Regionalna saradnja

Evropska unija predstavlja do sada najuspešniji pokušaj da se prevaziđe nasleđe istorije evropskih naroda i država i da se izazovima modernog doba odgovori na potpuno novi i drugačiji način. Kroz neprestane ratove i osvajanja pobednici su dobijali sve a poraženi nesreću, bedu i sramotu, u čemu su ležali koreni novih sukoba jer su ovi drugi čekali prvu pogodnu priliku da se točak sreće okrene i pobedniku vrate milo za drago. Umesto toga, evropske države su posle Drugog svetskog rata uspele da iznedre jednu sasvim novu Evropu. Iako je naš kontinent u to vreme bio veoma podeljen između dva svetska hegemonistička bloka, onaj zapadni deo je shvatio da se u uslovima gubitka kolonijalističke moći mora raditi drugačije nego što je do tada bila praksa. Već početkom pedesetih počinju da se javljaju obrisi nove Evrope svesne da u cilju opšte dobrobiti i napretka sve države moraju da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničke institucije, kroz koje će ujedno i rešavati eventualne međusobne sporove.

Iz ovih razloga Evropska unija je jasno stavila do znanja budućim članicama da neće dozvoliti ponavljanje starih prevaziđenih modela ponašanja. Tkzv. Zapadni Balkan (Albanija i bivša SFRJ bez Slovenije) je jedini evropski geografski region koji nije sastavni deo Evropske unije koja ga, sa druge strane, i fizički u potpunosti okružuje. Na dva velika skupa posvećena našem regionu, u Zagrebu 2000. i Solunu 2003. godine, jasno nam je poručeno da je regionalna saradnja najvažniji faktor za postizanje političke stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja.

Iz tog razloga, regionalna saradnja predstavlja noseći element procesa stabilizacije i pridruživanja koji je ujedno i politička strategija Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana. Evropa je procenila da se na ovaj način proizvodi održivi dugoročni odgovor na regionalne probleme i izazove. U periodu od 2000. do 2006. godine Evropska unija je uložila preko 220 miliona evra u cilju promocije regionalne saradnje u ovim državama. Postoje i posebni Susedski programi koji podržavaju projekte na kojima zajednički rade partneri iz graničnih okruga Srbije i susednih država ali kojima, na žalost, Kruševac i ceo Rasinski okrug nema pristupa zbog našeg geografskog položaja.

Imajući sve ovo u vidu, ne znam kako će princip unapređenja regionalne saradnje izgledati u Srbiji. Imam utisak da ovde ne možemo da se dogovorimo ni oko elementarnih lokalnih interesa te ne mogu ni da zamislim kako bi se sa nekim strancima dogovorili oko zajedničkih interesa, ukoliko oni ujedno nisu i nečiji lični interesi. Mnogo nam je bremenita istorija i nešto nas stalno iznova tera da se vraćamo u prošlost i ponavljamo greške koje nas očigledno nisu opametile. Moram priznati da ne znam kako ćemo unapređivati regionalnu saradnju kada imamo komplikovane i opterećujuće odnose sa skoro svim državama u okruženju, a problem Kosova biće još dugo generator problema i nerazumevanja.

Iako ovih dana možemo da čujemo optimističke planove naših i evropskih zvaničnika o tome kako možemo dosta brzo da dobijemo status kandidata za prijem u Evropsku uniju (ukoliko nas posluži dobar vetar integracija kao npr. Bugarsku i Rumuniju), mislim da je ipak pred nama poprilično dugačak put da postanemo građani Evrope.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Deponija

U prošlom broju ''Grad''-a sam pročitao intervju sa direktorkom Javnog komunalnog preduzeća ''Kruševac'' iz koga sam zaključio da od izgradnje regionalne deponije u Srnju nema ništa. Lokalna politika je definitivno rekla ''ne'' ovom projektu kojim je trebalo da se postojeća deponija transformiše u regionalnu, u skladu sa Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom i evropskim standardima koji su implementirani u nju. 

Izgleda da cela priča polako pada u zaborav iako se o njoj puno govorilo u javnosti, a veoma je čudna iz više razloga. Usvajanjem pomenutog dokumenta pre pet godina, država je odredila 29 regiona za upravljanje otpadom, gde 23. region obuhvata opštine Kruševac, Varvarin, Ćićevac, Aleksandrovac, Brus, Trstenik i Vrnjačka Banja. Takođe, naša deponija u Srnju je dobila kategoriju K-2, što znači da je svrstana u grupu zvaničnih postojećih deponija koje se mogu koristiti u dužem vremenskom periodu, pod uslovom da se izvrši sanacija i uređenje deponije prema standardima Evropske Unije. Strategija predviđa i izgradnju dve transfer-stanice u okviru sistema ove regionalne deponije i to u Brusu i Aleksandrovcu, dok je Kruševac predviđen i kao sedište jednog od 17 reciklažnih centara u Srbiji.

