svim post-petooktobarskim vlastima odgovarala količina političke moći koju je prethodni režim ostavio republičkom nivou, pa se nisu previše pretrgli da je se odreknu kroz decentralizaciju i/ili regionalizaciju. Ipak, u međuvremenu su formirane dve evroregije koje se delom prostiru i u Srbiji, i to ''Dunav-Kriš-Moriš-Tisa'' (DKMT), koji čine Vojvodina i po četiri županije iz Mađarske i Rumunije (osnovana 1997.) i ''Evrobalkan'' koji čine 30 opština iz jugoistočnog dela Srbije, 20 iz Bugarske i 16 iz Makedonije (osnovan 2002.).

Ako želimo u Evropsku Uniju nema mnogo mudrosti oko regionalne politike jer su tu stvari vrlo jasne. Regionalna politika je možda najjači oslonac Evropske unije i skoro trećina njenog budžeta se usmerava ka manje razvijenim regionima. To su regioni koji ispunjavaju jedan od tri kriterijuma, da im je bruto-nacionalni proizvod po glavi stanovnika manji od 75% evropskog proseka, da su u procesu socio-ekonomskog restruktuiranja ili da imaju visoku stopu nezaposlenosti. Cilj ovolikog izdvajanja je ostvarivanje ekonomskog i socijalnog izjednačavanja unutar EU. Nešto slično je rađeno u ondašnjoj SFRJ gde su razvijenije (bogatije) republike i pokrajina (Vojvodina) izdvajale za one manje razvijene republike i pokrajinu (Kosovo).

Regionalna politika EU predviđa obavezu članica da donesu višegodišnje planove regionalnog razvoja i uvedu administrativnu podelu u skladu sa NUTS klasifikacijom (Nomenklaturna jedinica za teritorijalnu statistiku). Ona predviđa podelu na tri nivoa - NUTS 1 (od 3-7.000.000 stanovnika), NUTS 2 (od 800.000 do 3.000.000 stanovnika) i NUTS 3 (od 150-800.000 stanovnika). Ispod ovih postoje i lokalne administrativne jedinice (opštine i okruzi). U ovom trenutku u Srbiji jedino grad Beograd i pokrajina Vojvodina zadovoljavaju kriterijume za NUTS 2 region, koji pored veličine podrazumevaju i da imaju organe upravljanja izabrane na izborima od strane građana i da imaju svoja finansijska sredstva (budžet), kojima mogu da sufinansiraju projekte.

Ukoliko bi Srbija sutra dobila status kandidata za članstvo u EU njen najveći deo, južno od Save i Dunava, uključujući i naš Kruševac, ne bi mogao ni da konkuriše za sredstva koja EU pruža kao pomoć ravnomernom regionalnom razvoju. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Evrovizija

Iako ne spadam u osobe koje su previše zainteresovane za slične manifestacije, ove godine sam sa pažnjom odgledao finalno veče ''Evrovizije''. Više od samih pesama interesovalo me je kakva će biti organizacija ovog događaja i moram iskreno da priznam da sam bio više nego zadovoljan. Za ogromnu evropsku televizijsku publiku u subotu su Beograd i Srbija bili centar Evrope i mislim da je na najbolji način iskorišćena prilika da se naša zemlja dobro promoviše. Kako kod onih koji ne znaju gde se Srbija nalazi, tako i kod onih koji su mislili da kod nas nema ni šta da se jede, pa im je pre polaska u Beograd savetovano da ponesu hranu sa sobom. Još jednom se pokazalo da smo mi veliki kampanjci sposobni za izuzetna dela, pogotovo kada se treba pokazati i dokazati strancima i neznancima. Televizijska slika koja je obišla svet je pokazala izuzetan šarm Beograda i glamur dostojan najvećih svetskih metropola.

Drugi veliki utisak su na mene ostavili predstavnici dve najveće evropske nacije, Rusije i Nemačke (šta god o ovoj tvrdnji mislile Englezi i Francuzi), koji su me iskreno razočarali što su pevali svoje pesme na engleskom jeziku, pa još je Rus Dima Bilan pobedio sa pesmom ''Believe''! Moguće je da iz mene govori kompleks nekoga ko potiče iz relativno male evropske zemlje, ali smatram da Jelena Tomašević nije ništa izgubila time što je pevala na srpskom jeziku, kao što smatram da bi pobednička pesma bila barem isto tako lepa na inače veoma nežnom i muzikalnom ruskom jeziku.

