Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.
Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme.
Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.
Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.
Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji).
(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')
Нема коментара:
Постави коментар