Naredne godine Javno komunalno preduzeće ''Kruševac'' je izradilo, uz finansijsku pomoć države, idejni projekat sanacije i remedijacije postojeće deponije i komercijalne eksploatacije biogasa, pronašlo zainteresovanog kreditora a potom su dobijene za realizaciju projekta i državne garancije u Budžetu Republike Srbije. Međutim, tada su se u priču uključile lokalne političke stranke. Dok su neke napadale projekat na bazi zapaljive demagogije - kako nama nije potrebno tuđe đubre, kako će se upropastiti putevi itd. druge ga nisu dovoljno branile a mislim da je trebalo. Na kraju, iz meni nepoznatih razloga Skupština opštine Kruševac nije dala podršku ovom projektu, iako je u to vreme postojala vrlo stabilna skupštinska većina. Da stvar bude još gora, postojala je realna osnova da se obezbedi kvalitetna podrška za realizaciju ovog projekta od države jer je u to vreme opština Kruševac imala po jednog predstavnika u upravnom i nadzornom odboru Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije.

Na ovaj način smo osuđeni da sve ostane po starom, da se štapom i kanapom razvlače kapaciteti postojeće deponije dok se jednog dana u budućnosti sve ne pretrpa otpadom, zato što svaka deponija ima rok upotrebe. U prilog ovoj tvrdnji je činjenica da je upravo politička stranka, koja je najviše napadala ovaj projekat, u međuvremenu ušla u lokalnu vlast i zadobila je nadležnosti upravo u oblasti zaštite životne sredine. 

Pre dve godine imao sam zadovoljstvo da predvodim projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'', koji je Evropska Unija finansirala kroz program ''Exchange''. Zahvaljujući projektu, tridesetak kruševljana je imalo prilike, između ostalog, da na licu mesta vidi kako se problem upravljanja otpadom rešava u Sloveniji, tj. Evropskoj uniji. Posetili smo regionalnu deponiju u Celju u koju je, do tada, uloženo preko 60 miliona eura, od čega dve trećine bespovratno iz evropskih fondova. Kao rezultat, Celje je dobilo jednu od najmodernijih deponija u Sloveniji, koja je postala vrlo respektabilan izvor prihoda. Lično sam se u ovo uverio videvši kamion mariborskog komunalnog preduzeća, do vrha napunjenog otpadom, koji su dovezli i ispraznili na celjsku deponiju, za šta je naravno Maribor platio Celju. Naučili smo da su upravljanje otpadom i reciklaža među najunosnijim poslovima u Evropi koji značajno doprinose ekonomskom razvoju lokalnih sredina, smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju stanja životne sredine.

I na kraju, mogli smo u pomenutom intervjuu da pročitamo ''da je Kruševac uložio pola miliona dinara na sanacione radove, za koje je rečeno da nisu čak ni deo neke od ranijim projektom sanacije predviđene faze, već zahvat neophodan da bi deponija funkcionisala''. Kako stvari stoje, pošto smo se odlučili da ne sprečimo, moraćemo da lečimo i da plaćamo troškove lečenja.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)

Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.

Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme. 

Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.

Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.

Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji). 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'') 

Gluposti!

U jednom od prethodnih brojeva ''Grad''-a na naslovnoj strani sam pročitao upravo ovaj naslov. Još interesantniji je bio intervju koji ga prati. U njemu je predsednik jedne od stranaka koje učestvuju u lokalnoj vlasti, ničim izazvan, rekao da su ''jedino građani koji su glasali stranku kojom on predsedava u stvari glasali za društvenu svojinu i da treba da rade u njoj, a da svi ostali treba da uhlebljenje traže u kapitalističkom načinu privređivanja''. Propustio je da kaže da su državna uprava, lokalna samouprava i javna preduzeća, na koja je mislio, u stvari državna a ne društvena svojina, ali je poruka u svakom slučaju shvaćena. 

