Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)

Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.

Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme. 

Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.

Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.

Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji). 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'') 

Gluposti!

U jednom od prethodnih brojeva ''Grad''-a na naslovnoj strani sam pročitao upravo ovaj naslov. Još interesantniji je bio intervju koji ga prati. U njemu je predsednik jedne od stranaka koje učestvuju u lokalnoj vlasti, ničim izazvan, rekao da su ''jedino građani koji su glasali stranku kojom on predsedava u stvari glasali za društvenu svojinu i da treba da rade u njoj, a da svi ostali treba da uhlebljenje traže u kapitalističkom načinu privređivanja''. Propustio je da kaže da su državna uprava, lokalna samouprava i javna preduzeća, na koja je mislio, u stvari državna a ne društvena svojina, ali je poruka u svakom slučaju shvaćena. 

Takođe, par dana ranije jedan nacionalni dnevni list je kao istaknutu vest preneo izjavu drugog uticajnog kruševačkog političara, narodnog poslanika, koji je izjavio ''da je ženu zaposlio prema sporazumu koalicije''. Motivisan ovim izjavama seo sam za računar, otvorio Google pretraživač i ukucao njegovo ime i prezime, pošto on već dugo pravi ovakve ispade. Šta sam sve mogao da pročitam dok sam listao internet-stranice povezane sa njim! Neko vreme sam se na ovaj način vrlo lepo zabavljao, da bi u jednom trenutku moje veselo raspoloženje prešlo u svoju sumornu suprotnost jer sam shvatio da predstavljajući sebe on predstavlja i mene, moju porodicu, prijatelje i sve do čega mi je stalo u Kruševcu. Nekoliko dana sam bio dosta neraspoložen zbog svega ovoga, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj iz drugog grada i tim povodom mi rekao: ''E vi u Kruševcu ste stvarno slučaj za posmatranje!''. 

U tom trenutku sve mi se razbistrilo i Sunce me je obasjalo jer sam shvatio da ipak ima nade za nas! Pa upravo je možda baš ovo način da naš grad učinimo različitim, jedinstvenim  i interesantnim? Setio sam se priče turističkog vodiča koju sam nedavno čuo u Budimpešti, da je čuveni spomenik slobode na Citadeli iznad Dunava jedini spomenik iz komunističke prošlosti koji je preživeo na svom mestu. Preduzimljivi Mađari su sve ostale spomenike postavljene tokom perioda vladavine komunista sačuvali, prikupili i postavili na posebnoj lokaciji, negde na periferiji, kao omaž svojoj prošlosti, praveći od tog predgrađa novu turističku atrakciju.

Pošto u Jagodini postoji akva-park smatram da bi prava stvar bila da u Kruševcu napravimo neku vrstu retro-parka. U njemu bi posetiocima pružili priliku da se na kratko vrate u prošlost i podsete se vremena koje je prošlo skoro svuda osim kod nas. Možda bi i ceo Kruševac mogli da pretvorimo u grad-muzej promašenih ideja i potrošenih iluzija, koji bi bio magnet za turiste koji bi dolazili da nas vide, samim tim potroše svoj novac i uposle naše ljude. Kao što sa svih strana sveta turisti odlaze na Kubu da vide kako se tamo opstaje i posle pola veka sankcija, tako će možda dolaziti i kod nas svi oni koji veruju da ideja komunizma još uvek ima svoju budućnost. Iz tog razloga mislim da ne treba da se ljutimo na naše političare kada daju ovakve izjave jer su oni u stvari vizionari, koji su prepoznali našu razvojnu šansu pre svih ostalih i daju svoj skromni veliki doprinos da se glas o Kruševcu nadaleko čuje.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Beč

Konačno sam doživeo da vidim i osetim Beč, prelepi carski grad koji je vekovima čuvao tradiciju i krunu Svetog rimskog carstva i preko šest stotina godina bio centar Habsburške monarhije. Danas je Beč glavni grad druge austrijske republike nastale 1955. godine kada su četiri velike sile pobednice Drugog svetskog rata zaključile da je ova zemlja postala spremna da se samostalno nosi sa svojom nacističkom prošlošću. 

