Improvizacije

U jednom od tekstova koje sam objavio pre više od osam godina u okviru ove kolumne, pisao sam o pešačkoj zoni u ulici Majke Jugovića (ili Miloja Zakića, kako je mnogi znaju) u Kruševcu. Tada je bio aktuelan problem nesavesnih vozača koji su smatrali da istom mogu da se provozaju svojim automobilima i parkiraju ih bez ograničenja i nekažnjeno, naravno. Tom prilikom sam predložio da se postave moderni pokretni stubovi sa senzorima za regulisanje saobraćaja, koje sam imao prilike da vidim u Lisabonu, i koji kvalitetno rešavaju slične probleme.

Bairro Alto, Lisabon

Prošlo je više od osam godina od tada i ovi uredjaji su u medjuvremenu postavljeni na dva mesta u pešačkoj zoni (na ulascima iz Kosančićeve i ulice Veselina Nikolića), ali i dalje niti rade, niti je njihova okolina zagradjena za prolaz vozila, odnosno kao da ih nema... Postavljanje ovakvih sistema podrazumeva odredjivanje posebnog režima saobraćaja, zatvaranje područja u kome se saobraćaj na ovaj način reguliše za prolaz vozila, ugradnja komunikacionih sistema u vozila koja imaju pravo prolaska pod odredjenim uslovima (vozila stanara, dostavna vozila, servisna vozila i dr.). Drugim rečima, pokretanje celog sistema koji treba da omogući da u odredjenoj zoni saobraćaj bude regulisan u skladu sa potrebama. Ništa od navedenog nije uradjeno kako treba. Neka sredstva su potrošena, a željeni efekat nije postignut.

Na žalost, ovo nije usamljen slučaj. Koliko puta je kod nas nešto uradjeno do pola i ostalo nedovršeno? Počevši od ovakvih, relativno malih stvari, pa sve do propalih mega projekata koji su ostali nedovršeni, kao neka vrsta spomenika kriznim tranzicionim vremenima i promašenim ambicijama..Kao primere bliske kruševljanima mogu da navedem objekte na kruševačkoj Kosturnici, četiri zgrade ispod ''DIS''-a (doduše dve su skoro završene), one neizgrađene iza Lamele, nedovršeni hotel u pešačkoj zoni u Vrnjačkoj Banji, a sličnih primera ima u skoro svakom većem gradu u Srbiji.

Nedovršena zgrada na Trgu kosturnica u Kruševcu

Moram da pomenem muke koje ljudi imaju sa nelegalnim objektima koji zaglave na pola puta, ostanu nedovršeni često više decenija i svima stvaraju probleme. Uopšte mi nije žao urbanih siledžija koji zarad svog profita forsiraju izgradnju objekata bez potrebnih dozvola, nadajući se da će preko g6-h8 kombinacija da ih nekako legalizuju. Žao mi je svih nas koji moramo da sve to da gledamo i trpimo, kao npr. kod nesrećnog objekta na uglu Vidovdanske i ulice Svetog Save – djubre razbacano po ulici bez kontejnera, nagomilane automobile bez mesta za parkiranje, žice i raznorazni krš na sve strane, ambijent dostojan nekog filma strave i užasa.

Ovde bih pomenuo i trenutno aktuelne akcije zamene raznih dokumenata (staro za novo, papir za plastiku), donošenja nekih propisa koji nisu primenljivi...pomeranja rokova, razna odlaganja, izmene propisa, ukidanje propisa, lex specialis...ne odradimo posao kako treba, upletemo se tako da ne znamo šta dalje da radimo, potom počnemo da improvizujemo čime često napravimo nepravde, nejednakosti a neretko i nezakonitosti. Već smo navikli da nam se redovno javljaju slični problemi. Šta je uzrok te naše nesistematičnosti i nedovršenosti? Da li je u pitanju nemar, neznanje, ili nam neko namerno pravi zvrčke da ne bi imali vremena da gledamo u svoje novčanike i razmišljamo o tome kako živimo? Pitanja je mnogo, a nameće mi se samo jedan jednostavan odgovor – kada nešto radiš, uradi to kako treba. 

(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

Umesto uvodnika

Nedavno sam ponovo pročitao neke od tekstova koje sam svojevremeno napisao za kruševački nedeljnik ''Grad'' u okviru autorske kolumne ''Evropa via Kruševac''. Iako je prošlo već sedam-osam godina od tada, mnogi problemi na koje sam tada ukazivao su i dan-danas ostali nerešeni, i dalje prisutni, pokazujući da smo veoma otporni na promene, odnosno da nismo baš nešto sposobni da se menjamo i napredujemo.

Kada pogledamo na naš grad iz drugog ugla, svašta se izdešavalo u međuvremenu. Sada je grad zvanično grad, nije više opština, te pojam ''grad'' predstavlja grad i 101 selo. Da ne bude zabune...Dakle, naš grad je na poslednjim izborima dao natprosečnu podršku vladajućim-zvanično-pro-evropskim strankama i bilo bi logično da smo sada malo više evropski grad nego drugi slični, sa kojima je umesno poređenje. Grad nam je sada doteraniji, čistiji, skockaniji, okićen da svetli kao jelka...mislim da ne bi bilo korektno reći da nam grad nije sređeniji nego ranije.

Uprkos nikada lepšem novogodišnjem osvetljenju, Kruševac i dalje nije privlačan mladima dovoljno da bi ostali da žive u njemu. Prebrojao sam osmoro klinaca iz komšiluka, rođenih u krugu od 200 metara, koji su u skorije vreme otišli da studiraju i nisu se vratili u Kruševac: Beograd, Beograd, Milano, Beograd, Beč, Beograd, Beograd, Los Anđeles... Šta je to što nedostaje Kruševcu da bi bio prihvatljiv za život onima koji su se u njemu rodili? Da li je u pitanju samo nedostatak poslova, ili nam nedostaje još nešto pored toga? Mnogi od nas osećaju da postoji to ''nešto''.

Poražavajuće, ali izgleda da smo ostali magnet samo za stanovnike okolnih i drugih ruralnih sredina, posebno za ''rolingstonse'' koji su se u Kruševac dokotrljali sa većih nadmorskih visina. Ispada da je nama naš grad bezveze, a da je drugima privlačan dovoljno da se dosele i počnu da žive u njemu. Da se razumemo, nemam ništa protiv toga, migracije su normalan proces za svako društvo, najvećem broju nas se neko doselio odnekud u Kruševac. Žao što ovde ne dolazi mlada obrazovana društvena elita kojoj su Evropa i svet prava mera.

Voleo bih da se pokrene javna rasprava o tome, da se napravi model da se o tom problemu čuje glas mislećih, a ne samo poslušnih, da se napravi neki plan pa da onda krenu da se rade neke pametne stvari koje će vremenom promeniti i preokrenuti ovaj trend, da Kruševac oseti napredak...Nekada je Kruševac bio poznat po ''Napretku'' širom stare Jugoslavije, a sada ne znam šta je prva asocijacija u vezi našeg grada...

Pošto sam se svojevremno odlučio da se posle studija vratim iz Beograda i pokušam da nešto napravim u svom životu baš ovde, u gradu u kome sam rođen, rešio sam da se ponovo dohvatim pera, tj. tastature i da ponovo jurim neke vetrenjače. Možda nam krene nabolje, a možda moji tekstovi budu neki mali deo tog napretka...nikada se ne zna.

(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

Kakvim nas drugi vide

Pripremajući se za prošlonedeljni tekst o ''Spring Festivalu'' razmišljao sam o tome kakav utisak će Kruševac ostaviti na učesnike festivala iz Evrope? Kako će nas oni doživeti, da li će to biti nalik onome kako mi sebe vidimo ili će steći potpuno drugačiji utisak nego što mislimo?

Za sam centar grada gosti obično kažu da je sređen i čist i da popravlja opšti utisak o našem gradu, te većina gostiju koji su imali prilike da vide i druge gradove sličnog formata u okruženju po tom pitanju hvale Kruševac. Međutim, gosti ''Spring Festivala'' najviše će se kretati na potezu Gimnazija – Pozorište i stvarno se plašim da se slučajno ne ''odvali'' i nekoga pogodi parče fasade sa Doma Omladine ili zgrade Gimnazije. Spoljašnjost ovih inače lepih zgrada nije samo zapuštena, već i jako opasna, pa ne mogu da shvatim da se oko toga ništa ne preduzima i da nije moguće obezbediti sredstva za tu namenu.

