Bratstvo i jedinstvo

Kao i svaki prosečan Srbin, pogotovo kruševljanin, veoma sam zainteresovan da slušam priče o komšijama i crknutim kravama. U tom smislu definitivno trenutno nema boljih vesti od onih iz zapadnih republika zajedničke nam nekadašnje SFRJ. Slovenija i Hrvatska nikako da reše problem međusobnih granica na moru i to veoma opterećuje njihove odnose. Ovih dana problem dobija nove dimenzije jer je Slovenija rešila, da kao član Evropske unije, uspori, a možda i na neko vreme zaustavi proces evropskih integracija Hrvatske, ukoliko ona nastavi da prejudicira rešenje spora za koji je Slovenija zatražila međunarodnu arbitražu još 1991. godine.

Svašta se ovih dana dešavalo što nam se može učiniti tako poznatim iz naše zajedničke prošlosti: pozivi na bojkot slovenačke robe u Hrvatskoj, pozivi na bojkot hrvatskog mora i primorja u Sloveniji, međusobne pretnje otpuštanjem radnika po nacionalnoj osnovi itd. Sa političkog terena problem se preneo i na sportski: slovenački karatisti su otkazali nastup na tradicionalnom božićnom turniru u Zagrebu jer se plaše za svoju bezbednost, a istovremeno je Hrvatski nogometni savez doneo odluku da njihova reprezentacija, po prvi put posle državnog osamostaljenja, ne ide na pripreme u Sloveniju.

Većina građana Slovenije pruža podršku svojoj vladi za ovakvu politiku prema Hrvatskoj, čak natpolovičan broj misli da treba da bude još oštrija, dok i sa druge strane provejavaju slični tonovi. Nasuprot tome nastupaju ekonomisti koji upozoravaju na obostrane štete koje mogu nastati daljim razvojem problema. Slovenija i Hrvatska su jedna drugoj među glavnim privrednim partnerima u mnogim oblastima - robne razmene, direktnih investicija, turizma itd. Guverner Hrvatske narodne banke je izneo stav da bi prva posledica slovenačke blokade Hrvatske mogla da bude smanjivanje njene međunarodne bonitetne ocene, a izvesno je da ni Slovenija ne bi prošla bez posledica.

Da cela gužva ne prođe bez nas pobrinuo se lično hrvatski premijer koji je izjavio da ''kada Hrvatska bude jednom za evropskim stolom, neće se na takav način (kao Slovenija) ponašati prema Srbiji''. 

Slovenija poseduje moć koja proističe iz članstva u Evropskoj uniji i u poziciji je da je, bez pardona, koristi za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Sviđalo se to nekome ili ne, sve važne odluke u Evropskoj uniji se donose koncenzusom svih 27 država članica, a posledicu takvog ustrojstva osećamo i mi usled upornog odbijanja Holandije da stavi u život Prelazni sporazum između Evropske unije i Srbije. Celokupna evropska politika sada pokušava da omekša njihov stav, pa je čak i evropski komesar (ministar) za proširenje pre nekoliko dana dao izjavu da je ''pravo vreme za primenu ovog sporazuma, jer je Srbija pokazala da ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom''. 

Šta će sve Srbiju sačekati na putu dobijanja punopravnog članstva u Evropskoj uniji možemo u ovom trenutku samo da zamišljamo. Koji će nam sve stari računi, a možda i neki novi, biti ispostavljeni? Ko će nam tada držati predavanja, da li samo aktuelnih 27 članica, verovatno i Hrvatska pride, a da ne pominjem užasavajuću mogućnost da to budu Bosna i Hercegovina, Albanija ili Kosovo, a možda i svi oni zajedno? Sa druge strane, ukoliko se Evropska unija polakomi pa nas primi u članstvo, veoma ću se radovati situacijama kada ćemo se i mi nešto u njoj pitati, pa kada evropski političari budu shvatili šta znači srpska reč ''inat'' biće kasno i oblivaće ih hladan znoj. 