Takođe, par dana ranije jedan nacionalni dnevni list je kao istaknutu vest preneo izjavu drugog uticajnog kruševačkog političara, narodnog poslanika, koji je izjavio ''da je ženu zaposlio prema sporazumu koalicije''. Motivisan ovim izjavama seo sam za računar, otvorio Google pretraživač i ukucao njegovo ime i prezime, pošto on već dugo pravi ovakve ispade. Šta sam sve mogao da pročitam dok sam listao internet-stranice povezane sa njim! Neko vreme sam se na ovaj način vrlo lepo zabavljao, da bi u jednom trenutku moje veselo raspoloženje prešlo u svoju sumornu suprotnost jer sam shvatio da predstavljajući sebe on predstavlja i mene, moju porodicu, prijatelje i sve do čega mi je stalo u Kruševcu. Nekoliko dana sam bio dosta neraspoložen zbog svega ovoga, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj iz drugog grada i tim povodom mi rekao: ''E vi u Kruševcu ste stvarno slučaj za posmatranje!''. 

U tom trenutku sve mi se razbistrilo i Sunce me je obasjalo jer sam shvatio da ipak ima nade za nas! Pa upravo je možda baš ovo način da naš grad učinimo različitim, jedinstvenim  i interesantnim? Setio sam se priče turističkog vodiča koju sam nedavno čuo u Budimpešti, da je čuveni spomenik slobode na Citadeli iznad Dunava jedini spomenik iz komunističke prošlosti koji je preživeo na svom mestu. Preduzimljivi Mađari su sve ostale spomenike postavljene tokom perioda vladavine komunista sačuvali, prikupili i postavili na posebnoj lokaciji, negde na periferiji, kao omaž svojoj prošlosti, praveći od tog predgrađa novu turističku atrakciju.

Pošto u Jagodini postoji akva-park smatram da bi prava stvar bila da u Kruševcu napravimo neku vrstu retro-parka. U njemu bi posetiocima pružili priliku da se na kratko vrate u prošlost i podsete se vremena koje je prošlo skoro svuda osim kod nas. Možda bi i ceo Kruševac mogli da pretvorimo u grad-muzej promašenih ideja i potrošenih iluzija, koji bi bio magnet za turiste koji bi dolazili da nas vide, samim tim potroše svoj novac i uposle naše ljude. Kao što sa svih strana sveta turisti odlaze na Kubu da vide kako se tamo opstaje i posle pola veka sankcija, tako će možda dolaziti i kod nas svi oni koji veruju da ideja komunizma još uvek ima svoju budućnost. Iz tog razloga mislim da ne treba da se ljutimo na naše političare kada daju ovakve izjave jer su oni u stvari vizionari, koji su prepoznali našu razvojnu šansu pre svih ostalih i daju svoj skromni veliki doprinos da se glas o Kruševcu nadaleko čuje.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Beč

Konačno sam doživeo da vidim i osetim Beč, prelepi carski grad koji je vekovima čuvao tradiciju i krunu Svetog rimskog carstva i preko šest stotina godina bio centar Habsburške monarhije. Danas je Beč glavni grad druge austrijske republike nastale 1955. godine kada su četiri velike sile pobednice Drugog svetskog rata zaključile da je ova zemlja postala spremna da se samostalno nosi sa svojom nacističkom prošlošću. 

U isto vreme Beč je velika svetska turistička atrakcija, grad u kome se stvarno ima šta videti i doživeti. Od impozantnih carskih dvoraca, u kojima su se nekada krojile evropske granice, nastajale i nestajale cele države, a danas su smeštene riznice evropske i svetske kulture, preko arhitektonskih remek-dela koja su vekovima služila kao inspiracija ne samo stvaraocima već i aristokratiji i vladarima širom Evrope, do Dunava na kome Beč živi i na kome se završavaju Alpi a počinje velika Panonska ravnica, sve što je potrebno za uzbudljivo putovanje kroz vreme i prostor je tu. Neverovatno je koliko iznenađenja Beč pruža jer iza svakog ugla može vas sačekati nešto tako lepo od čega će vam zastati dah. Međutim, i pored svega toga, Beč je pre svega grad kulture, a naročito muzike. Ovde se uporedo sa velikim vladarima slave i veliki muzičari, tako da se pored Marije Terezije i Franje Josifa ništa manje ponose Mocartom, Betovenom i Štrausom.

Vekovima je Beč bio Evropa za Srbe i u njemu se tražila podrška za borbu protiv Osmanlijske imperije. Kad god su se Austrijanci potukli sa Turcima mešali smo se i mi tražeći priliku da se oslobodimo, što nas je često veoma skupo koštalo. Posle njihovih ratova i naših pobuna spaljene su mošti Svetog Save na Vračaru i dogodila se velika seoba Srba sto godina kasnije. Beč je omogućio Srbima da se nasele na područje današnje Hrvatske i Bosne i formiraju Vojnu krajinu. U Beč su išli Srbi na školovanje a nemali broj je tu nastavio da radi u korist svog naroda, ali i velike Habsburške monarhije, među kojima su najveći trag ostavili Vuk Stefanović Karadžić i Dositej Obradović, a istorija Beča pamti da je prvu kafanu u ovom gradu davne 1683. godine otvorio Đura Kolčić, Srbin iz Sombora.