U isto vreme Beč je velika svetska turistička atrakcija, grad u kome se stvarno ima šta videti i doživeti. Od impozantnih carskih dvoraca, u kojima su se nekada krojile evropske granice, nastajale i nestajale cele države, a danas su smeštene riznice evropske i svetske kulture, preko arhitektonskih remek-dela koja su vekovima služila kao inspiracija ne samo stvaraocima već i aristokratiji i vladarima širom Evrope, do Dunava na kome Beč živi i na kome se završavaju Alpi a počinje velika Panonska ravnica, sve što je potrebno za uzbudljivo putovanje kroz vreme i prostor je tu. Neverovatno je koliko iznenađenja Beč pruža jer iza svakog ugla može vas sačekati nešto tako lepo od čega će vam zastati dah. Međutim, i pored svega toga, Beč je pre svega grad kulture, a naročito muzike. Ovde se uporedo sa velikim vladarima slave i veliki muzičari, tako da se pored Marije Terezije i Franje Josifa ništa manje ponose Mocartom, Betovenom i Štrausom.

Vekovima je Beč bio Evropa za Srbe i u njemu se tražila podrška za borbu protiv Osmanlijske imperije. Kad god su se Austrijanci potukli sa Turcima mešali smo se i mi tražeći priliku da se oslobodimo, što nas je često veoma skupo koštalo. Posle njihovih ratova i naših pobuna spaljene su mošti Svetog Save na Vračaru i dogodila se velika seoba Srba sto godina kasnije. Beč je omogućio Srbima da se nasele na područje današnje Hrvatske i Bosne i formiraju Vojnu krajinu. U Beč su išli Srbi na školovanje a nemali broj je tu nastavio da radi u korist svog naroda, ali i velike Habsburške monarhije, među kojima su najveći trag ostavili Vuk Stefanović Karadžić i Dositej Obradović, a istorija Beča pamti da je prvu kafanu u ovom gradu davne 1683. godine otvorio Đura Kolčić, Srbin iz Sombora.

Pošto su krajem sedamnaestog veka konačno uspeli da odbiju Turke od gradskih zidina (danas je to sam centar grada!) i da ih polako potiskuju nazad u Aziju, Austrijanci su krenuli na jugoistok i širili svoje carstvo pravo preko srpskih zemalja i od velikih saveznika postali nam najveći neprijatelji jer smo im se našli nasred puta. Moćna sila je uvela trgovinske sankcije Srbiji pre sto godina a nedugo zatim krenula preko Drine i Save što joj je bio početak kraja, tako da prosečnog Austrijanca i dan-danas Srbija asocira na propast njihove nekada stvarno velike carevine.

Interesantno je da je u Beču danas najbrojnija upravo srpska manjina i Beč je posle Čikaga najveći grad srpske dijaspore. Gde god da se okrenete čućete naš jezik te stoga pripazite šta u Beču pričate, razumeće vas tamo gde to uopšte ne očekujete. Sa druge strane nikad mi nije bilo jasno, šta Srbi traže u glavnom gradu zemlje koja je sinonim za sve ono što mi nismo – poredak, rad, sistem, organizacija, i kako naši ljudi uspevaju da se prilagode pravilima ponašanja koja ovde postoje i koja su potpuno različita od onih koja važe u domovini. I na kraju, deo Beča - Volksbank, Raiffesen Bank, Erste Bank, Grawe, Wiener Staedtische - imamo i mi u Kruševcu i vrlo lako smo prepoznali šta je tu dobro. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Majke Jugovića

Pripadam onoj velikoj većini kruševljana koja se iskreno obradovala kada je u okviru BID-zone, pre četiri godine, veći deo ulice Majke Jugovića zatvoren za prolazak automobila. Sećam se i prvog, ne previše dugovečnog zatvaranja glavne ulice od Doma omladine do Doma sindikata i njenog pretvaranja u pešačku zonu, pre nekih dvadeset i nekoliko godina. Tada je naša glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj postavljanjem betonskih žardinjera, a ovog puta smo dobili prvu pravu pešačku zonu u Kruševcu. 

