Regionalizacija

Od početka višestranačja malo-pomalo pa neka politička stranka pomene da će se zalagati za regionalizaciju Srbije. Za vreme vladavine Slobodana Miloševića desilo se upravo suprotno, država je bila centralizovana do tačke u kojoj je sve osim centralne vlasti postalo potpuno nebitno, budući da su svi putevi vodili do i od jednog kabineta. Otišlo se toliko daleko da je opštinama oduzeto čak i pravo na imovinu tako da je npr. naša stara opštinska zgrada u Kruševcu vlasništvo Republike Srbije, a ne Opštine Kruševac. 

U poslednjih osam godina priča o regionalizaciji verovatno nije iskrena jer izgleda da je svim post-petooktobarskim vlastima odgovarala količina političke moći koju je prethodni režim ostavio republičkom nivou, pa se nisu previše pretrgli da je se odreknu kroz decentralizaciju i/ili regionalizaciju. Ipak, u međuvremenu su formirane dve evroregije koje se delom prostiru i u Srbiji, i to ''Dunav-Kriš-Moriš-Tisa'' (DKMT), koji čine Vojvodina i po četiri županije iz Mađarske i Rumunije (osnovana 1997.) i ''Evrobalkan'' koji čine 30 opština iz jugoistočnog dela Srbije, 20 iz Bugarske i 16 iz Makedonije (osnovan 2002.).

Ako želimo u Evropsku Uniju nema mnogo mudrosti oko regionalne politike jer su tu stvari vrlo jasne. Regionalna politika je možda najjači oslonac Evropske unije i skoro trećina njenog budžeta se usmerava ka manje razvijenim regionima. To su regioni koji ispunjavaju jedan od tri kriterijuma, da im je bruto-nacionalni proizvod po glavi stanovnika manji od 75% evropskog proseka, da su u procesu socio-ekonomskog restruktuiranja ili da imaju visoku stopu nezaposlenosti. Cilj ovolikog izdvajanja je ostvarivanje ekonomskog i socijalnog izjednačavanja unutar EU. Nešto slično je rađeno u ondašnjoj SFRJ gde su razvijenije (bogatije) republike i pokrajina (Vojvodina) izdvajale za one manje razvijene republike i pokrajinu (Kosovo).

Regionalna politika EU predviđa obavezu članica da donesu višegodišnje planove regionalnog razvoja i uvedu administrativnu podelu u skladu sa NUTS klasifikacijom (Nomenklaturna jedinica za teritorijalnu statistiku). Ona predviđa podelu na tri nivoa - NUTS 1 (od 3-7.000.000 stanovnika), NUTS 2 (od 800.000 do 3.000.000 stanovnika) i NUTS 3 (od 150-800.000 stanovnika). Ispod ovih postoje i lokalne administrativne jedinice (opštine i okruzi). U ovom trenutku u Srbiji jedino grad Beograd i pokrajina Vojvodina zadovoljavaju kriterijume za NUTS 2 region, koji pored veličine podrazumevaju i da imaju organe upravljanja izabrane na izborima od strane građana i da imaju svoja finansijska sredstva (budžet), kojima mogu da sufinansiraju projekte.

Ukoliko bi Srbija sutra dobila status kandidata za članstvo u EU njen najveći deo, južno od Save i Dunava, uključujući i naš Kruševac, ne bi mogao ni da konkuriše za sredstva koja EU pruža kao pomoć ravnomernom regionalnom razvoju. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Vize

Iako mi je to teško da sebi priznam, pripadam onim srednjim generacijama građana Srbije koji dobro pamte pogodnosti života u ''onoj'' SFRJ. Naš tadašnji crveni pasoš je bio jedan od najskupljih na crnoj berzi jer su se sa njim u ruci međudržavne granice veoma lako prelazile. Za putovanje u većinu evropskih zemalja nije nam bila potrebna viza a najviše su nas nervirali naši tradicionalni prijatelji Grci koji nisu hteli da je ukinu iako se njihovo severno primorje gradilo od para naših turista.