Jezik je jedno od osnovnih obeležja nacije i mnogo govori o njoj. Bliskost i zajedničko poreklo slovenskih naroda najbolje možemo osetiti preko jezika. Svojevremeno sam bio fasciniran kada sam se u Češkoj sasvim lepo sporazumevao sa mojim domaćinom, on na češkom, ja na srpskom, pa tek kada negde zapne onda smo prizivali engleski u pomoć. Za bugarski i makedonski jezik i da ne pričam. Ruski doduše nismo voleli da učimo u školi i radije smo se opredeljivali za engleski, ali je sada ovaj prelepi jezik hit u svetu jer se svetska velesila povratila iz knock-down-a i postala veoma privlačna destinacija kako za posao tako i za provod.

Ne znam koji su motivi vodili sve one koji nisu pevali na svom maternjem jeziku ali sam siguran da prisila nije. Evropska Unija veoma poštuje kulturni identitet svake članice i to je prisutno u svim osnovnim dokumentima. U Ugovoru o Evropskoj Uniji stoji da ona poštuje nacionalni identitet država članica. Službeni jezik svake države članice je u isto vreme zvanični jezik Unije, tako da će po ulasku naše zemlje u Evropsku Uniju i srpski jezik postati zvanični jezik, a ćirilica zvanično pismo. Svaki zvanični dokument EU, između ostalih i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je 30. aprila potpisala sa Srbijom, prevodi se na sve zvanične jezike, kojih trenutno ima 23. Očekujem da srpski bude 24.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Civilno društvo

Pre nešto više od mesec i po dana u Sloveniji je održana Međunarodna konferencija na temu ''Razvoj civilnog dijaloga i partnerskog odnosa između civilnog društva, nacionalnih vlada i institucija Evropske unije''. Organizacije civilnog društva iz zemalja Zapadnog Balkana, Turske i partnera Susedske politike iz regiona Istočne Evrope i Ruske Federacije usvojile su Ljubljansku deklaraciju sa političkim preporukama institucijama EU i nacionalnim vladama.  

Učesnici su u Deklaraciji pozvali EU institucije i nacionalne vlade da saslušaju i razumeju, ali isto tako i uključe civilno društvo u različite politike i programe. Organizacije civilnog društva traže da funkcioniše princip partnerstva u kome one treba da budu tretirani kao akteri a ne isključivo kao korisnici donacija. EU institucije i nacionalne vlasti treba da obezbede stratešku podršku civilnom društvu čime bi se izbeglo finansiranje i sprovođenje uglavnom kratkoročnih projekata. Evropska unija treba da razvije sopstvene politike kojima bi izvršio uticaj na nacionalne vlasti da razviju civilni sektor podržavajući pravni, fiskalni i institucionalni okvir za taj proces. Takođe, institucije EU i nacionalne vlade treba da izgrade mehanizme za međusektorsku saradnju, javno učešće i poboljšan pristup dokumentima, kao i da podrže stvaranje koalicija i umrežavanje organizacija civilnog društva na nivou EU i osiguraju jaku i prilagođenu izgradnju njihovih kapaciteta.

Različiti su mehanizmi pomoću kojih organizacije civilnog društva mogu da deluju u skladu sa svojim ciljevima. Dva najprisutnija su uticaj na proces kreiranja javnog mnenja i projektni menadžment. U razvijenim demokratijama one zahvaljujući svojoj prilagodljivosti popunjavaju prostor koje često rigidne institucije sistema ne pokrivaju, čime se podiže kvalitet sveukupnog društvenog života. Partnerstvo vladinog i nevladinog sektora umnogome može pomoći prevazilaženju problema društva u tranziciji kao što je naše.

Politika ima mnoge moćne mehanizme na raspolaganju ali je nemoćna da u većem obimu uključi kvalitetne pojedince u proces upravljanja. Misleći ljudi koji drže do sebe se često drže van politike jer se u njoj koncentrišu prljavi mehanizmi funkcionisanja sistema za koje normalnom čoveku treba ''želudac'' da im se prilagodi. Iz tih razloga, ukoliko se ima namera da se poboljša sistem upravljanja javnim poslovima od opšteg interesa, neophodno je pronaći model saradnje između institucija sistema i organizacija civilnog društva. 