Kada je otvorena bio sam veoma ponosan jer je moj grad konačno počeo da liči na ozbiljan grad, a ne na tamo neku varoš. Imati takvo neko mesto kao što je pešačka zona za svaki grad predstavlja bitan deo identiteta. Tokom dana pešačka zona je za radne ljude idealno mesto da malo izađu iz kancelarije, protegnu noge, iskoriste pauzu i urade nešto jako bitno, npr. odu  da plate neki račun ili posete bankomat. Za one koji nemaju obaveza, to je prostor na kome mogu da se prošetaju, sretnu prijatelje, druže, puste decu da jure okolo dok se oni dohvate neke obližnje bašte i raspletu neku vrlo važnu priču. Nekako se najbolje i najpametnije razmišlja naglas upravo u pešačkoj zoni u opuštenoj šetnji nogu pred nogu, a tu je pravo mesto i za gradske tračeve i ostale dokolice.

Sa druge strane, od samog početka nervirale su me one kamene kugle koje su navodno štitile pešake od nesavesnih vozača koji pate od tipično kruševačkog sindroma, da moraju automobilom da ušetaju pravo na mesto na koje su pošli. Posle nekog vremena, moju pešačku sreću su još efikasnije počela da kvare parkirana vozila kojih je u ulici Majke Jugovića bilo sve više, kako su istovremeno nestajale pomenute kugle. Nikada nisam uspeo da shvatim vozače koji ne vide da tu nije mesto za njihove nabildovane konjske snage. S vremena na vreme obradovala bi me vest da saobraćajna policija pokreće akciju kontrolisanja parkiranja u ovoj ulici, koja bi obično potrajala neko vreme posle čega bi sve opet bilo po starom.

Da ne bude da samo kritikujem, ovog puta želim da nešto i predložim. Iako smo skloni tome da izmišljamo vruću vodu i rupu na saksiji, možda bi ovde mogli da primenimo tuđa dobra iskustva. Pre dve godine sam imao veliko zadovoljstvo da posetim Lisabon, jednu od najegzotičnijih evropskih metropola. Pored svih lepota ovog fascinantnog grada, ovog puta bih pomenuo samo jedno praktično i efikasno rešenje koje možda ne bih ni primetio da u Kruševcu nemamo problem nesavesnih vozača. Verovatno imajući slučan problem, Portugalci su ceo jedan stari deo grada, Bairro Alto, prepun raznoraznih prodavnica, restorana i kafana, kojim se noću razležu zvuci melanholičnog fada, ogradili metalnim stubićima, dok su na sredinama ulica postavili sprave nalik metalnim cevima, koje vozači posebnim uređajima u automobilima daljinski aktiviraju i spuštaju po potrebi. Ovakvim rešenjem uspeli su da zaštite ambijent dozvolivši samo prolaz vozilima stanara i za nabavku u određenim delovima dana. Možda bi postavljanjem ovakvog sistema mogli da zaštitimo ulicu Majke Jugovića u učinimo je pravom pešačkom zonom, u kojoj ne bi smo strepeli da li ćemo imati bliski susret sa nekim vozilom kome tu nije mesto.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Jastrebac