Naši gosti neće imati prilike da se padobranom spuste u centar grada već će, nažalost, morati da dođu odnekud. Imamo veliku sreću što neće doputovati redovnim autobuskim prevozom jer da je naša autobuska stanica prvo mesto koje bi videli u Kruševcu, mogli bi da pomisle da su nekim čudom dospeli u vremeplov ili da su uleteli u snimanje nekog filma. Ona me više podseća na originalnu scenografiju iz vremena serije ''Kamiondžije'', nego na autobusku stanicu kakvu smatram da treba da ima Kruševac u 21. veku. Što se tiče železnice, naša mala stanica sa kraja pretprošlog veka predstavlja autentični ambijent za vozove tipa ''romantika''. Verujem da bi gostima takvo putovanje bilo veoma interesantno, ali mali problem je u tome što putnički vozovi ne dolaze do Kruševca, već samo do Stalaća.

Ovako, kada se obilaznicom približe Kruševcu, prvo što će primetiti je neopisiv smrad koji dolazi sa desne strane puta, sa ogromnog divljeg đubrišta ispunjenog vodom. Na tom mestu se otpad zvanično odlagao kada je tokom bombardovanja porušen Jasički most, ali je ova praksa ''na divlje'' opstala i pošto je most popravljen. Sledeća tačka je horor-raskrsnica obilaznice i Jasičkog puta na kojoj semafor ne radi, redovno je razbacano staklo i drugi polomljeni automobilski delovi, a tu je i nezaobilazno đubre. Imamo mi objašnjenje i za to - da cela obilaznica i sama raskrsnica nemaju upotrebnu dozvolu, da se godinama priča o izgradnji petlje koja će rešiti problem a kad će, ne znamo. Kada gosti prođu raskrsnicu krenuće kroz industrijsku zonu ka gradu. Umesto da uz laganu vožnju razgledaju levo-desno nerviraće se što ne mogu da zaobiđu šahte koje uopšte nisu nivelisane, testiraju kvalitet amortizera vozila ,a postavljene su tako da je apsolutno nemoguće izbeći ih.

Jednom prilikom profesor Miloš Čirič iz Slovenije, čovek izuzetne inteligencije i obrazovanja, rekao mi je da kada je prvi put dolazio u Kruševac nije očekivao da vidi sjaj i bogatstvo koje može da npr. ponudi neki grad u nekoj bogatoj zemlji. Ono što ga je interesovalo i šta je posmatrao su stvari koje zavise isključivo od naše organizovanosti i smisla za red, za koje nije potrebno mnogo para već razvijena svest i postojanje volje. To je ono što govori o nama i na osnovu čega će naši gosti zaključiti ko smo i kakvi smo.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Spring festival

Kruševačka gimnazija biće tokom aprila domaćin ''Spring Festivala'' koji je osmišljen i već osam godina se održava u Drugoj mariborskoj gimnaziji. Sticajem okolnosti, ove godine Slovenci nisu u situaciji da budu domaćini pa su ponudili da se festival održi u Kruševcu, što je rukovodstvo naše Gimnazije bez dvoumljenja prihvatilo.

Nekoliko dana trajaće druženje oko 150 srednjoškolaca i njihovih profesora iz 15 srednjih škola iz Francuske, Rumunije, Italije, Rusije, Slovačke, Slovenije, Bugarske, Grčke, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Tokom festivala učesnici i njihovi domaćini doživeće iskustvo zajedničkog rada u formi radionica iz oblasti kreativnog pisanja, filma, drame, umetnosti, muzike, plesa, ekologije, marketinga, kursa srpskog jezika, debatnog kluba i izrade specijalnog broja školskog lista, u kojem će biti predstavljene aktivnosti ovogodišnjeg ''Spring Festivala''. Takođe, najavljeno je i gostovanje Engleskog studentskog pozorišta osnivača festivala, Druge mariborske gimnazije, sa izuzetnim mjuziklom, ''Feel the Beat'' koji je umnogome prevazišao format obične učeničke predstave pokazavši da sa malo sredstava, a malo više kreativnosti i volje, može da se napravi vredno umetničko delo.

U dobru organizaciju festivala uopšte ne sumnjam jer je srpskom mentalitetu veoma bliska potreba da se na najbolji način predstavimo strancima i pokažemo im svoje lepše lice. Našim gostima biće omogućeno da vide i deo istorijskog nasleđa i prirodnih lepota ovog kraja, a ne sumnjam da će imati prilike da uživaju u našem tradicionalnom gostoprimstvu. Gosti će biti smešteni kod svojih vršnjaka koji će preuzeti brigu o njima tako da će imati priliku da se međusobno upoznaju i sklope poznanstva koja mogu biti dosta kvalitetna i dugovečna.

Organizacija ''Spring Festivala'' je izuzetno zahtevna i predstavljaće veliki napor za našu Gimnaziju, ali ohrabruje podrška koju je već najavio i javni i privatni sektor u Kruševcu i pomalo iznenađujuće velika zainteresovanost nacionalnih medija i  resornih ministarstava. Ukoliko se ovakav trend nastavi vrlo lako može da se dogodi da ''Spring Festival'' bude najvažniji promotivni događaj za naš grad u ovoj godini. 

Pored medijske pažnje, koja je izvesna, velika je stvar što će ti mladi ljudi biti u prilici da upoznaju Kruševac i Srbiju i steknu prijatelje ovde. Neće mnogo vremena proći a tada već mladi poslovni ljudi će možda ponovo doći ovde, obići prijatelje, podsetiti se starih vremena i otpočeti neku poslovnu saradnju sa našim firmama koje za njih neće biti tamo-negde u tamo-nekoj zemlji za koju ne znaju ni gde se nalazi, već u zemlji za koju ih vezuju lepe uspomene iz možda najlepšeg perioda u životu. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

037.019.059.081

Na prvi pogled ova četiri broja više podsećaju na neki internet-protokol ali, na žalost, oni označavaju realno stanje u kome se nalazi naš grad. Kruševac (037) je centar Rasinskog upravnog okruga koji se, prema najnovijem saopštenju Republičkog zavoda za statistiku, nalazi na 019. mestu po prosečnoj neto-zaradi zaposlenih (27.303 dinara, bez poreza i doprinosa) od ukupno 25 okruga u Srbiji. Sa druge strane, sam Grad Kruševac se sa 29.444 dinara nalazi na 059. mestu od 166 gradova i opština, sa 081, tačnije 81,22% od prosečne zarade na nivou Srbije.

Oni koji duže pamte kažu da je Kruševac u ''staroj'' Jugoslaviji bio prosperitetan grad, respektabilan i na nacionalnom nivou. Tokom devedesetih Kruševac se nekako održao da ne propadne. Većina preduzeća je opstala, a nekoliko bitnih su čak unapredila svoje poslovanje pod sankcijama međunarodne zajednice, u uslovima zatvorenog tržišta koje je tada postojalo. Možda je upravo to i bio jedan od najvažnijih razloga za političko profilisanje Kruševca u ''crveni grad'', u kome je tada vladajući SPS stekao podršku jaču nego u većini drugih sličnih gradova i na lokalnom nivou držao vlast sve do promena 2000. godine.

Demokratizacija društva i vlasnička transformacija otvorili su veliki broj problema koji su na razne načine bili ''gurani pod tepih''. Prividna zaposlenost u funkciji socijalnog mira, neproduktivnost, izolovanost od sveta, odliv kadrova, nespremnost za sprovođenje promena, gubitak tržišta i pristupa novim znanjima i tehnologijama su možda najvažniji među njima. Sa svim tim problemima morali smo da se suočimo i da postanemo svesni da ne postoji čarobni štapić kojim bi u trenutku mogli sve ovo da promenimo. Ono što je tokom devedesetih bila naša prednost odjednom je postalo mana i problemima kraja ne vidimo, svi postojeći i mogući su izbili na površinu a dobili smo i čitav spisak novih.

Međutim, nisu nasleđeni problemi krivi za sve. Ne mogu se oteti utisku da je lokalna politika od 2000. godine na ovamo bila totalno nespremna za novo vreme i da nije imala kapaciteta da odgovori na izazove koji su pred nju postavljani. Dok su drugi gradovi i opštine krenuli da se transformišu i pripremaju za tržišnu utakmicu, za stvaranje povoljnih uslova za privlačenje investitora i rešavanje nezaposlenosti, našeg nesumnjivo najvećeg problema, Kruševac se udvarao svojim biračima, trošio resurse na njihovo potkupljivanje i nije se mnogo gledalo u budućnost. Ukoliko ne računamo privatizaciju i sisteme koji dolaze sa veličinom tržišta (marketi i pumpe), ni jedna jedina strana investicija nije došla u naš grad zahvaljujući uslovima koje smo im mi ponudili. Za to vreme drugi su radili na sebi i sada, na primer, opština Pećinci, za koju do skoro nisam ni znao da postoji i koja ima šest puta manje stanovnika od nas, ima budžet koji je skoro jednak kruševačkom.

