Improvizacije

U jednom od tekstova koje sam objavio pre više od osam godina u okviru ove kolumne, pisao sam o pešačkoj zoni u ulici Majke Jugovića (ili Miloja Zakića, kako je mnogi znaju) u Kruševcu. Tada je bio aktuelan problem nesavesnih vozača koji su smatrali da istom mogu da se provozaju svojim automobilima i parkiraju ih bez ograničenja i nekažnjeno, naravno. Tom prilikom sam predložio da se postave moderni pokretni stubovi sa senzorima za regulisanje saobraćaja, koje sam imao prilike da vidim u Lisabonu, i koji kvalitetno rešavaju slične probleme.

Bairro Alto, Lisabon

Prošlo je više od osam godina od tada i ovi uredjaji su u medjuvremenu postavljeni na dva mesta u pešačkoj zoni (na ulascima iz Kosančićeve i ulice Veselina Nikolića), ali i dalje niti rade, niti je njihova okolina zagradjena za prolaz vozila, odnosno kao da ih nema... Postavljanje ovakvih sistema podrazumeva odredjivanje posebnog režima saobraćaja, zatvaranje područja u kome se saobraćaj na ovaj način reguliše za prolaz vozila, ugradnja komunikacionih sistema u vozila koja imaju pravo prolaska pod odredjenim uslovima (vozila stanara, dostavna vozila, servisna vozila i dr.). Drugim rečima, pokretanje celog sistema koji treba da omogući da u odredjenoj zoni saobraćaj bude regulisan u skladu sa potrebama. Ništa od navedenog nije uradjeno kako treba. Neka sredstva su potrošena, a željeni efekat nije postignut.

Na žalost, ovo nije usamljen slučaj. Koliko puta je kod nas nešto uradjeno do pola i ostalo nedovršeno? Počevši od ovakvih, relativno malih stvari, pa sve do propalih mega projekata koji su ostali nedovršeni, kao neka vrsta spomenika kriznim tranzicionim vremenima i promašenim ambicijama..Kao primere bliske kruševljanima mogu da navedem objekte na kruševačkoj Kosturnici, četiri zgrade ispod ''DIS''-a (doduše dve su skoro završene), one neizgrađene iza Lamele, nedovršeni hotel u pešačkoj zoni u Vrnjačkoj Banji, a sličnih primera ima u skoro svakom većem gradu u Srbiji.

Nedovršena zgrada na Trgu kosturnica u Kruševcu

Moram da pomenem muke koje ljudi imaju sa nelegalnim objektima koji zaglave na pola puta, ostanu nedovršeni često više decenija i svima stvaraju probleme. Uopšte mi nije žao urbanih siledžija koji zarad svog profita forsiraju izgradnju objekata bez potrebnih dozvola, nadajući se da će preko g6-h8 kombinacija da ih nekako legalizuju. Žao mi je svih nas koji moramo da sve to da gledamo i trpimo, kao npr. kod nesrećnog objekta na uglu Vidovdanske i ulice Svetog Save – djubre razbacano po ulici bez kontejnera, nagomilane automobile bez mesta za parkiranje, žice i raznorazni krš na sve strane, ambijent dostojan nekog filma strave i užasa.

Ovde bih pomenuo i trenutno aktuelne akcije zamene raznih dokumenata (staro za novo, papir za plastiku), donošenja nekih propisa koji nisu primenljivi...pomeranja rokova, razna odlaganja, izmene propisa, ukidanje propisa, lex specialis...ne odradimo posao kako treba, upletemo se tako da ne znamo šta dalje da radimo, potom počnemo da improvizujemo čime često napravimo nepravde, nejednakosti a neretko i nezakonitosti. Već smo navikli da nam se redovno javljaju slični problemi. Šta je uzrok te naše nesistematičnosti i nedovršenosti? Da li je u pitanju nemar, neznanje, ili nam neko namerno pravi zvrčke da ne bi imali vremena da gledamo u svoje novčanike i razmišljamo o tome kako živimo? Pitanja je mnogo, a nameće mi se samo jedan jednostavan odgovor – kada nešto radiš, uradi to kako treba. 