Pre tačno dvadeset godina sam obišao Evropu uz inter-rail kartu što sada jako teško mogu da dokažem pokazivanjem pasoša jer mislim da nemam ni tri pečata sa tog putovanja. Činjenica da sam dosta granica prešao a da ih nisam ni video je bila šokantna za mene. Za mesec dana sam posetio devet evropskih zemalja a da među njima nije bila Francuska koju sam na taj način kaznio jer nam je prethodne godine uvela vize, što je bio svojevrstan šok za naciju. Šta znači Evropa bez granica najbolje sam osetio u tada još podeljenom Berlinu kada sam gledao stražare i opasne pse dok patroliraju brisanim prostorom sa istočne strane i čitao grafite sa zapadne strane berlinskog zida.

Pošto sam svoj prvi pasoš morao da zamenim jer više nije bilo mesta za nove pečate, doživeo sam tokom devedesetih da sedam godina ne izađem iz Srbije. Čak sam i propustio koncert mog omiljenog Jamiroquai u Budimpešti 1999. godine jer sam u pometnji oko pakovanja jedva pronašao pasoš kome je, na moje užasavanje, istekao rok važenja godinu i po dana ranije. Zaboravio sam čak i gde sam ga držao.

Svako novo putovanje sam doživeo kao punjenje pozitivnom energijom i kao novo nadahnuće. Shvatio sam da naš Kruševac, pa čak ni Beograd, nije centar sveta, da smo deo jedne veće celine koja se zove Evropa a na kraju i jedne još veće koja se zove svet. Ništa mi teže nije palo tokom devedesetih nego to što su nam skoro svi koji su mogli uveli vize, tako da nismo mogli da mrdnemo negde bez ponižavanja u redovima ispred ambasada i pred nemilosrdnim janjičarima koji su u njima radili. Imam osećaj da su nam još teže od nemaštine pali osećaj izopštenosti i getoizacije. Odjednom su naš standard i mera postale zemlje u koje se deset godina ranije ne bi ni setili da idemo ali koje su nam i dalje dozvoljavale da uđemo u njih bez viza, verovatno zato da bi tamo nešto kupili. Zato ne treba da čudi da se kao glavna parola protesta pre dvanaest godina nametnula baš ona ''Beograd je svet''. Ko nije proživeo devedesete u Srbiji ne može da shvati taj vapaj.

Mislim da je evropska politika prema nama od 2000. bila potpuno pogrešna. Umesto što su nam stalno pretili i kažnjavali nas mnogo bi bolje bilo da su nam ukinuli vize i stavili nas na ''belu'' šengensku listu, da posle decenije mraka naši ljudi konačno izađu malo van i vide sveta. Siguran sam da bi se na taj način mnogo lakše uspostavilo međusobno poverenje i efikasnije rešavali postojeći problemi. Ovako još uvek nismo shvatili šta se to dešava oko nas i gde smo mi ustvari pošli. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Evrovizija

Iako ne spadam u osobe koje su previše zainteresovane za slične manifestacije, ove godine sam sa pažnjom odgledao finalno veče ''Evrovizije''. Više od samih pesama interesovalo me je kakva će biti organizacija ovog događaja i moram iskreno da priznam da sam bio više nego zadovoljan. Za ogromnu evropsku televizijsku publiku u subotu su Beograd i Srbija bili centar Evrope i mislim da je na najbolji način iskorišćena prilika da se naša zemlja dobro promoviše. Kako kod onih koji ne znaju gde se Srbija nalazi, tako i kod onih koji su mislili da kod nas nema ni šta da se jede, pa im je pre polaska u Beograd savetovano da ponesu hranu sa sobom. Još jednom se pokazalo da smo mi veliki kampanjci sposobni za izuzetna dela, pogotovo kada se treba pokazati i dokazati strancima i neznancima. Televizijska slika koja je obišla svet je pokazala izuzetan šarm Beograda i glamur dostojan najvećih svetskih metropola.