Pošto su krajem sedamnaestog veka konačno uspeli da odbiju Turke od gradskih zidina (danas je to sam centar grada!) i da ih polako potiskuju nazad u Aziju, Austrijanci su krenuli na jugoistok i širili svoje carstvo pravo preko srpskih zemalja i od velikih saveznika postali nam najveći neprijatelji jer smo im se našli nasred puta. Moćna sila je uvela trgovinske sankcije Srbiji pre sto godina a nedugo zatim krenula preko Drine i Save što joj je bio početak kraja, tako da prosečnog Austrijanca i dan-danas Srbija asocira na propast njihove nekada stvarno velike carevine.

Interesantno je da je u Beču danas najbrojnija upravo srpska manjina i Beč je posle Čikaga najveći grad srpske dijaspore. Gde god da se okrenete čućete naš jezik te stoga pripazite šta u Beču pričate, razumeće vas tamo gde to uopšte ne očekujete. Sa druge strane nikad mi nije bilo jasno, šta Srbi traže u glavnom gradu zemlje koja je sinonim za sve ono što mi nismo – poredak, rad, sistem, organizacija, i kako naši ljudi uspevaju da se prilagode pravilima ponašanja koja ovde postoje i koja su potpuno različita od onih koja važe u domovini. I na kraju, deo Beča - Volksbank, Raiffesen Bank, Erste Bank, Grawe, Wiener Staedtische - imamo i mi u Kruševcu i vrlo lako smo prepoznali šta je tu dobro. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Majke Jugovića

Pripadam onoj velikoj većini kruševljana koja se iskreno obradovala kada je u okviru BID-zone, pre četiri godine, veći deo ulice Majke Jugovića zatvoren za prolazak automobila. Sećam se i prvog, ne previše dugovečnog zatvaranja glavne ulice od Doma omladine do Doma sindikata i njenog pretvaranja u pešačku zonu, pre nekih dvadeset i nekoliko godina. Tada je naša glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj postavljanjem betonskih žardinjera, a ovog puta smo dobili prvu pravu pešačku zonu u Kruševcu. 

Kada je otvorena bio sam veoma ponosan jer je moj grad konačno počeo da liči na ozbiljan grad, a ne na tamo neku varoš. Imati takvo neko mesto kao što je pešačka zona za svaki grad predstavlja bitan deo identiteta. Tokom dana pešačka zona je za radne ljude idealno mesto da malo izađu iz kancelarije, protegnu noge, iskoriste pauzu i urade nešto jako bitno, npr. odu  da plate neki račun ili posete bankomat. Za one koji nemaju obaveza, to je prostor na kome mogu da se prošetaju, sretnu prijatelje, druže, puste decu da jure okolo dok se oni dohvate neke obližnje bašte i raspletu neku vrlo važnu priču. Nekako se najbolje i najpametnije razmišlja naglas upravo u pešačkoj zoni u opuštenoj šetnji nogu pred nogu, a tu je pravo mesto i za gradske tračeve i ostale dokolice.

Sa druge strane, od samog početka nervirale su me one kamene kugle koje su navodno štitile pešake od nesavesnih vozača koji pate od tipično kruševačkog sindroma, da moraju automobilom da ušetaju pravo na mesto na koje su pošli. Posle nekog vremena, moju pešačku sreću su još efikasnije počela da kvare parkirana vozila kojih je u ulici Majke Jugovića bilo sve više, kako su istovremeno nestajale pomenute kugle. Nikada nisam uspeo da shvatim vozače koji ne vide da tu nije mesto za njihove nabildovane konjske snage. S vremena na vreme obradovala bi me vest da saobraćajna policija pokreće akciju kontrolisanja parkiranja u ovoj ulici, koja bi obično potrajala neko vreme posle čega bi sve opet bilo po starom.