Kruševac je jedan od gradova koji je najgore prošao kroz proces privatizacije i sada je postao ''slepo crevo'', grad bez perspektive, čija je realna mera u poslednjih nekoliko godina tu negde između 59. i 99. mesta u Srbiji. Ukoliko primenimo kriterijume nerazvijenosti Evropske unije, koja kroz svoje fondove za regionalni razvoj pomaže regione koji imaju ispod 75% dohotka u odnosu na njen prosek, sumorna vizija naše budućnosti je da će Kruševac možda uskoro postati nerazvijeni grad nerazvijene evropske regije. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Svet

Pre desetak dana u Kruševačkom pozorištu je premijerno izvedena Nušićeva komedija ''Svet''. Iako manje poznata od njegovih najpopularnijih, prošle srede mogli smo da se uverimo da i ova komedija, kao i mnoge druge koje je napisao, spada u red vanvremenskih remek-dela jer ništa nije izgubila na aktuelnosti ni danas, preko sto godina pošto je napisana.

Branislav Nušić je ostao upamćen kao komediograf, a manje je poznato da je bio diplomirani pravnik koji se, pored književnog stvaralaštva, sa uspehom bavio i novinarstvom, diplomatijom i menadžmentom. Branislav Nušić je bio moderno oličenje renesansnog ideala široko obrazovanog intelektualca, spremnog da istražuje i unapređuje svoja znanja i sposobnosti i definiše se daleko iznad profesije kojom se u tom trenutku bavio. Iako Cincarin iz trgovačke porodice Nuša, Branislav Nušić je svojim životom i radom zadužio pre svega srpski narod, u čijoj se državi rodio i proživeo najveći deo života. Uspeo je, kao retko ko pre njega, da pronikne u dubinu srpske duše terajući nas da u njegovim junacima pronalazimo ljude koje poznajemo i sa kojima živimo, ali i da preispitamo sebe. Nušić je ismejavao zaostalu Srbiju, nespremnu da uhvati korak sa modernim svetom, ali još više onu malograđansku koja je prihvatala svet samo u formi dok je u suštini ostajala duboko zagubljena u prošlosti orijentalnog Balkana.

Nušićevi likovi u ovoj izuzetnoj predstavi su živeli početkom prošlog veka, ali izgleda kao da su život proveli u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića i posle njega. Niti su znali koliko da se otvaraju kada su se otvarali, niti su znali koliko da se zatvaraju kada su se zatvarali. U suštini, svet nisu razumeli i zato su ga se u dubini duše plašili. I danas, sto godina kasnije, nije se puno toga promenilo. U protekle dve decenije smo se zatvarali i otvarali prema svetu koji se, sa druge strane, i sam prema nama zatvarao i otvarao dok se za to vreme neverovatno brzo menjao, pa ga nismo razumeli ni tada ali, na žalost, ni sada.

Ako je po nečemu Kruševac poznat onda je to plejada izuzetnih glumaca koji su u posleratnom periodu promovisali naš grad širom stare Jugoslavije. Tradicija se nastavlja i danas je, na primer, teško pronaći neku novu televizijsku seriju na nacionalnim televizijama ili film a da u njima nema glumaca iz Kruševačkog pozorišta, ili makar onih koji su stasali u Kruševcu. Sa druge strane, naše Pozorište je kao institucija kulture dostiglo i održava visok prepoznatljiv nivo u nacionalnim okvirima. Imamo puno razloga da se kao grad ponosimo što je njegov dugogodišnji upravnik, koji je veoma doprineo da Pozorište bude to što jeste, pošto je posle našeg predvodio tri prestižna beogradska pozorišta, Atelje 212, Narodno pozorište i Beogradsko dramsko pozorište, postavljen za Ministra kulture u aktuelnoj Vladi. 

Umesto da to iskoristimo i da unapredimo kulturu našeg grada, zvanični Kruševac je samo uspeo da izvređa njegove najbliže saradnike, zarati sa Ministarstvom kulture i da doživi da ono podnese krivične prijave protiv osoba koje su nezakonito smenile direktorku Kruševačke biblioteke. Uprkos ovakvim deprimirajućim pojavama, u gradu koji nema ni jednu pravu knjižaru, sa dva bioskopa u kojima se sve manje gledaju filmovi, kultura nekako opstaje. Kruševačko pozorište je bilo i ostalo oaza građanskog duha, urbano mesto koje Kruševac voli i koje doprinosi da osećamo da živimo u gradu.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Biblioteka

U moru važnih informacija o svetskoj ekonomskoj krizi, pre dve nedelje vest dana je bila biblioteka. I to ne bilo kakva već Europeana, evropska digitalna biblioteka, koja je istovremeno i digitalni muzej i arhiva. Nastala kroz projekat koji finansira Evropska komisija, Europeana omogućuje korisnicima interneta da pristupe bazi podataka koja trenutno sadrži preko dva, a kroz dve godine i celih šest miliona digitalnih objekata – filmova, fotografija, zvuka, slika, knjiga, novina i drugih arhivskih dokumenata.

Posle zvaničnog početka rada Europeane istog dana je usledila neplanirana pauza jer je interesovanje korisnika prevazišlo sva moguća očekivanja. Zabeleženo je deset miliona poseta na sat i sistem je, što bi se kod nas reklo, pao! Sada se ubrzano radi da se prošire kapaciteti i najavljen je ponovni početak rada sredinom decembra.

Smatra se da je trenutno u digitalnoj formi svega jedan odsto istorijskih dela, dokumenata i predmeta evropske kulture, što znači da veliki posao tek predstoji. Europeana je za sada urađena na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku a u planu je da uskoro bude na svih 23 zvaničnih jezika Evropske unije. Radi se i na saradnji sa poslovnim sektorom sa ciljem da se pronađe način da se zainteresuju investitori i da ovaj projekat dobije održivi karakter.

Europeana će omogućiti neometan pristup svim korisnicima interneta, pa i nama kruševljanima, da pristupe digitalnoj riznici evropske kulture i istorije i da pogledaju Mona Lizu a da ne moraju da otputuju u Pariz. Inspirisan moćnim pretraživačkim sistemima kao što je npr. Google, Europeana predstavlja evropski odgovor modernom informatičkom dobu koje  preti da amerikanizuje ostatak sveta. 

Nije uobičajeno da reč ''biblioteka'' bude u centru pažnje ali izgleda da je Kruševac ''povukao nogu'' pre Evropske komisije. Pre tri meseca glavna lokalna tema kojom su se bavili i skoro svi nacionalni mediji bila je kruševačka biblioteka. Pošto je dobila svoj deo političkog plena u raspodeli lokalne vlasti, jedna politička stranka je izvršila desant i iz drugog pokušaja osvojila biblioteku i postavila svoju direktorku. Nikako mi nije bilo jasno zašto je ta ustanova toliko politički važna jer se i njen lider javno hvalio kako skoro tri decenije nije nijednu knjigu pročitao, ali sam pretpostavio da nečega tu ima, čim im je toliko stalo da stave knjige, rafove i bibliotekarke pod svoju vlast. Kao epilog, Ministarstvo kulture je podnelo krivične prijave protiv onih koji su to zaslužili a svi akteri događaja su se posuli pepelom i uzeli sapun u ruke. Prethodna direktorka je vraćena nazad, a Kruševac je još jednom dobio neprocenjivu reklamu koja je neodoljivo privukla nove investitore da dođu i ulažu u naš  grad budućnosti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Majke Jugovića

Pripadam onoj velikoj većini kruševljana koja se iskreno obradovala kada je u okviru BID-zone, pre četiri godine, veći deo ulice Majke Jugovića zatvoren za prolazak automobila. Sećam se i prvog, ne previše dugovečnog zatvaranja glavne ulice od Doma omladine do Doma sindikata i njenog pretvaranja u pešačku zonu, pre nekih dvadeset i nekoliko godina. Tada je naša glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj postavljanjem betonskih žardinjera, a ovog puta smo dobili prvu pravu pešačku zonu u Kruševcu. 

Kada je otvorena bio sam veoma ponosan jer je moj grad konačno počeo da liči na ozbiljan grad, a ne na tamo neku varoš. Imati takvo neko mesto kao što je pešačka zona za svaki grad predstavlja bitan deo identiteta. Tokom dana pešačka zona je za radne ljude idealno mesto da malo izađu iz kancelarije, protegnu noge, iskoriste pauzu i urade nešto jako bitno, npr. odu  da plate neki račun ili posete bankomat. Za one koji nemaju obaveza, to je prostor na kome mogu da se prošetaju, sretnu prijatelje, druže, puste decu da jure okolo dok se oni dohvate neke obližnje bašte i raspletu neku vrlo važnu priču. Nekako se najbolje i najpametnije razmišlja naglas upravo u pešačkoj zoni u opuštenoj šetnji nogu pred nogu, a tu je pravo mesto i za gradske tračeve i ostale dokolice.