Drugi veliki utisak su na mene ostavili predstavnici dve najveće evropske nacije, Rusije i Nemačke (šta god o ovoj tvrdnji mislile Englezi i Francuzi), koji su me iskreno razočarali što su pevali svoje pesme na engleskom jeziku, pa još je Rus Dima Bilan pobedio sa pesmom ''Believe''! Moguće je da iz mene govori kompleks nekoga ko potiče iz relativno male evropske zemlje, ali smatram da Jelena Tomašević nije ništa izgubila time što je pevala na srpskom jeziku, kao što smatram da bi pobednička pesma bila barem isto tako lepa na inače veoma nežnom i muzikalnom ruskom jeziku.

Jezik je jedno od osnovnih obeležja nacije i mnogo govori o njoj. Bliskost i zajedničko poreklo slovenskih naroda najbolje možemo osetiti preko jezika. Svojevremeno sam bio fasciniran kada sam se u Češkoj sasvim lepo sporazumevao sa mojim domaćinom, on na češkom, ja na srpskom, pa tek kada negde zapne onda smo prizivali engleski u pomoć. Za bugarski i makedonski jezik i da ne pričam. Ruski doduše nismo voleli da učimo u školi i radije smo se opredeljivali za engleski, ali je sada ovaj prelepi jezik hit u svetu jer se svetska velesila povratila iz knock-down-a i postala veoma privlačna destinacija kako za posao tako i za provod.

Ne znam koji su motivi vodili sve one koji nisu pevali na svom maternjem jeziku ali sam siguran da prisila nije. Evropska Unija veoma poštuje kulturni identitet svake članice i to je prisutno u svim osnovnim dokumentima. U Ugovoru o Evropskoj Uniji stoji da ona poštuje nacionalni identitet država članica. Službeni jezik svake države članice je u isto vreme zvanični jezik Unije, tako da će po ulasku naše zemlje u Evropsku Uniju i srpski jezik postati zvanični jezik, a ćirilica zvanično pismo. Svaki zvanični dokument EU, između ostalih i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je 30. aprila potpisala sa Srbijom, prevodi se na sve zvanične jezike, kojih trenutno ima 23. Očekujem da srpski bude 24.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Civilno društvo

Pre nešto više od mesec i po dana u Sloveniji je održana Međunarodna konferencija na temu ''Razvoj civilnog dijaloga i partnerskog odnosa između civilnog društva, nacionalnih vlada i institucija Evropske unije''. Organizacije civilnog društva iz zemalja Zapadnog Balkana, Turske i partnera Susedske politike iz regiona Istočne Evrope i Ruske Federacije usvojile su Ljubljansku deklaraciju sa političkim preporukama institucijama EU i nacionalnim vladama.  

Učesnici su u Deklaraciji pozvali EU institucije i nacionalne vlade da saslušaju i razumeju, ali isto tako i uključe civilno društvo u različite politike i programe. Organizacije civilnog društva traže da funkcioniše princip partnerstva u kome one treba da budu tretirani kao akteri a ne isključivo kao korisnici donacija. EU institucije i nacionalne vlasti treba da obezbede stratešku podršku civilnom društvu čime bi se izbeglo finansiranje i sprovođenje uglavnom kratkoročnih projekata. Evropska unija treba da razvije sopstvene politike kojima bi izvršio uticaj na nacionalne vlasti da razviju civilni sektor podržavajući pravni, fiskalni i institucionalni okvir za taj proces. Takođe, institucije EU i nacionalne vlade treba da izgrade mehanizme za međusektorsku saradnju, javno učešće i poboljšan pristup dokumentima, kao i da podrže stvaranje koalicija i umrežavanje organizacija civilnog društva na nivou EU i osiguraju jaku i prilagođenu izgradnju njihovih kapaciteta.

Različiti su mehanizmi pomoću kojih organizacije civilnog društva mogu da deluju u skladu sa svojim ciljevima. Dva najprisutnija su uticaj na proces kreiranja javnog mnenja i projektni menadžment. U razvijenim demokratijama one zahvaljujući svojoj prilagodljivosti popunjavaju prostor koje često rigidne institucije sistema ne pokrivaju, čime se podiže kvalitet sveukupnog društvenog života. Partnerstvo vladinog i nevladinog sektora umnogome može pomoći prevazilaženju problema društva u tranziciji kao što je naše.

