18. 4. 2008.

Ulica Vece Korčagina

Pre dve godine sam vodio u nekada pobratimsku opštinu Žalec u Sloveniji delegaciju stručnjaka iz opštine Kruševac koji se kroz svoje osnovne profesije bave zaštitom životne sredine. Šetajući ulicama Žaleca, preko puta nekadašnjeg hotela ''Rubin'' (sada to ime nosi kockarnica pored hotela), naišli smo na radnike tamošnjeg komunalnog preduzeća koji su menjali vodovodne cevi bez kopanja ulice. Znatiželjni kao i svi Srbi, naređali smo se pored ograde i posmatrali kako oni to rade. Dok nisam skrivao svoje oduševljenje pedantnošću njihovih radnika i činjenicom da se svi radovi obavljaju bez bušenja asfalta, nanošenja blata i dizanja prašine na prolaznike i okolno naselje, prišao mi je kolega iz jednog kruševačkog javnog preduzeća i znalački rekao: ''Nije to ništa posebno, mi to odavno već znamo''.

U trenutku sam postao svestan razlike između Slovenije i Srbije. Naravno da mi sve znamo ali, za razliku od nas, Slovenci i znaju i primenjuju to svoje znanje. Zato su tu gde su, ali smo zato i mi tu gde smo.

Živim dugo u ovom gradu i nešto se ne sećam ovakvih scena u Kruševcu. Naše javne površine izgledaju kao da su preležale neke specifične trakaste boginje. Svake jeseni Kruševac pomalo liči na London, sav u izmaglici od vruće vode iz popucalih toplovodnih cevi. Pogotovo ulica Vece Korčagina, kod ''Lav Ekspresa'', gde svakog jutra idem na posao, nema jeseni i zime da se nešto ne kopa po njoj. Ako nekako i preskočim i zaobiđem sve te prepreke, onda me sačeka ona trafika na sred trotoara oko koje se sakupi sva voda koja okolo postoji i tu moram da stanem i priznam da sam poražen, očajnički gledajući kako da se izbavim iz nezavidne situacije u koju sam nepromišljeno upao odlučivši da baš tom ulicom krenem nekuda.

Izgleda da kod nas nema ništa dok se ne zaore asfalt jer kako drugačije pokazati i dokazati uvek nezadovoljnom narodu (glasačima) da se nešto radi za njihovo dobro. Kada bi se radilo kao u Sloveniji, ispod zemlje, ko bi posle na televiziji dokazao da se uopšte nešto radi? Ovako, svi mi to vidimo, preskačemo, umokrimo se ili zamažemo pa sa akcijaškim zanosom pričamo okolo ''znaš, rade onu ulicu...'' 

Stvari su počele da se menjaju poslednjih godina. Kao nepopravljivi optimista očekujem da uskoro prođem ulicom Vece Korčagina koja neće ličiti na bojno polje, a ispod koje će se vredno raditi na popravci dotrajalih instalacija a da ja to i neznam. Trafike će biti na svom mestu, automobili parkirani ''pod konac'', asfalt ravan i nekrpljen a ja ću biti srećan što sam napokon počeo da živim u Evropi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Нема коментара:

Постави коментар