Sa druge strane, od samog početka nervirale su me one kamene kugle koje su navodno štitile pešake od nesavesnih vozača koji pate od tipično kruševačkog sindroma, da moraju automobilom da ušetaju pravo na mesto na koje su pošli. Posle nekog vremena, moju pešačku sreću su još efikasnije počela da kvare parkirana vozila kojih je u ulici Majke Jugovića bilo sve više, kako su istovremeno nestajale pomenute kugle. Nikada nisam uspeo da shvatim vozače koji ne vide da tu nije mesto za njihove nabildovane konjske snage. S vremena na vreme obradovala bi me vest da saobraćajna policija pokreće akciju kontrolisanja parkiranja u ovoj ulici, koja bi obično potrajala neko vreme posle čega bi sve opet bilo po starom.

Da ne bude da samo kritikujem, ovog puta želim da nešto i predložim. Iako smo skloni tome da izmišljamo vruću vodu i rupu na saksiji, možda bi ovde mogli da primenimo tuđa dobra iskustva. Pre dve godine sam imao veliko zadovoljstvo da posetim Lisabon, jednu od najegzotičnijih evropskih metropola. Pored svih lepota ovog fascinantnog grada, ovog puta bih pomenuo samo jedno praktično i efikasno rešenje koje možda ne bih ni primetio da u Kruševcu nemamo problem nesavesnih vozača. Verovatno imajući slučan problem, Portugalci su ceo jedan stari deo grada, Bairro Alto, prepun raznoraznih prodavnica, restorana i kafana, kojim se noću razležu zvuci melanholičnog fada, ogradili metalnim stubićima, dok su na sredinama ulica postavili sprave nalik metalnim cevima, koje vozači posebnim uređajima u automobilima daljinski aktiviraju i spuštaju po potrebi. Ovakvim rešenjem uspeli su da zaštite ambijent dozvolivši samo prolaz vozilima stanara i za nabavku u određenim delovima dana. Možda bi postavljanjem ovakvog sistema mogli da zaštitimo ulicu Majke Jugovića u učinimo je pravom pešačkom zonom, u kojoj ne bi smo strepeli da li ćemo imati bliski susret sa nekim vozilom kome tu nije mesto.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Jastrebac

Prošlog vikenda Jastrebac je ugostio oko 500 planinara iz cele Srbije na tradicionalnom 47. Jastrebačkom maršu koje je organizovalo Planinarsko sportsko društvo koje se zove, naravno, ''Jastrebac''. Nisam propustio ovu lepu priliku i još lepše vreme da provedem još jedan dan uživajući u ovoj šumovitoj lepotici, družeći se sa prirodom i prijateljima. Krenuli smo od Slatine, preko Starog logora,  Hajdučke stolice, Crnog vrha do Bele stene, odakle se sa 1256 m nadmorske visine Kruševac vidi kao na dlanu. Dalje smo išli nizbrdo preko možda najlepšeg vidikovca, Sokolovog kamena, do Planinarskog doma gde nas je, onako izmorene posle 15 kilometara hodanja, sačekao vruć pasulj koji su ljubazni domaćini spremili za učesnike marša.

Kada pomislim na Jastrebac prvo se prisetim detinjstva i sedamdesetih koje sa pravom zovu ''zlatne godine'' kada je radničku klasu SFRJ sustigao dobar standard i udoban život, pa se od tradicionalnog okupljanja 1. maja pa do kraja leta Kruševac selio ''gore''. Potom se nešto čudno dogodilo, Kruševac je zaboravio Jastrebac i da nije bilo nekoliko u to vreme jakih firmi koje su imale objekte na njemu i malobrojnih entuzijasta sigurno bi pao u potpuni zaborav. Krajem devedesetih ''Merima i ''Trajal'' su preuredili svoje vile, asfaltiran je put, podignuto lovište, pre par godina očišćeno je jezero i poslednjih godina se stvarno oseća ponovno buđenje interesovanja kruševljana za Jastrebac.

Razmišljam kako je našoj opštini zapao sigurno najlepši deo Jastrepca. Ravnište, lovište ''Srbijašuma'', Ribarska Banja, sve je tu kod nas na dohvat ruke. Kruševljani imaju sve uslove da sa manje ili više para priušte sebi zadovoljstvo aktivnog odmora, da na dan ili dva pobegnu od svakodnevnih obaveza tu blizu, na samo dvadesetak i nekoliko kilometara od grada. Još kada sledeće godine bude privedeno kraju renoviranje i adaptiranje starog objekta u Ribarskoj Banji u moderni wellness-centar, mislim da imamo sve uslove da uskoro provodimo vreme kao što to rade u celoj Evropi – radimo intenzivno pet dana a onda se takođe intenzivno za vikend odmaramo tu na Jastrepcu, ako ne već negde dalje. 

Sve zaljubljenike muči pitanje, kada će Jastrebac da zaživi kako treba? Ribarska Banja je doživela preporod a ostatak kao da još spava. Znam da Jastrebac niti može niti treba da bude urbanizovan kao npr. Zlatibor, ali divljina ne treba da znači da gore ne treba da ima bilo kakvog sadržaja. Smatram da je neophodno je da Republika preda na upravljanje Kruševcu centralni deo koji je već urbanizovan i koji predstavlja potencijal za razvoj turističke infrastrukture jer se Javno preduzeće ''Srbijašume'', koje gazduje najvećim delom Jastrepca, ipak u osnovi ne bavi turizmom i u tom delu obavlja samo sanitarnu seču šume. Takođe, Kruševac treba da izradi plansku dokumentaciju, napravi strategiju za Jastrebac i da osnuje instituciju koja bi njime gazdovala. Tek tada bi se stvorili uslovi da zainteresovani investitori na Jastrebac dođu i legalno ulažu, čime bi naša lepotica prestala da bude samo večni potencijal i perspektiva te prerasla u pravi turistički centar. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Internet

Do pre nekoliko godina prvu predstavu o nekoj firmi ili ustanovi mogli ste da steknete preko sekretarice, portira ili radnika na telefonskoj centrali jer su to najčešće prve osobe koje sretnete i koje su mogle značajno da utiču na formiranje opšteg utiska o njoj. Danas, u vreme modernih komunikacija, internet je postao veoma moćno sredstvo globalne komunikacije. Dovoljno je da na nekom od pretraživača ukucate neko ime ili ključnu reč i za nekoliko sekundi moći ćete da se informišete o bilo kome ili o bilo čemu na ovoj planeti, tako da je internet – prezentacija postala osnovno sredstvo da se efikasno prestavite celom svetu.

Radeći na pripremi prethodnog teksta posetio sam zvaničnu internet - prezentaciju Kruševca i došao do poražavajućih saznanja o tome kako se naš grad promoviše preko interneta. O vrlo afirmativnom priznanju Svetske banke Kruševcu nisam pronašao ni reč dok, na primer, na zvaničnoj internet - prezentaciji Inđije na najuočljivijem mestu imate sve potrebne informacije o međunarodnim priznanjima koje je ova opština dobila u poslednje vreme. 

Kod nas na udarnom mestu možete pročitati Dvogodišnji izveštaj o radu opštine ''Dve godine sa vama'', ali za 2005. i 2006. godinu. U delu ''Danas o Kruševcu – iz dnevne štampe'', tekstovi iz dnevnih novina bili su od 5. septembra (iako je tog dana bio 29. septembar!). Poslednja vest o međunarodnim aktivnostima Kruševca bila je iz septembra 2007. godine a poslednja ''eko - vest'' od 5. marta 2007. godine. O Gradskoj upravi nema ni reči ali zato možete da se informišete o radu Opštinske uprave, koja više ne postoji. Takođe, u tom delu možete pročitati koje lokalne funkcionere postavlja predsednik Opštine koji takođe ne postoji jer smo, da podsetim, sada grad i imamo Gradonačelnika. Što se tiče političkih stranaka, između ostalog pronašao sam podatak da sam još uvek predsednik G17Plus u Kruševcu (nije aktuelno godinu i po dana), koja ima kancelariju u Kosovskoj ulici (nije aktuelno dve godine), tako da aktuelni predsednik kruševačkog odbora može samo da pomisli da sam ishakerisao sajt ili da je možda stigla neka direktiva ''odozgo'' za koju on nije još čuo.

