Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)

Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.

Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme. 

Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.

Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.

Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji). 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'') 

Holandija

U ponedeljak Savet ministara Evropske unije nije doneo odluku o ''odmrzavanju'' Prelaznog sporazuma, koji je integralni deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije. Našoj zemlji se na evropskom putu isprečio tvrd stav Holandije, koji je ovog puta podržala i Belgija, da glavna prepreka zvana puna saradnja sa Haškim tribunalom za njih znači samo hapšenje i isporučenje Ratka Mladića. Uprkos nedvosmisleno pozitivne ocene glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa tom institucijom, Holanđani su rešili da ''teraju mak na konac'', tj. ''da budu veći katolici od Pape'', bolje reći zainatili su se da ne popuste pred očiglednim nastojanjem ostatka Evropske unije da se uvaži veliki napor srpskih vlasti u tom smislu, potvrđen u slučaju Radovana Karadžića.

Neko bi rekao da su u pitanju principi, a većina analitičara smatra da je stav Holandije veoma povezan sa neslavnom ulogom njihove vojske prilikom pada Srebrenice i svega onog što je potom usledilo jula 1995. godine. Da podsetim, zbog tih događaja pala je i jedna holandska vlada i ova zemlja ima očigledno veliku potrebu da kupi svoju savest vraćajući nam milo za drago. 

Prelazni sporazum treba da aktivira odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o trgovinskim i saobraćajnim odnosima Srbije i Evropske unije koje se odnose na uspostavljanje zone slobodne trgovine robama i početak pravnog usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim u oblastima slobodne trgovine, zaštite prava intelektualne svojine, ekonomske saradnje i drumskog i tranzitnog saobraćaja. Smatra se da su najbitnije pogodnosti Privremenog sporazuma to što se stvara veća pravna sigurnost jer ovaj ugovorni odnos neće moći da se jednostrano menja, tj. neće zavisiti od dnevnopolitičkih  potreba. Takođe, pojednostaviće se i ubrzati carinske procedure, samim tim smanjiće se troškovi poslovanja i naši izvoznici će moći da koriste sve pogodnosti bescarinskog izvoza u Evropsku uniju.

Sve ove pogodnosti čekaće još neko vreme na nas zbog tipično srpskog ponašanja Holandije. Cela ova priča bi izgledala mnogo prirodnije da mi odlučujemo o njima umesto oni o nama. A što se tiče Belgije, obzirom da se nalazi pred raspadom na dva dela, frankofonski i flamanski, možemo da se nadamo da ćemo pre toga mi postati punopravni član Evropske unije pa da onda odlučujemo o prijemu tih budućih novih zemalja.

Za razliku od tog veselog scenarija budućnosti Evrope, užasnula me je sama pomisao na situaciju da Kosovo postane član Evropske unije pre Srbije, pa da bude u situaciji kao sad Holandija da nam blokira svaku odluku vezanu za nas. Ako se pametna politika shvata kao izbor manje loše između ponuđenih rešenja, onda je najbolje da koristimo strpljenje u korist ostvarivanja svojih ciljeva, nego da se durimo kad god nam nešto ne ide kako treba. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')