Prošlog vikenda Jastrebac je ugostio oko 500 planinara iz cele Srbije na tradicionalnom 47. Jastrebačkom maršu koje je organizovalo Planinarsko sportsko društvo koje se zove, naravno, ''Jastrebac''. Nisam propustio ovu lepu priliku i još lepše vreme da provedem još jedan dan uživajući u ovoj šumovitoj lepotici, družeći se sa prirodom i prijateljima. Krenuli smo od Slatine, preko Starog logora,  Hajdučke stolice, Crnog vrha do Bele stene, odakle se sa 1256 m nadmorske visine Kruševac vidi kao na dlanu. Dalje smo išli nizbrdo preko možda najlepšeg vidikovca, Sokolovog kamena, do Planinarskog doma gde nas je, onako izmorene posle 15 kilometara hodanja, sačekao vruć pasulj koji su ljubazni domaćini spremili za učesnike marša.

Kada pomislim na Jastrebac prvo se prisetim detinjstva i sedamdesetih koje sa pravom zovu ''zlatne godine'' kada je radničku klasu SFRJ sustigao dobar standard i udoban život, pa se od tradicionalnog okupljanja 1. maja pa do kraja leta Kruševac selio ''gore''. Potom se nešto čudno dogodilo, Kruševac je zaboravio Jastrebac i da nije bilo nekoliko u to vreme jakih firmi koje su imale objekte na njemu i malobrojnih entuzijasta sigurno bi pao u potpuni zaborav. Krajem devedesetih ''Merima i ''Trajal'' su preuredili svoje vile, asfaltiran je put, podignuto lovište, pre par godina očišćeno je jezero i poslednjih godina se stvarno oseća ponovno buđenje interesovanja kruševljana za Jastrebac.

Razmišljam kako je našoj opštini zapao sigurno najlepši deo Jastrepca. Ravnište, lovište ''Srbijašuma'', Ribarska Banja, sve je tu kod nas na dohvat ruke. Kruševljani imaju sve uslove da sa manje ili više para priušte sebi zadovoljstvo aktivnog odmora, da na dan ili dva pobegnu od svakodnevnih obaveza tu blizu, na samo dvadesetak i nekoliko kilometara od grada. Još kada sledeće godine bude privedeno kraju renoviranje i adaptiranje starog objekta u Ribarskoj Banji u moderni wellness-centar, mislim da imamo sve uslove da uskoro provodimo vreme kao što to rade u celoj Evropi – radimo intenzivno pet dana a onda se takođe intenzivno za vikend odmaramo tu na Jastrepcu, ako ne već negde dalje. 

Sve zaljubljenike muči pitanje, kada će Jastrebac da zaživi kako treba? Ribarska Banja je doživela preporod a ostatak kao da još spava. Znam da Jastrebac niti može niti treba da bude urbanizovan kao npr. Zlatibor, ali divljina ne treba da znači da gore ne treba da ima bilo kakvog sadržaja. Smatram da je neophodno je da Republika preda na upravljanje Kruševcu centralni deo koji je već urbanizovan i koji predstavlja potencijal za razvoj turističke infrastrukture jer se Javno preduzeće ''Srbijašume'', koje gazduje najvećim delom Jastrepca, ipak u osnovi ne bavi turizmom i u tom delu obavlja samo sanitarnu seču šume. Takođe, Kruševac treba da izradi plansku dokumentaciju, napravi strategiju za Jastrebac i da osnuje instituciju koja bi njime gazdovala. Tek tada bi se stvorili uslovi da zainteresovani investitori na Jastrebac dođu i legalno ulažu, čime bi naša lepotica prestala da bude samo večni potencijal i perspektiva te prerasla u pravi turistički centar. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Internet

Do pre nekoliko godina prvu predstavu o nekoj firmi ili ustanovi mogli ste da steknete preko sekretarice, portira ili radnika na telefonskoj centrali jer su to najčešće prve osobe koje sretnete i koje su mogle značajno da utiču na formiranje opšteg utiska o njoj. Danas, u vreme modernih komunikacija, internet je postao veoma moćno sredstvo globalne komunikacije. Dovoljno je da na nekom od pretraživača ukucate neko ime ili ključnu reč i za nekoliko sekundi moći ćete da se informišete o bilo kome ili o bilo čemu na ovoj planeti, tako da je internet – prezentacija postala osnovno sredstvo da se efikasno prestavite celom svetu.