Da ne bude da samo kritikujem, ovog puta želim da nešto i predložim. Iako smo skloni tome da izmišljamo vruću vodu i rupu na saksiji, možda bi ovde mogli da primenimo tuđa dobra iskustva. Pre dve godine sam imao veliko zadovoljstvo da posetim Lisabon, jednu od najegzotičnijih evropskih metropola. Pored svih lepota ovog fascinantnog grada, ovog puta bih pomenuo samo jedno praktično i efikasno rešenje koje možda ne bih ni primetio da u Kruševcu nemamo problem nesavesnih vozača. Verovatno imajući slučan problem, Portugalci su ceo jedan stari deo grada, Bairro Alto, prepun raznoraznih prodavnica, restorana i kafana, kojim se noću razležu zvuci melanholičnog fada, ogradili metalnim stubićima, dok su na sredinama ulica postavili sprave nalik metalnim cevima, koje vozači posebnim uređajima u automobilima daljinski aktiviraju i spuštaju po potrebi. Ovakvim rešenjem uspeli su da zaštite ambijent dozvolivši samo prolaz vozilima stanara i za nabavku u određenim delovima dana. Možda bi postavljanjem ovakvog sistema mogli da zaštitimo ulicu Majke Jugovića u učinimo je pravom pešačkom zonom, u kojoj ne bi smo strepeli da li ćemo imati bliski susret sa nekim vozilom kome tu nije mesto.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Jastrebac

Prošlog vikenda Jastrebac je ugostio oko 500 planinara iz cele Srbije na tradicionalnom 47. Jastrebačkom maršu koje je organizovalo Planinarsko sportsko društvo koje se zove, naravno, ''Jastrebac''. Nisam propustio ovu lepu priliku i još lepše vreme da provedem još jedan dan uživajući u ovoj šumovitoj lepotici, družeći se sa prirodom i prijateljima. Krenuli smo od Slatine, preko Starog logora,  Hajdučke stolice, Crnog vrha do Bele stene, odakle se sa 1256 m nadmorske visine Kruševac vidi kao na dlanu. Dalje smo išli nizbrdo preko možda najlepšeg vidikovca, Sokolovog kamena, do Planinarskog doma gde nas je, onako izmorene posle 15 kilometara hodanja, sačekao vruć pasulj koji su ljubazni domaćini spremili za učesnike marša.

Kada pomislim na Jastrebac prvo se prisetim detinjstva i sedamdesetih koje sa pravom zovu ''zlatne godine'' kada je radničku klasu SFRJ sustigao dobar standard i udoban život, pa se od tradicionalnog okupljanja 1. maja pa do kraja leta Kruševac selio ''gore''. Potom se nešto čudno dogodilo, Kruševac je zaboravio Jastrebac i da nije bilo nekoliko u to vreme jakih firmi koje su imale objekte na njemu i malobrojnih entuzijasta sigurno bi pao u potpuni zaborav. Krajem devedesetih ''Merima i ''Trajal'' su preuredili svoje vile, asfaltiran je put, podignuto lovište, pre par godina očišćeno je jezero i poslednjih godina se stvarno oseća ponovno buđenje interesovanja kruševljana za Jastrebac.

Razmišljam kako je našoj opštini zapao sigurno najlepši deo Jastrepca. Ravnište, lovište ''Srbijašuma'', Ribarska Banja, sve je tu kod nas na dohvat ruke. Kruševljani imaju sve uslove da sa manje ili više para priušte sebi zadovoljstvo aktivnog odmora, da na dan ili dva pobegnu od svakodnevnih obaveza tu blizu, na samo dvadesetak i nekoliko kilometara od grada. Još kada sledeće godine bude privedeno kraju renoviranje i adaptiranje starog objekta u Ribarskoj Banji u moderni wellness-centar, mislim da imamo sve uslove da uskoro provodimo vreme kao što to rade u celoj Evropi – radimo intenzivno pet dana a onda se takođe intenzivno za vikend odmaramo tu na Jastrepcu, ako ne već negde dalje. 

Sve zaljubljenike muči pitanje, kada će Jastrebac da zaživi kako treba? Ribarska Banja je doživela preporod a ostatak kao da još spava. Znam da Jastrebac niti može niti treba da bude urbanizovan kao npr. Zlatibor, ali divljina ne treba da znači da gore ne treba da ima bilo kakvog sadržaja. Smatram da je neophodno je da Republika preda na upravljanje Kruševcu centralni deo koji je već urbanizovan i koji predstavlja potencijal za razvoj turističke infrastrukture jer se Javno preduzeće ''Srbijašume'', koje gazduje najvećim delom Jastrepca, ipak u osnovi ne bavi turizmom i u tom delu obavlja samo sanitarnu seču šume. Takođe, Kruševac treba da izradi plansku dokumentaciju, napravi strategiju za Jastrebac i da osnuje instituciju koja bi njime gazdovala. Tek tada bi se stvorili uslovi da zainteresovani investitori na Jastrebac dođu i legalno ulažu, čime bi naša lepotica prestala da bude samo večni potencijal i perspektiva te prerasla u pravi turistički centar. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')