Regionalna saradnja

Evropska unija predstavlja do sada najuspešniji pokušaj da se prevaziđe nasleđe istorije evropskih naroda i država i da se izazovima modernog doba odgovori na potpuno novi i drugačiji način. Kroz neprestane ratove i osvajanja pobednici su dobijali sve a poraženi nesreću, bedu i sramotu, u čemu su ležali koreni novih sukoba jer su ovi drugi čekali prvu pogodnu priliku da se točak sreće okrene i pobedniku vrate milo za drago. Umesto toga, evropske države su posle Drugog svetskog rata uspele da iznedre jednu sasvim novu Evropu. Iako je naš kontinent u to vreme bio veoma podeljen između dva svetska hegemonistička bloka, onaj zapadni deo je shvatio da se u uslovima gubitka kolonijalističke moći mora raditi drugačije nego što je do tada bila praksa. Već početkom pedesetih počinju da se javljaju obrisi nove Evrope svesne da u cilju opšte dobrobiti i napretka sve države moraju da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničke institucije, kroz koje će ujedno i rešavati eventualne međusobne sporove.

Iz ovih razloga Evropska unija je jasno stavila do znanja budućim članicama da neće dozvoliti ponavljanje starih prevaziđenih modela ponašanja. Tkzv. Zapadni Balkan (Albanija i bivša SFRJ bez Slovenije) je jedini evropski geografski region koji nije sastavni deo Evropske unije koja ga, sa druge strane, i fizički u potpunosti okružuje. Na dva velika skupa posvećena našem regionu, u Zagrebu 2000. i Solunu 2003. godine, jasno nam je poručeno da je regionalna saradnja najvažniji faktor za postizanje političke stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja.

Iz tog razloga, regionalna saradnja predstavlja noseći element procesa stabilizacije i pridruživanja koji je ujedno i politička strategija Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana. Evropa je procenila da se na ovaj način proizvodi održivi dugoročni odgovor na regionalne probleme i izazove. U periodu od 2000. do 2006. godine Evropska unija je uložila preko 220 miliona evra u cilju promocije regionalne saradnje u ovim državama. Postoje i posebni Susedski programi koji podržavaju projekte na kojima zajednički rade partneri iz graničnih okruga Srbije i susednih država ali kojima, na žalost, Kruševac i ceo Rasinski okrug nema pristupa zbog našeg geografskog položaja.

Imajući sve ovo u vidu, ne znam kako će princip unapređenja regionalne saradnje izgledati u Srbiji. Imam utisak da ovde ne možemo da se dogovorimo ni oko elementarnih lokalnih interesa te ne mogu ni da zamislim kako bi se sa nekim strancima dogovorili oko zajedničkih interesa, ukoliko oni ujedno nisu i nečiji lični interesi. Mnogo nam je bremenita istorija i nešto nas stalno iznova tera da se vraćamo u prošlost i ponavljamo greške koje nas očigledno nisu opametile. Moram priznati da ne znam kako ćemo unapređivati regionalnu saradnju kada imamo komplikovane i opterećujuće odnose sa skoro svim državama u okruženju, a problem Kosova biće još dugo generator problema i nerazumevanja.

Iako ovih dana možemo da čujemo optimističke planove naših i evropskih zvaničnika o tome kako možemo dosta brzo da dobijemo status kandidata za prijem u Evropsku uniju (ukoliko nas posluži dobar vetar integracija kao npr. Bugarsku i Rumuniju), mislim da je ipak pred nama poprilično dugačak put da postanemo građani Evrope.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalizacija

Od početka višestranačja malo-pomalo pa neka politička stranka pomene da će se zalagati za regionalizaciju Srbije. Za vreme vladavine Slobodana Miloševića desilo se upravo suprotno, država je bila centralizovana do tačke u kojoj je sve osim centralne vlasti postalo potpuno nebitno, budući da su svi putevi vodili do i od jednog kabineta. Otišlo se toliko daleko da je opštinama oduzeto čak i pravo na imovinu tako da je npr. naša stara opštinska zgrada u Kruševcu vlasništvo Republike Srbije, a ne Opštine Kruševac. 

U poslednjih osam godina priča o regionalizaciji verovatno nije iskrena jer izgleda da je svim post-petooktobarskim vlastima odgovarala količina političke moći koju je prethodni režim ostavio republičkom nivou, pa se nisu previše pretrgli da je se odreknu kroz decentralizaciju i/ili regionalizaciju. Ipak, u međuvremenu su formirane dve evroregije koje se delom prostiru i u Srbiji, i to ''Dunav-Kriš-Moriš-Tisa'' (DKMT), koji čine Vojvodina i po četiri županije iz Mađarske i Rumunije (osnovana 1997.) i ''Evrobalkan'' koji čine 30 opština iz jugoistočnog dela Srbije, 20 iz Bugarske i 16 iz Makedonije (osnovan 2002.).

Ako želimo u Evropsku Uniju nema mnogo mudrosti oko regionalne politike jer su tu stvari vrlo jasne. Regionalna politika je možda najjači oslonac Evropske unije i skoro trećina njenog budžeta se usmerava ka manje razvijenim regionima. To su regioni koji ispunjavaju jedan od tri kriterijuma, da im je bruto-nacionalni proizvod po glavi stanovnika manji od 75% evropskog proseka, da su u procesu socio-ekonomskog restruktuiranja ili da imaju visoku stopu nezaposlenosti. Cilj ovolikog izdvajanja je ostvarivanje ekonomskog i socijalnog izjednačavanja unutar EU. Nešto slično je rađeno u ondašnjoj SFRJ gde su razvijenije (bogatije) republike i pokrajina (Vojvodina) izdvajale za one manje razvijene republike i pokrajinu (Kosovo).

Regionalna politika EU predviđa obavezu članica da donesu višegodišnje planove regionalnog razvoja i uvedu administrativnu podelu u skladu sa NUTS klasifikacijom (Nomenklaturna jedinica za teritorijalnu statistiku). Ona predviđa podelu na tri nivoa - NUTS 1 (od 3-7.000.000 stanovnika), NUTS 2 (od 800.000 do 3.000.000 stanovnika) i NUTS 3 (od 150-800.000 stanovnika). Ispod ovih postoje i lokalne administrativne jedinice (opštine i okruzi). U ovom trenutku u Srbiji jedino grad Beograd i pokrajina Vojvodina zadovoljavaju kriterijume za NUTS 2 region, koji pored veličine podrazumevaju i da imaju organe upravljanja izabrane na izborima od strane građana i da imaju svoja finansijska sredstva (budžet), kojima mogu da sufinansiraju projekte.

Ukoliko bi Srbija sutra dobila status kandidata za članstvo u EU njen najveći deo, južno od Save i Dunava, uključujući i naš Kruševac, ne bi mogao ni da konkuriše za sredstva koja EU pruža kao pomoć ravnomernom regionalnom razvoju. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')