Radeći na pripremi prethodnog teksta posetio sam zvaničnu internet - prezentaciju Kruševca i došao do poražavajućih saznanja o tome kako se naš grad promoviše preko interneta. O vrlo afirmativnom priznanju Svetske banke Kruševcu nisam pronašao ni reč dok, na primer, na zvaničnoj internet - prezentaciji Inđije na najuočljivijem mestu imate sve potrebne informacije o međunarodnim priznanjima koje je ova opština dobila u poslednje vreme. 

Kod nas na udarnom mestu možete pročitati Dvogodišnji izveštaj o radu opštine ''Dve godine sa vama'', ali za 2005. i 2006. godinu. U delu ''Danas o Kruševcu – iz dnevne štampe'', tekstovi iz dnevnih novina bili su od 5. septembra (iako je tog dana bio 29. septembar!). Poslednja vest o međunarodnim aktivnostima Kruševca bila je iz septembra 2007. godine a poslednja ''eko - vest'' od 5. marta 2007. godine. O Gradskoj upravi nema ni reči ali zato možete da se informišete o radu Opštinske uprave, koja više ne postoji. Takođe, u tom delu možete pročitati koje lokalne funkcionere postavlja predsednik Opštine koji takođe ne postoji jer smo, da podsetim, sada grad i imamo Gradonačelnika. Što se tiče političkih stranaka, između ostalog pronašao sam podatak da sam još uvek predsednik G17Plus u Kruševcu (nije aktuelno godinu i po dana), koja ima kancelariju u Kosovskoj ulici (nije aktuelno dve godine), tako da aktuelni predsednik kruševačkog odbora može samo da pomisli da sam ishakerisao sajt ili da je možda stigla neka direktiva ''odozgo'' za koju on nije još čuo.

Za potencijalne investitore nema zime ako znaju srpski i ćirilicu jer ne postoji prezentacija na latinici i na engleskom. Doduše, piše da su stranice na engleskom u izradi i da ih posetimo za neki dan ali je to isto pisalo i pre četiri godine, koliko ja pamtim. Stranice o privredi i investicijama meni više liče na adresar nego na prezentaciju na osnovu koje neko može da počne da razmišlja da investira baš kod nas. Ponuda privatnih lica je samo na srpskom jeziku a Bid - zona, iako i samo njeno ime kaže da služi razvoju biznisa, nalazi se u odeljku pored nevladinih organizacija, opet samo na srpskom. Postoji i upitnik za investitore (pohvalno je da postoji i na engleskom jeziku) ali samo u pdf  –  formatu, što znači da ga ne možete samo ispuniti i poslati elektronskom poštom nazad već ga morate odštampati, popuniti i poslati običnom poštom, ili posle popunjavanja skenirati i poslati im nazad u istom formatu. 

Što se tiče transparentnosti, pitanja lokalnim funkcionerima možete postaviti ali nemate mogućnost da ih vidite zajedno sa odgovorima, kao što mogu građani pomenute opštine Inđija. Delovi prezentacije predviđeni za odluke Opštinske uprave i informacije o tenderima su prazni. Što se tiče budžeta, najbolje što sam pronašao je Odluka o usvajanju Budžeta za 2007. godinu od 26.12.2006. godine, bez mogućnosti da vidite kakva su bili rebalansi i realizacija tog budžeta, dok o Budžetu za 2008. godinu postoji samo prezentacija sa uopštenim podacima. 