Za potencijalne investitore nema zime ako znaju srpski i ćirilicu jer ne postoji prezentacija na latinici i na engleskom. Doduše, piše da su stranice na engleskom u izradi i da ih posetimo za neki dan ali je to isto pisalo i pre četiri godine, koliko ja pamtim. Stranice o privredi i investicijama meni više liče na adresar nego na prezentaciju na osnovu koje neko može da počne da razmišlja da investira baš kod nas. Ponuda privatnih lica je samo na srpskom jeziku a Bid - zona, iako i samo njeno ime kaže da služi razvoju biznisa, nalazi se u odeljku pored nevladinih organizacija, opet samo na srpskom. Postoji i upitnik za investitore (pohvalno je da postoji i na engleskom jeziku) ali samo u pdf  –  formatu, što znači da ga ne možete samo ispuniti i poslati elektronskom poštom nazad već ga morate odštampati, popuniti i poslati običnom poštom, ili posle popunjavanja skenirati i poslati im nazad u istom formatu. 

Što se tiče transparentnosti, pitanja lokalnim funkcionerima možete postaviti ali nemate mogućnost da ih vidite zajedno sa odgovorima, kao što mogu građani pomenute opštine Inđija. Delovi prezentacije predviđeni za odluke Opštinske uprave i informacije o tenderima su prazni. Što se tiče budžeta, najbolje što sam pronašao je Odluka o usvajanju Budžeta za 2007. godinu od 26.12.2006. godine, bez mogućnosti da vidite kakva su bili rebalansi i realizacija tog budžeta, dok o Budžetu za 2008. godinu postoji samo prezentacija sa uopštenim podacima. 

Sve u svemu, zvanična internet - prezentacija Kruševca predstavlja neadekvatni pokušaj obraćanja populaciji koja je korisnik interneta i može biti zainteresovana za saradnju, a pogotovo za potencijalne investitore jer je vizuelno i sadržajno zastarela sa ne retko zastarelim podacima i sa premalo mogućnosti za dvosmernu komunikaciju.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Mokra Gora

Pre dve godine sam prvi put obišao Mokru Goru i čuvenu ''Šargansku osmicu'', u svetu jedinstvenu prugu uskog koloseka koja, gledano iz vazduha, izgleda kao broj 8. Obnovljena krajem devedesetih, postala je izuzetna turistička atrakcija i mnogo turista je došlo da se proveze vozom ''Nostalgija'', koji vuče čuvena parna lokomotiva ''Ćira'', prolazi kroz čak 22 tunela, preko 5 mostova i savladava visinsku razliku od 300 metara na tek nešto preko 15 kolimetara od Mokre Gore do Šargan Vitasija.

Ništa manje postao je poznat i Drvengrad, nestvarno bajkovito selo u urbanom obličju i strukturi, koje je na brdu Mećavnik izgradio Emir Kusturica za potrebe snimanja filma ''Život je čudo'', koje je potom dobilo novi život i krenulo nekim svojim putem. Pre tri godine ovaj projekat je nagrađen prestižnom Philippe Rotthier-ovom Evropskom nagradom za arhitekturu.

Sigurno je da svetski poznato i priznato ime Emira Kusturice predstavlja pravi magnet kako za turiste tako i za investitore. Ovaj svestrani umetnik je jedan od retkih reditelja koji je dobio čak četiri nagrade na najpoznatijem evropskom filmskom festivalu u Kanu, od toga dve ''Zlatne palme'' za najbolji film, jednu nagradu za režiju i specijalnu nagradu ''Roberto Rossellini'', a od prošle godine nosilac je i Ordena viteza lepih umetnosti i književnosti, najvišeg francuskog priznanja u oblasti kulture.

Njegovu viziju ovozemaljskog raja na kraj sveta podržala je i naša država stavljajući predeo Šarganske planine i mokrogorske kotline pod svoju zaštitu, ''radi očuvanja i unapređenja raznovrsnosti i lepote predela, raznovrsnosti i bogatstva divljeg biljnog i životinjskog sveta a posebno očuvanja ugroženih, retkih i endemičnih vrsta biljaka, životinja, njihovih zajednica i visokih starih šuma crnog i belog bora, kao i objekata narodnog graditeljstva te planskog uređenja prostora i održivog razvoja turizma, poljoprivrede i šumarstva''.

Ove godine sam prošao ponovo tim krajem i bio prijatno iznenađen promenama koje sam uočio. Skoro na svakoj raskrsnici od skretanja sa Zlatibora mogu se videti raznorazni putokazi koji označavaju nove sadržaje za turiste - etno-vodenice, galerije, restorane, a vidljivi su i radovi na produženju trase pruge uskog koloseka i povezivanju Mokre Gore preko Dobruna, gde je predivni manastir iz 14. veka, sa Višegradom, čime će se dodatno obogatiti turistička ponuda ovog kraja i na najbolji način obesmisliti granica koja deli naš narod baš tu, tik pored Mokre Gore. 

Nažalost, ova lepa priča imala je ovih dana i svoju ružnu epizodu. Mokra Gora je postala vest dana zahvaljujući šokantnom primitivizmu nekih meštana obližnjeg sela Kremne koji su Kusturicu na nekom svom zboru izvređali na ličnoj i verskoj osnovi, uz pretnje oružjem. Nacrniše čoveka i posladoše ga prvo nazad u Bosnu pa u Tursku rečnikom koji me je ostavio bez reči, sa osećajem sramote što je neko na takav način uzeo da navodno predstavlja moj narod. Ne postoji dovoljan razlog koji bi opravdao ovakav nastup, šta god da stoji iza svega toga. Mislim da bi im bolje bilo da odu u Drvengrad, izvine mu se i zahvale što je značajno doprineo da ceo ovaj kraj ponovo dobije budućnost, i da umesto u drvo pogledaju u šumu i shvate da su sa njim svi na dobitku.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Holandija

U ponedeljak Savet ministara Evropske unije nije doneo odluku o ''odmrzavanju'' Prelaznog sporazuma, koji je integralni deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije. Našoj zemlji se na evropskom putu isprečio tvrd stav Holandije, koji je ovog puta podržala i Belgija, da glavna prepreka zvana puna saradnja sa Haškim tribunalom za njih znači samo hapšenje i isporučenje Ratka Mladića. Uprkos nedvosmisleno pozitivne ocene glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa tom institucijom, Holanđani su rešili da ''teraju mak na konac'', tj. ''da budu veći katolici od Pape'', bolje reći zainatili su se da ne popuste pred očiglednim nastojanjem ostatka Evropske unije da se uvaži veliki napor srpskih vlasti u tom smislu, potvrđen u slučaju Radovana Karadžića.

Neko bi rekao da su u pitanju principi, a većina analitičara smatra da je stav Holandije veoma povezan sa neslavnom ulogom njihove vojske prilikom pada Srebrenice i svega onog što je potom usledilo jula 1995. godine. Da podsetim, zbog tih događaja pala je i jedna holandska vlada i ova zemlja ima očigledno veliku potrebu da kupi svoju savest vraćajući nam milo za drago. 

Prelazni sporazum treba da aktivira odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o trgovinskim i saobraćajnim odnosima Srbije i Evropske unije koje se odnose na uspostavljanje zone slobodne trgovine robama i početak pravnog usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim u oblastima slobodne trgovine, zaštite prava intelektualne svojine, ekonomske saradnje i drumskog i tranzitnog saobraćaja. Smatra se da su najbitnije pogodnosti Privremenog sporazuma to što se stvara veća pravna sigurnost jer ovaj ugovorni odnos neće moći da se jednostrano menja, tj. neće zavisiti od dnevnopolitičkih  potreba. Takođe, pojednostaviće se i ubrzati carinske procedure, samim tim smanjiće se troškovi poslovanja i naši izvoznici će moći da koriste sve pogodnosti bescarinskog izvoza u Evropsku uniju.

Sve ove pogodnosti čekaće još neko vreme na nas zbog tipično srpskog ponašanja Holandije. Cela ova priča bi izgledala mnogo prirodnije da mi odlučujemo o njima umesto oni o nama. A što se tiče Belgije, obzirom da se nalazi pred raspadom na dva dela, frankofonski i flamanski, možemo da se nadamo da ćemo pre toga mi postati punopravni član Evropske unije pa da onda odlučujemo o prijemu tih budućih novih zemalja.