Sigurno je da bi jačanje civilnog sektora u Kruševcu pomoglo promociji našeg grada, podizanju kvaliteta života i privlačenju određenih sredstava koja mogu biti veoma značajna i koja bi ostala u lokalnoj zajednici. Nadam se da je prošlo vreme kada su one kod nas bile shvatane kao remetilački faktor, antidržavne, izdajničke, sa stranim plaćenicima kojima nikada dosta krađe i izdaje srpskih nacionalnih interesa. Valjda smo konačno zakoračili u taj obećani 21. vek i shvatili da treba da prihvatamo neka dobra iskustva sa strane. Na kraju, srpska poslovica kaže da se pametan čovek uči na tuđim greškama a budala na svojim. Pa da probamo. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Diploma

Pre nešto više od mesec dana profesor istorije Anders Bjorn iz Kopenhagena, gost-učesnik debatnog kluba koje je udruženje ''Evrokontakt'' organizovalo zajedno sa Gimnazijom, neskriveno je izrazio svoju fascinaciju nivoom znanja naših gimnazijalaca ne samo o Evropskoj Uniji. Trebalo je doživeti to veče i gledati mlade genijalce kako debatuju o tome da li Srbija ima alternativu za Evropu, tačnije Evropsku uniju. Naročito su mi bile interesantne debate o ekonomskim temama. Videlo se da oni tu oblast još ne poznaju dobro, ni vreme im nije za to, ali da se jako dobro snalaze i improvizuju u želji da dobrom argumentacijom pomognu da debata njihove ekipe bude uverljivija od protivničke. Neko je iz publike glasno komentarisao da je šteta što se u Narodnoj skupštini nije o pomenutoj temi raspravljalo sa ovako kvalitetnom argumentacijom.

Profesor je sutradan komentarisao da u bogatoj Evropi đaci manje nauče od naših, ali su izuzetno dobro obučeni da primenjuju ta svoja usmerena znanja. Njihov školski sistem nije okrenut ka pravljenju genijalaca. Dugo školovanje je privilegija imućnih i nadarenih, kojima stoji na raspolaganju dosta mehanizama za finansiranje troškova školovanja. Ostatak obrazovanih, koliko im nedostaje, privuku iz drugih zemalja i dobiju skoro gotove stručnjake bez ulaganja, potpuno besplatno.

Paradoksalno je da naš školski sistem omogućuje đacima dosta dobro obrazovanje, od kojih oni najbolji mahom odu u inostranstvo da bi se profesionalno i egzistencijalno realizovali. Ne retko nam baš oni dolaze da nas, u ime stranih kompanija za koje rade, podučavaju i treniraju kako neke stvari treba da radimo. Ako imamo u vidu da se ekonomija moderne Evrope zasniva na prodaji znanja i usluga, prosto je neverovatno kako jedna mala i siromašna zemlja kao što je Srbija propušta svoju šansu time što ne stvara ambijent da ta pametna deca ostanu da rade ovde i olako ih se odriče ne nudeći im ambijent u kome bi radili i iskazali svoje vrednosti.

I sam pripadam jednoj generaciji koju je sustiglo sve što nismo mogli ni da zamislimo kada smo upisivali fakultete i sudbina mi nije namenila da se bavim onim za šta sam se školovao. U jednom trenutku, iniciran razgovorom koji sam vodio sa jednom pametnom osobom na ovu temu, shvatio sam da je najskuplja stvar koju posedujem, vrednija čak i od kuće koju sam nasledio od roditelja, upravo moja diploma Medicinskog fakulteta u Beogradu, za koju u tom momentu nisam ni znao gde sam je držao. Rekao mi je da ona tržišno vredi oko pola miliona tadašnjih nemačkih maraka. Taj razgovor me je podsetio na Branislava Nušića koji je u svojoj ''Autobiografiji'' opisao kako je diplomu zašio u postavu kaputa da neko slučajno ne sazna da je ima jer mu je samo probleme donosila, i inspirisao  da svoju diplomu pronađem, uramim i okačim na zid u svojoj kancelariji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')