Sve u svemu, zvanična internet - prezentacija Kruševca predstavlja neadekvatni pokušaj obraćanja populaciji koja je korisnik interneta i može biti zainteresovana za saradnju, a pogotovo za potencijalne investitore jer je vizuelno i sadržajno zastarela sa ne retko zastarelim podacima i sa premalo mogućnosti za dvosmernu komunikaciju.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Svetska banka

Pre par meseci pročitao sam vest da je Kruševac, prema ocenama stručnjaka Svetske banke, dobio visoku ocenu o uslovima za poslovanje u konkurenciji gradova u okruženju u Jugoistočnoj Evropi. Tragom te vesti, posetio sam internet-prezentaciju našeg grada da bih pronašao nešto više o tome. Bio sam veoma iznenađen što na njoj nisam mogao da pronađem ni reč o ovoj temi. Na svu moju istraživačku sreću, posetio sam i internet-prezentaciju Zrenjanina, najbolje plasiranog grada iz Srbije, i saznao malo više o tome koga su i šta ocenjivali ovi stručnjaci – 22 grada u 4 oblasti u nadležnosti lokalne samouprave: pokretanje preduzeća, dobijanje dozvola, upis vlasništva i izvršenje ugovora. 

Izgleda da stručnjaci Svetske banke ovog puta nisu procenjivali postojanje još nekih pogodnosti koje mogu uticati na potencijalne investitore: postojanje stimulativnih finansijskih mera koje su u nadležnosti lokalnih samouprava, ponuda i komunalna opremljenost raspoloživog građevinskog zemljišta i na kraju, ali ne najmanje važno, sposobnost da se marketinški predstave pogodnosti koje se nude investitorima i prednosti u odnosu na konkurenciju. 

Prijatno je videti da se Kruševac pominje u ovako pozitivnom kontekstu i sigurno je to dobra reklama za naš grad, ali ova vest je u najmanju ruku začudila sve one koji poznaju problematiku i naterala ih da postave tipično srpsko pitanje, koji su to stručnjaci koji su takvu ocenu dali našem gradu? Osim investitora koji su došli u Kruševac zbog veličine tržišta (mislim pre svega na hiper i mega-markete, benzinske pumpe i banke) ili kroz proces privatizacije, ni jedna ozbiljnija, a pogotovo strana investicija nije od 2000. godine ovde došla upravo zbog uslova koje naš grad nudi. 

Nema ponude jeftinog a kamoli besplatnog zemljišta za investitore. Grad nije skoro ništa ulagao u ovu oblast pa sada nema ništa da ponudi osim da posreduje u prodaji između privatnih vlasnika prodavaca i potencijalnih kupaca. Da podsetim da je u opštini Inđiji standard da dan po poseti potencijalni investitor elektronskom poštom dobije kompletnu ponudu za ono što mu je potrebno. Kruševac ne nudi ni jednu stimulativnu meru baziranu na logici da je korisno odreći se jednokratnih prihoda (zakup zemljišta i takse koje investitor plaća pre nego završi investiciju) u korist dugoročnog pozitivnog efekta stalnih prihoda od poreza na plate radnika koje će taj investitor da zaposli. Da podsetim, glavni izvor sa skoro 30% prihoda budžeta Kruševca je upravo porez na zarade te je stoga privlačenje investitora i zapošljavanje koje iz toga proističe jedini održivi način da se poveća naš budžet i time podigne sveukupni kvalitet života u Kruševcu. A o marketingu da ne pričamo.

Deprimirajući je primer italijanske firme ''Pompea'', koja je kupila ''Brusjanku'' i nameravala da napravi još jednu fabriku u Kruševcu, ali se opredelila za pomenuti Zrenjanin jer ovde nije dobila ponudu za 10 hektara zemljišta koliko im je bilo potrebno, a nameravali su da u fazama zaposle čak i do 2.000 radnika. Mislim da bi trebalo da prestanemo da vodimo računa o tome ko se koliko hvali da je uspešan već da pogledamo rezultate. Imam utisak da nas investitori zaobilaze iz razloga koji meni nije poznat, i to je ono što vidim i što me brine. Sve ostalo su samo priče.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')