Za razliku od tog veselog scenarija budućnosti Evrope, užasnula me je sama pomisao na situaciju da Kosovo postane član Evropske unije pre Srbije, pa da bude u situaciji kao sad Holandija da nam blokira svaku odluku vezanu za nas. Ako se pametna politika shvata kao izbor manje loše između ponuđenih rešenja, onda je najbolje da koristimo strpljenje u korist ostvarivanja svojih ciljeva, nego da se durimo kad god nam nešto ne ide kako treba. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ogledalo

Imao sam sreće da studiram u vreme pre raspada nekadašnje SFRJ i da u tih nekoliko godina dosta putujem i vidim veći deo Evrope. Svuda gde sam bio imao sam osećaj da sam na neki način na svome. Iako Evropa ima tešku i komplikovanu istoriju, uz sve različitosti njenih naroda, jezika, kultura, religija, država, regiona i čega još sve ne, osetio sam da je to jedna velika priča čiji jedan mali deo pripada mom narodu i meni lično.

Početkom devedesetih sam imao zadovoljstvo da idem na apsolventsku ekskurziju u Egipat. Pored svih draži koje ova zemlja poseduje, ostataka jedne fascinantne civilizacije koja je ostavila neizbrisive tragove iza sebe, uzbuđenja koje moderan Egipat nudi na tako malom prostoru oko Nila, nisam mogao da se otmem utisku kako se nalazim u jednom ipak stranom svetu čija pravila i običaje nisam razumeo. Imao sam vremena da odem i do onih delova Kaira i Aleksandrije u koje turisti ne zalaze i tu sam video stvari koje do tada nisam imao prilike i na koje nisam bio pripremljen. Najjače slike su mi ostale iz starog Kaira, nenašminkanog za turiste, izuzetno neurednog, punog prljavštine, sa gomilama đubreta po ulicama oko kojih prolaze deca i valjda pripitomljene životinje i igraju se u blatu od prašine i izlučevina. Znam da sirotinje ima svuda, i u najbogatijim zemljama, video sam i dno hrišćanske civilizacije u parku pored železničke stanice u Cirihu, ali ovo je za mene bilo previše.

Nisam mogao da pretpostavim da će podsećanje na ovo moje iskustvo imati upravo u ulici u kojoj sam rođen i dan-danas živim, i koja nosi ime Svetog Save. Pored toga što smo na početku ulice dobili par nelegalnih zgrada, dobili smo i jednu divlju deponiju naslonjenu na veliki, možda najveći nelegalni, poslovno-stambeni centar, koja dugo odoleva svim pokušajima ljudi iz komšiluka, inspekcijskih službi i JKP ''Kruševac'' da se taj deo našeg grada, praktično na samoj raskrsnici, jednoj od najprometnijih u gradu, sredi i zaliči kako treba. Godinama, ne znam ko, baca đubre po ulici, ono se tu gomila, raznosi, ima ga na sve strane a moja i druga komšijska deca tu prolaze i igraju se. Svakog dana kada tu prođem pitam se, kako li neko sa strane, ne mora iz strane zemlje, dovoljno je iz drugog grada, kada malo skrene sa raskrsnice i vidi sve to, šta li misli o nama, kakvi smo mi to divljaci kada pored toga živimo a da nam ne smeta i gde je to uopšte došao. Možda pomisli isto ono što sam ja u starom Kairu - ja ne pripadam ovde.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Olimpijada

Istorija naše civilizacije može da se tumači i kao istorija nastojanja generacija da osvajanjem novih saznanja i veština unapređuju kvalitet života. Gledano unazad, ogroman napredak je ostvaren pre svega širenjem granica znanja i pronalaženjem i primenom novih tehnologija kojima je čovek počeo da prilagođava okruženje sebi i svojim potrebama. Već stari narodi su shvatili moć znanja te do njega nisu mogli svi da dopru. Plemstvo i sveštenstvo su bili čuvari znanja koje im je istovremeno omogućavalo i da poseduju moć upravljanja. Vekovima su naslednici prestola već od malih nogu dobijali posebno obrazovanje koje im je bilo potrebno da bi kvalitetno vladali i vršili posao koji im je sudbina namenila.

Obrazovani ljudi su imali poseban uticaj i bili su veoma cenjeni u skoro svim vremenima, osim u jednom periodu koji se upravo zbog toga i naziva ''mračni'' srednji vek. Karakteristično za taj mrak bilo je proganjanje onih koji su unosili svetlo misleći drugačije ili dolazeći do novih znanja koja su mogla da sruše vladajuću dogmu, a ne mali broj je dospeo i na lomaču. U petnaestom veku humanizam i renesansa su obnovili izvorne antičke vrednosti koje su slavile princip širokog obrazovanja kao ideala za sve ljude, a pogotovo za one koji su u njihovo ime vladali. Na tim osnovama je nastalo i moderno društvo koje se razvija neverovatnom brzinom temeljeći se na znanju velikih ljudi od kojih je jedan od najvećih upravo naš sunarodnik, Nikola Tesla, koji je ceo svoj život, ne štedeći sebe, posvetio napretku čovečanstva i zadužio ga brojnim, često potpuno neverovatnim izumima.

Nedavno sam pročitao jednu ekonomsku analizu u kojoj se upravo znanje navodi kao najbitniji faktor za sveukupan ekonomski napredak modernih država, pa tek potom idu tehnologije i kapital, tj. investicije. Kako samo nestvarno ovo zvuči u zemlji koja se samo u poslednjih nekoliko decenija olako odrekla ogromnog broja mladih obrazovanih ljudi kojima nisu pruženi odgovarajući uslovi za rad niti stvoren ambijent u kome bi se njihovo znanje na odgovarajući način vrednovalo.

Vrativši se sa odmora kupio sam prethodni broj ''Grada'' da vidim šta sam propustio za tih desetak dana i skoro bez daha pročitao izjavu jednog lokalnog političkog lidera u kojoj on kaže ''da je Biblioteka njihova'' (?!), kao i da on lično ne čita knjige, tj. da u poslednjih trideset godina nije pročitao nijednu knjigu. Nisam mogao da verujem da se neko, pogotovo javna ličnost hvali time što ništa ne čita! Nazvao sam telefonom par prijatelja da čujem šta oni misle o ovoj izjavi, da je nisam slučajno pogrešno protumačio. Na žalost, sve sam dobro shvatio. Kaže se da ono čega se neko stidi, drugi se time ponosi.

Iskreno, više bih voleo da sam inspiraciju za novi tekst imao u nekom osvajaču olimpijske medalje iz Kruševca, pa da se ponosim kako i mi imamo nekog ko nastavlja da promoviše antičke ideale u ovom modernom materijalizovanom svetu. Pošto takvih nemamo, dolazim do zaključka da izgleda da možemo da osvajamo medalje samo u nekoj vrsti kvazi-olimpijade, gde bismo blistali u disciplinama koje sami izmislimo i u kojima nam nema ravna, za šta je dokaz upravo navedeni primer iz prethodnog pasusa, koji je sigurno zaslužio zlatnu medalju u svojoj kategoriji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Divlji zapad

Inat najgori zanat, kaže narodna poslovica. Umesto da poslušam mudrost predaka zainatio sam se i rešio sam da zaštitu svog javnog integriteta od jedne politički uticajne osobe zatražim od sistema, sudskim putem, te sam podneo dve krivične prijave, za klevetu i za uvredu. Da bude interesantnije, osoba koju sam tužio je i narodni poslanik koga štiti poslanički imunitet. Bio sam od samog početka svestan da neće ići lako te sam se naoružao strpljenjem i počeo da redovno dolazim na ročišta. Na prva tri tužena osoba se nije ni pojavila. Na četvrtom se nije ni odazvala na sudski nalog za privođenje, za šta nije bilo nikakvog obrazloženja od strane službenog lica. Kada se konačno smilovala i pojavila na narednom, tužena osoba se pozvala na poslanički imunitet o čemu je nekoliko dana kasnije sudija napismeno tražila da se izjasnim šta mislim o tome (!?). 

Počastvovan što sam upitan za mišljenje nisam bio lenj, seo sam i napisao podnesak u kome sam se pozvao na po jedan član Ustava i Poslovnika o radu Narodne skupštine i objasnio zašto mislim da poslanički imunitet ne može u ovom slučaju da zaštiti tuženu osobu. Uprkos mojim argumentima, na poslednjem ročištu sudija je prihvatila pozivanje na imunitet uz obrazloženje da ''nije ona tu da tumači zakon'', ali mi je za utehu rekla da će se obratiti Administrativnom odboru Narodne skupštine sa zahtevom za ukidanje imuniteta ali uz opasku ''da je već jednom slala takav zahtev ali joj nisu nikada odgovorili''.