(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

Ulica Majke Jugovića

Pripadam onoj velikoj većini kruševljana koja se iskreno obradovala kada je u okviru BID-zone, pre četiri godine, veći deo ulice Majke Jugovića zatvoren za prolazak automobila. Sećam se i prvog, ne previše dugovečnog zatvaranja glavne ulice od Doma omladine do Doma sindikata i njenog pretvaranja u pešačku zonu, pre nekih dvadeset i nekoliko godina. Tada je naša glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj postavljanjem betonskih žardinjera, a ovog puta smo dobili prvu pravu pešačku zonu u Kruševcu. 

Kada je otvorena bio sam veoma ponosan jer je moj grad konačno počeo da liči na ozbiljan grad, a ne na tamo neku varoš. Imati takvo neko mesto kao što je pešačka zona za svaki grad predstavlja bitan deo identiteta. Tokom dana pešačka zona je za radne ljude idealno mesto da malo izađu iz kancelarije, protegnu noge, iskoriste pauzu i urade nešto jako bitno, npr. odu  da plate neki račun ili posete bankomat. Za one koji nemaju obaveza, to je prostor na kome mogu da se prošetaju, sretnu prijatelje, druže, puste decu da jure okolo dok se oni dohvate neke obližnje bašte i raspletu neku vrlo važnu priču. Nekako se najbolje i najpametnije razmišlja naglas upravo u pešačkoj zoni u opuštenoj šetnji nogu pred nogu, a tu je pravo mesto i za gradske tračeve i ostale dokolice.

Sa druge strane, od samog početka nervirale su me one kamene kugle koje su navodno štitile pešake od nesavesnih vozača koji pate od tipično kruševačkog sindroma, da moraju automobilom da ušetaju pravo na mesto na koje su pošli. Posle nekog vremena, moju pešačku sreću su još efikasnije počela da kvare parkirana vozila kojih je u ulici Majke Jugovića bilo sve više, kako su istovremeno nestajale pomenute kugle. Nikada nisam uspeo da shvatim vozače koji ne vide da tu nije mesto za njihove nabildovane konjske snage. S vremena na vreme obradovala bi me vest da saobraćajna policija pokreće akciju kontrolisanja parkiranja u ovoj ulici, koja bi obično potrajala neko vreme posle čega bi sve opet bilo po starom.

Da ne bude da samo kritikujem, ovog puta želim da nešto i predložim. Iako smo skloni tome da izmišljamo vruću vodu i rupu na saksiji, možda bi ovde mogli da primenimo tuđa dobra iskustva. Pre dve godine sam imao veliko zadovoljstvo da posetim Lisabon, jednu od najegzotičnijih evropskih metropola. Pored svih lepota ovog fascinantnog grada, ovog puta bih pomenuo samo jedno praktično i efikasno rešenje koje možda ne bih ni primetio da u Kruševcu nemamo problem nesavesnih vozača. Verovatno imajući slučan problem, Portugalci su ceo jedan stari deo grada, Bairro Alto, prepun raznoraznih prodavnica, restorana i kafana, kojim se noću razležu zvuci melanholičnog fada, ogradili metalnim stubićima, dok su na sredinama ulica postavili sprave nalik metalnim cevima, koje vozači posebnim uređajima u automobilima daljinski aktiviraju i spuštaju po potrebi. Ovakvim rešenjem uspeli su da zaštite ambijent dozvolivši samo prolaz vozilima stanara i za nabavku u određenim delovima dana. Možda bi postavljanjem ovakvog sistema mogli da zaštitimo ulicu Majke Jugovića u učinimo je pravom pešačkom zonom, u kojoj ne bi smo strepeli da li ćemo imati bliski susret sa nekim vozilom kome tu nije mesto.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')