Imajući sve ovo u vidu, želim im da u novoj 2009. godini shvate da ekonomska kriza nije najgora stvar koja može da im se desi i da imaju u vidu da je naredna jedna od poslednjih godina bez nas kod njih. Sa druge strane, svima nama ovde želim da na evropskom putu ne zaboravimo ono što je vredno kod nas, ali i da menjamo ono što najčešće tek na tuđem primeru vidimo da nije dobro.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Deponija

U prošlom broju ''Grad''-a sam pročitao intervju sa direktorkom Javnog komunalnog preduzeća ''Kruševac'' iz koga sam zaključio da od izgradnje regionalne deponije u Srnju nema ništa. Lokalna politika je definitivno rekla ''ne'' ovom projektu kojim je trebalo da se postojeća deponija transformiše u regionalnu, u skladu sa Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom i evropskim standardima koji su implementirani u nju. 

Izgleda da cela priča polako pada u zaborav iako se o njoj puno govorilo u javnosti, a veoma je čudna iz više razloga. Usvajanjem pomenutog dokumenta pre pet godina, država je odredila 29 regiona za upravljanje otpadom, gde 23. region obuhvata opštine Kruševac, Varvarin, Ćićevac, Aleksandrovac, Brus, Trstenik i Vrnjačka Banja. Takođe, naša deponija u Srnju je dobila kategoriju K-2, što znači da je svrstana u grupu zvaničnih postojećih deponija koje se mogu koristiti u dužem vremenskom periodu, pod uslovom da se izvrši sanacija i uređenje deponije prema standardima Evropske Unije. Strategija predviđa i izgradnju dve transfer-stanice u okviru sistema ove regionalne deponije i to u Brusu i Aleksandrovcu, dok je Kruševac predviđen i kao sedište jednog od 17 reciklažnih centara u Srbiji.

Naredne godine Javno komunalno preduzeće ''Kruševac'' je izradilo, uz finansijsku pomoć države, idejni projekat sanacije i remedijacije postojeće deponije i komercijalne eksploatacije biogasa, pronašlo zainteresovanog kreditora a potom su dobijene za realizaciju projekta i državne garancije u Budžetu Republike Srbije. Međutim, tada su se u priču uključile lokalne političke stranke. Dok su neke napadale projekat na bazi zapaljive demagogije - kako nama nije potrebno tuđe đubre, kako će se upropastiti putevi itd. druge ga nisu dovoljno branile a mislim da je trebalo. Na kraju, iz meni nepoznatih razloga Skupština opštine Kruševac nije dala podršku ovom projektu, iako je u to vreme postojala vrlo stabilna skupštinska većina. Da stvar bude još gora, postojala je realna osnova da se obezbedi kvalitetna podrška za realizaciju ovog projekta od države jer je u to vreme opština Kruševac imala po jednog predstavnika u upravnom i nadzornom odboru Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije.

Na ovaj način smo osuđeni da sve ostane po starom, da se štapom i kanapom razvlače kapaciteti postojeće deponije dok se jednog dana u budućnosti sve ne pretrpa otpadom, zato što svaka deponija ima rok upotrebe. U prilog ovoj tvrdnji je činjenica da je upravo politička stranka, koja je najviše napadala ovaj projekat, u međuvremenu ušla u lokalnu vlast i zadobila je nadležnosti upravo u oblasti zaštite životne sredine. 

Pre dve godine imao sam zadovoljstvo da predvodim projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'', koji je Evropska Unija finansirala kroz program ''Exchange''. Zahvaljujući projektu, tridesetak kruševljana je imalo prilike, između ostalog, da na licu mesta vidi kako se problem upravljanja otpadom rešava u Sloveniji, tj. Evropskoj uniji. Posetili smo regionalnu deponiju u Celju u koju je, do tada, uloženo preko 60 miliona eura, od čega dve trećine bespovratno iz evropskih fondova. Kao rezultat, Celje je dobilo jednu od najmodernijih deponija u Sloveniji, koja je postala vrlo respektabilan izvor prihoda. Lično sam se u ovo uverio videvši kamion mariborskog komunalnog preduzeća, do vrha napunjenog otpadom, koji su dovezli i ispraznili na celjsku deponiju, za šta je naravno Maribor platio Celju. Naučili smo da su upravljanje otpadom i reciklaža među najunosnijim poslovima u Evropi koji značajno doprinose ekonomskom razvoju lokalnih sredina, smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju stanja životne sredine.