Razmišljao sam posle tog ročišta, kakvu pouku mogu da izvučem ja, a kakvu tužena osoba? Što se mene tiče, prošlo je još malo pa dve godine od kada sam potražio zaštitu pravne države, a da se nije otišlo dalje od početka. Ako sam u pravu, možda ću dobiti satisfakciju kada to ne bude više bilo bitno, možda ni tada. Što se tiče tužene osobe, ona može slobodno da nastavi da radi šta hoće i da kleveta koga stigne jer izgleda da zakoni ne važe za sve podjednako. Da ironija bude veća, u pitanju je jedna od 250 osoba koja u naše ime donosi zakone za svih 7,5 miliona građana Republike Srbije.

Stari Kruševac pamti da je posle onog rata jedan oslobodioc ušao na konju u kafanu da bi pokazao moć. Neki novi oslobodioci su mnogo ljuti kada im neko zatraži da vrate dugove ili plate struju i prolaze novim lepim kolima kroz raskrsnice na crveno, valjda im se može. 

Vladavina prava podrazumeva pravnu državu u kojoj je moć pisanih pravila iznad volje uticajnih pojedinaca ili grupa. Nadmoć volje nad pravom nam neće pomoći da privučemo investitore, pokrenemo našu ekonomiju i krenemo ka Evropskoj Uniji koja je upravo insistiranje na vladavini prava i usklađivanju našeg zakonodavstva sa njenim istakla kao prioritet u Procesu stabilizacije i pridruživanja. A to sve nije slučajno jer su stotine, tačnije hiljade godina protekle u traženju načina da se zakoni postave iznad svih onih koji bi da budu zakon.

I na kraju, uvek nas ne vole i neko drugi nam je kriv za probleme koje imamo. Umesto da se pogledamo u ogledalo, zabijamo glavu u pesak kao nojevi čekajući da se problemi reše sami od sebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Naš čovek tamo

Pre nekoliko dana sam saznao da je Miloš Nenezić, do nedavno generalni direktor Korporacije ''Trayal'', određen od strane Privredne komore Srbije da je predstavlja u novoosnovanom Evropskom parlamentu preduzeća u Briselu, čije će prvo zasedanje biti održano polovinom oktobra i organizuje ga Evrokomora u čast 50-godišnjice postojanja. Namera organizatora je da pruži mogućnost evropskim privrednicima da dođu u neposredni kontakt sa donosiocima odluka u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u cilju unapređenja međusobnog razumevanja i da kroz parlamentarni način rada 750 delegata privrede iz zemalja Evropske Unije razmatraju pitanja u vezi sa poslovanjem i direktno glasaju o njima. 

Na prvom zasedanju razmatraće se teme iz tri oblasti: internacionalizacija-pristup tržištu-trgovina unutar i izvan EU, jačanje konkurentnosti uz očuvanje principa održivog razvoja i razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha. Pozvano je i 24 delegata iz 18 zemalja koje nisu članovi EU da učestvuju kao posmatrači i među njima je i Miloš Nenezić kao jedini predstavnik Privredne komore Srbije. EPP je zamišljen da postane stalna institucija kroz koju će evropski biznis moći jasno da kaže šta želi od evropskih političara. Kroz zajednički rad predstavnika Evrokomore i političkih institucija Evropske Unije u okviru radnih grupa dolaziće se do konkretnih predloga o kojima će evropski privrednici diskutovati i glasati. 

Mislim da će period tokom kojeg je Miloš Nenezić bio na čelu korporacije ''Trayal'' ostati upamćen po tome što je jednu takvu veliku i heterogenu firmu uspeo da dovede do statusa poželjne udavače i time presudno uticao da se izbegne moguća agonija poput onih u koje su upale neke druge slične firme. Lično sam se više puta uverio kakve je sve vratolomije izvodio da bi izvukao firmu iz problema, a ne jednom je upotrebio svoj lični uticaj i pomagao rešavanju nekih problema koji su se ticali šire zajednice. Uz izuzetan osećaj za odnose sa javnošću promovisao je ''Trayal'' na način koji pre toga nije viđen, ali i sebe kao izuzetno sposobnog menadžera za koga ne postoje prepreke.

Na dodeli jedne prestižne nagrade Miloš Nenezić je u sred Beograda izjavio da ''nagradu shvata i kao ličnu počast, ali i priznanje firmi na čijem je čelu i Kruševcu odakle dolazi''. Posle prodaje ''Trayal''-a i dolaska novog upravljačkog menadžmenta naslušao sam se priča o njemu i uglavnom su bile u negativnom kontekstu, o tome kako propada i kako ga nigde nema. Naprasno je zaboravljeno šta je on sve dobro uradio i za ''Trayal'' i za naš grad. Izgleda da je tačno da niko nije postao prorok u svom selu i da se kod nas sve može oprostiti osim uspeha. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

EXIT

Ako nekoj mlađoj osobi u Evropi hoćete da objasnite odakle dolazite i kažete da ste iz Srbije, odmah ćete čuti: ''Srbija! Exit! Guča!''. Jedan od zasigurno najznačajnijih svetskih muzičkih festivala za kratko vreme je postao i jedan od najboljih srpskih brendova. Festival ''Exit'' je nastao na talasu demokratskih promena 2000. godine, na čuvenoj novosadskoj plaži Štrand, zamišljen da održava tonus opozicione omladine tokom leta sve do septembarskih izbora na kojima je potom konačno (demokratski) poražen Slobodan Milošević. Već naredne godine preselio se na Petrovaradinsku tvrđavu na deset, potom u kraćoj varijanti na četiri dana. Ostalo je već dobro poznato. 

Desetine hiljada mladih se početkom jula slije iz ih krajeva Evrope ka Novom Sadu da bi na nekoliko dana uživalo u muzici i druženju. Većina od njih po prvi put dođe u Srbiju upravo na ''Exit''. Neki se smeste u kamp pored Dunava, neki odu na milost i nemilost novosadskih gazdi i često budu ošišani, ali to ipak nije najvažnije jer su inače došli da potroše ono što su doneli. Kasnije će možda opet doći kao turisti ili već nekim poslom, u kravati i skupocenom odelu, ali će tada već znati gde se Srbija nalazi, da u njoj ne žive urođenici kao u amazonskoj prašumi i da je ovde jako dobar provod.

''Exit'' volim jer je ponuda veoma raznolika i za svačiji ukus ima ponešto. Za razliku od ''normalnih'' koncerata, ovde često odem da vidim i odslušam i one muzičare čiji rad ne poznajem, a za mnoge sam upravo čuo prvi put baš ovde. Sa druge strane, festivali kao što je ovaj imaju posebnu draž jer posle naporne noći tu su i Dunav i Fruška Gora i ostali novosadski specijaliteti za dnevni odmor i razonodu. Samo je bitno da vas posao i druge obaveze ne pritiskaju, da ste se organizovali kao da ste na malom godišnjem odmoru i za dobar provod sve je tu.

Urkos tragediji koja se dogodila u kampu mogu slobodno reći da je ove godine najbolja organizacija od kad ''Exit'' postoji. Vidi se da se radi i svake godine je sve manje prostora za nepredviđene okolnosti. Ali kada je tu više desetina hiljada ljudi na jednom mestu, logično je da nažalost kad-tad neki incident mora da se dogodi. 

Što se tiče sadržaja, ovogodišnji ''Exit'' ostaće upamćen po najezdi panka i onog što je iz njega nastalo (Sex Pistols, Paul Weller, Primal Scream, The Hives...), produženog radnog vremena Main Stage-a sa koga su se, posle nastupa glavnih zvezda, do ranih jutarnjih časova čuli drum'n'bass ritmovi, te paradi vrhunskih DJ-eva (Laurent Garnier, Axwell, Ben Watt, Sven Vath, Sharam, Tiga, teško ih je sve nabrojati), ali moj lični utisak No.1 je nastup Pekinške patke, specijalno za ovu priliku, posle 27 godina, pola sata neverovatne svirke koja će se dugo pamtiti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Barijere

Prošle nedelje sam pisao o osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema koje oni imaju svuda, pa i u Kruševcu, jesu barijere. Taj pojam označava prepreke koje ometaju i otežavaju pristupačnost, i one mogu biti arhitektonske, informaciono-komunikacijske i socijalno-ekonomske. Razvijanje pristupa za osobe sa invaliditetom prvenstveno zahteva identifikaciju i uklanjanje barijera koje postoje u društvu.

Ovog puta bih se osvrnuo na arhitektonske barijere. Nacionalna Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom predviđa da svi novi javni objekti otvoreni za javnost, saobraćajna infrastruktura i objekti u funkciji javnog prevoza putnika u svim granama saobraćaja budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, kao i da se izvrši postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata i saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika u svim granama saobraćaja, kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

Pravilnik o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je donesen 1997. godine razradio je urbanističko-tehničke uslove za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata, projektovanje objekata, kao i posebnih uređaja u njima. Nedostatak ovog Pravilnika je što se on ne odnosi na objekte zidane pre 1995. godine. Najveći pomak u rešavanju problema barijera načinjen je usvajanjem Zakona o  sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2007. godine i koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, gde diskriminacija obuhvata i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, vlasnici objekata u javnoj upotrebi kao i javna preduzeća nadležna za održavanje javnih površina dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti i dužni su da izvrše adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze, a lokalne samouprave su po ovom Zakonu dužne da preduzmu mere s ciljem da se ovim osobama fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim.

Iako je tokom devedesetih u Kruševcu postignut određeni napredak u ovoj oblasti prilagođavanjem pešačkih prelaza u centru grada i određenih objekata za pristup osobama sa invaliditetom (npr. većina objekata Zdravstvenog centra Kruševac, MUP-a i Nacionalne službe za zapošljavanje, na kome je postavljen i poseban lift za stepenice, jedini te vrste u Kruševcu), to nije dovoljno jer naši sugrađani u kolicima ne mogu ući u mnoge zgrade koje su im potrebne, počev od zgrade Opštine pa nadalje.

Iako pomenuti Zakon predviđa obavezu uklanjanja barijera, nije se daleko otišlo u njegovoj primeni, ili bar pomak nije vidljiv. Znam da tuđa ruka svrab ne češe ali bi nas sigurno zasvrbelo kada bi, makar probe radi, seli u invalidska kolica i pokušali da radimo ono što inače radimo svakog dana. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je od 2002. godine finansiralo nekoliko projekata koji su sadržali primenljiva rešenja uklanjanja arhitektonskih barijera i postavljanja zvučne signalizacije u nekoliko gradova u kojima je lokalna sredina učinjena pristupačnijom. Možda bi i u našem gradu mogla sa nadležnog mesta da se napravi neka slična inicijativa i da se briga o problemima građana iskaže i u praksi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Osobe sa invaliditetom

Izraz ''osobe sa invaliditetom'' označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Oni su jedna od najugroženijih kategorija stanovništva u Republici Srbiji. Ne postoji precizna evidencija njihovog broja, ali prema podacima navedenim u Strategiji unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji (2006.) smatra se da ima oko 10% stanovništva (700-800.000) koje može da se uvrsti u ovu kategoriju. Po analogiji, u našoj opštini trebalo bi da ima preko 14.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta.

Kao socijalno ugrožena grupa osobe sa invaliditetom se nalaze na najnižoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Osim problema materijalnog siromaštva postoje i drugi koji dodatno otežavaju njihov položaj, kao što su predrasude, nerazumevanje i neprihvatanje od strane okruženja, diskriminacija, nepristupačnost osnovnim socijalnim, zdravstvenim i drugim uslugama i dr. Uzroci siromaštva su višeslojni i treba ih tražiti ne samo u dostupnosti osnovnim uslugama već i obrazovanju, kapitalu, radu i smanjenom učešću u procesu donošenja odluka.

Umesto ranije preovladavajućeg medicinskog modela, gde se invalidnost doživljavala kao individualni problem prouzrokovan bolešću, povredom ili nekim drugim oštećenjem zdravlja i kao takav zahtevao medicinsku pomoć i negu koje pružaju profesionalci, u poslednje vreme sve više se prihvata socijalni model invalidnosti koji probleme osoba sa invaliditetom shvata kao proizvod socijalne  organizacije i stavlja težište na probleme sa kojima se one suočavaju u svakodnevnom životu. U skladu sa tim, aktuelni međunarodni standardi pitanje njihovog tretmana više ne postavljaju kao segment socijalne politike već kao pitanje poštovanja ljudskih prava i jednakih mogućnosti, gde se problem invalidnosti sve više postavlja kao problem društva, a ne kao problem pojedinaca. Društvo je to koje treba da stvara uslove da bi sposobnosti bile osnova za njihovo socijalno uključivanje kao ravnopravnih građana naše zemlje, uz poštovanje različitosti i principa jednakih mogućnosti baziranih na jednakim pravima.

Mnogo naših sugrađana je, sa pravom mogu reći, diskriminisano jer ne mogu da koriste mnoge usluge koje su im potrebne. Pravo osoba sa invaliditetom na puno i ravnopravno učešće u životu društvene zajednice obuhvata i pravo na izgrađenu i dostupnu sredinu. Nedostupnost i neprilagođeno okruženje je bitan faktor diskriminacije, odnosno uskraćivanja jednakih mogućnosti neophodnih za ostvarivanje njihovih prava. Standardna pravila Ujedinjenih Nacija o izjednačavanju mogućnosti za osobe sa invaliditetom definišu izjednačavanje mogućnosti kao ''proces kojim različiti delovi društva i okoline, kao što su službe, delatnosti, informisanje i dokumentacija postaju dostupni svima, posebno osobama sa invaliditetom''.

Veličinu nekog grada ne čine samo građevine, ulice i nove tehnologije već i raznovrsnost i kvalitet odnosa koji u njemu postoje. Ako ne želimo da Kruševac podseća na neku balkansku kasabu pravo iz nedođije moramo mnogo toga da promenimo. Pripadnost modernom svetu ne ogleda se samo u tome što gledamo američke filmove, premijer-ligu ili kalčo već i po tome koliko smo univerzalne vrednosti kojima moderan svet teži spremni da prihvatamo i primenjujemo u svom životu. Postoji li stvarna želja za promenom, trebalo bi da krenemo od kojima je ona najviše potrebna, a naši sugrađani sa invaliditetom je zasigurno sa pravom očekuju.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Projekti

Pojam ''projekat'' zasigurno izaziva velike nedoumice oko svog značenja u kontekstu donacija koje naša zemlja dobija od 2000. godine. Mnogo se priča o projektima ali imam utisak da vrlo malo ljudi kod nas zna o čemu se radi, ili pojam ''projekat'' sagledava drugačije, kroz sopstvena iskustva i znanja, obzirom da ovaj pojam može označavati vrlo raznolike delatnosti. Na svim skupovima na kojima sam u proteklom periodu prisustvovao isticano je da mnoga sredstva opredeljena za Srbiju ne mogu da se ''povuku'' i realizuju jer ne postoji dovoljno kapaciteta za to i nema dovoljno projekata. Možda je malo utešno da isto pravilo važi za skoro sve zemlje u tranziciji.

Prošlo je vreme kada smo bili posle petooktobarskih promena bili ''svetski hit'' za sve donatorske institucije. Pažnja svetske javnosti je bila usmerena na Srbiju i mnogi su došli i najčešće bezuslovno pomogli. Posle određenog vremena odlazili su dalje jer je svet pun kriza, ratova i nesrećnog naroda kome treba pomoći. Naravno da se time nisu iscrpeli fondovi za pomoć Srbiji, naprotiv. Poseban interes da pomaže našu zemlju ima Evropska Unija koja je ujedno i ubedljivo najveći donator u svetskim razmerama. Verovatno su razlozi za to vrlo složeni i teško ih je odavde dokučiti, ali je sugurno da u osnovi leži neki njihov interes da ulažu baš ovde. Interesantno je da će dostupna sredstva biti sve veća i veća kako budemo ulazili u naredne faze integracija sa EU, a najveća će biti kada jednog dana postanemo njen član. Ono što moramo da znamo je da više nema deljenja pomoći ''kapom i šakom'', već se do sredstava može doći poznavanjem i poštovanjem strogih pravila koje je ona propisala.

Do najvećeg dela tih sredstava dolazi putem projektne metodologije. Projekat se u osnovi definiše kao ''skup aktivnosti koje se realizuju da bi se postigli ciljevi u okviru predviđenog budžeta i planiranog vremena''. Drugim rečima, projekat predstavlja ciljanu promenu. Projektnu metodologiju, tj. upravljanje projektnim ciklusom uvela je Svetska banka početkom sedamdesetih a Evropska Unija ih je razradila u prethodnih dvadeset godina do detalja. Evropski projekti imaju iste standarde gde god EU ulaže sredstva. Što se tiče domaćih donatora, stvar je malo drugačija i definisani standardi ne postoje već se razlikuju od jednog do drugog i dosta zavise od kapaciteta osoba koje kreiraju donatorske programe kod nas. 

Poznavanje projektne metodologije je neophodno da bi se iskoristila sredstva koja su nam na raspolaganju ili koja će nam tek biti u budućnosti. Ovoga moraju da budu svesni ne samo ljudi u nevladinom sektoru nego i u državnim i drugim javnim institucijama i da na vreme edukuju sebe i svoje saradnike kako ne bi propustili priliku koja im se pruža da dođu do sredstava koja nam, na žalost, uvek nedostaju da bi zadovoljili evidentno velike potrebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')