I na kraju, mogli smo u pomenutom intervjuu da pročitamo ''da je Kruševac uložio pola miliona dinara na sanacione radove, za koje je rečeno da nisu čak ni deo neke od ranijim projektom sanacije predviđene faze, već zahvat neophodan da bi deponija funkcionisala''. Kako stvari stoje, pošto smo se odlučili da ne sprečimo, moraćemo da lečimo i da plaćamo troškove lečenja.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Vece Korčagina

Pre dve godine sam vodio u nekada pobratimsku opštinu Žalec u Sloveniji delegaciju stručnjaka iz opštine Kruševac koji se kroz svoje osnovne profesije bave zaštitom životne sredine. Šetajući ulicama Žaleca, preko puta nekadašnjeg hotela ''Rubin'' (sada to ime nosi kockarnica pored hotela), naišli smo na radnike tamošnjeg komunalnog preduzeća koji su menjali vodovodne cevi bez kopanja ulice. Znatiželjni kao i svi Srbi, naređali smo se pored ograde i posmatrali kako oni to rade. Dok nisam skrivao svoje oduševljenje pedantnošću njihovih radnika i činjenicom da se svi radovi obavljaju bez bušenja asfalta, nanošenja blata i dizanja prašine na prolaznike i okolno naselje, prišao mi je kolega iz jednog kruševačkog javnog preduzeća i znalački rekao: ''Nije to ništa posebno, mi to odavno već znamo''.

U trenutku sam postao svestan razlike između Slovenije i Srbije. Naravno da mi sve znamo ali, za razliku od nas, Slovenci i znaju i primenjuju to svoje znanje. Zato su tu gde su, ali smo zato i mi tu gde smo.

Živim dugo u ovom gradu i nešto se ne sećam ovakvih scena u Kruševcu. Naše javne površine izgledaju kao da su preležale neke specifične trakaste boginje. Svake jeseni Kruševac pomalo liči na London, sav u izmaglici od vruće vode iz popucalih toplovodnih cevi. Pogotovo ulica Vece Korčagina, kod ''Lav Ekspresa'', gde svakog jutra idem na posao, nema jeseni i zime da se nešto ne kopa po njoj. Ako nekako i preskočim i zaobiđem sve te prepreke, onda me sačeka ona trafika na sred trotoara oko koje se sakupi sva voda koja okolo postoji i tu moram da stanem i priznam da sam poražen, očajnički gledajući kako da se izbavim iz nezavidne situacije u koju sam nepromišljeno upao odlučivši da baš tom ulicom krenem nekuda.

Izgleda da kod nas nema ništa dok se ne zaore asfalt jer kako drugačije pokazati i dokazati uvek nezadovoljnom narodu (glasačima) da se nešto radi za njihovo dobro. Kada bi se radilo kao u Sloveniji, ispod zemlje, ko bi posle na televiziji dokazao da se uopšte nešto radi? Ovako, svi mi to vidimo, preskačemo, umokrimo se ili zamažemo pa sa akcijaškim zanosom pričamo okolo ''znaš, rade onu ulicu...'' 

Stvari su počele da se menjaju poslednjih godina. Kao nepopravljivi optimista očekujem da uskoro prođem ulicom Vece Korčagina koja neće ličiti na bojno polje, a ispod koje će se vredno raditi na popravci dotrajalih instalacija a da ja to i neznam. Trafike će biti na svom mestu, automobili parkirani ''pod konac'', asfalt ravan i nekrpljen a ja ću biti srećan što sam napokon počeo da živim u Evropi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')