Politika ima mnoge moćne mehanizme na raspolaganju ali je nemoćna da u većem obimu uključi kvalitetne pojedince u proces upravljanja. Misleći ljudi koji drže do sebe se često drže van politike jer se u njoj koncentrišu prljavi mehanizmi funkcionisanja sistema za koje normalnom čoveku treba ''želudac'' da im se prilagodi. Iz tih razloga, ukoliko se ima namera da se poboljša sistem upravljanja javnim poslovima od opšteg interesa, neophodno je pronaći model saradnje između institucija sistema i organizacija civilnog društva. 

Sigurno je da bi jačanje civilnog sektora u Kruševcu pomoglo promociji našeg grada, podizanju kvaliteta života i privlačenju određenih sredstava koja mogu biti veoma značajna i koja bi ostala u lokalnoj zajednici. Nadam se da je prošlo vreme kada su one kod nas bile shvatane kao remetilački faktor, antidržavne, izdajničke, sa stranim plaćenicima kojima nikada dosta krađe i izdaje srpskih nacionalnih interesa. Valjda smo konačno zakoračili u taj obećani 21. vek i shvatili da treba da prihvatamo neka dobra iskustva sa strane. Na kraju, srpska poslovica kaže da se pametan čovek uči na tuđim greškama a budala na svojim. Pa da probamo. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Diploma

Pre nešto više od mesec dana profesor istorije Anders Bjorn iz Kopenhagena, gost-učesnik debatnog kluba koje je udruženje ''Evrokontakt'' organizovalo zajedno sa Gimnazijom, neskriveno je izrazio svoju fascinaciju nivoom znanja naših gimnazijalaca ne samo o Evropskoj Uniji. Trebalo je doživeti to veče i gledati mlade genijalce kako debatuju o tome da li Srbija ima alternativu za Evropu, tačnije Evropsku uniju. Naročito su mi bile interesantne debate o ekonomskim temama. Videlo se da oni tu oblast još ne poznaju dobro, ni vreme im nije za to, ali da se jako dobro snalaze i improvizuju u želji da dobrom argumentacijom pomognu da debata njihove ekipe bude uverljivija od protivničke. Neko je iz publike glasno komentarisao da je šteta što se u Narodnoj skupštini nije o pomenutoj temi raspravljalo sa ovako kvalitetnom argumentacijom.

Profesor je sutradan komentarisao da u bogatoj Evropi đaci manje nauče od naših, ali su izuzetno dobro obučeni da primenjuju ta svoja usmerena znanja. Njihov školski sistem nije okrenut ka pravljenju genijalaca. Dugo školovanje je privilegija imućnih i nadarenih, kojima stoji na raspolaganju dosta mehanizama za finansiranje troškova školovanja. Ostatak obrazovanih, koliko im nedostaje, privuku iz drugih zemalja i dobiju skoro gotove stručnjake bez ulaganja, potpuno besplatno.

Paradoksalno je da naš školski sistem omogućuje đacima dosta dobro obrazovanje, od kojih oni najbolji mahom odu u inostranstvo da bi se profesionalno i egzistencijalno realizovali. Ne retko nam baš oni dolaze da nas, u ime stranih kompanija za koje rade, podučavaju i treniraju kako neke stvari treba da radimo. Ako imamo u vidu da se ekonomija moderne Evrope zasniva na prodaji znanja i usluga, prosto je neverovatno kako jedna mala i siromašna zemlja kao što je Srbija propušta svoju šansu time što ne stvara ambijent da ta pametna deca ostanu da rade ovde i olako ih se odriče ne nudeći im ambijent u kome bi radili i iskazali svoje vrednosti.

I sam pripadam jednoj generaciji koju je sustiglo sve što nismo mogli ni da zamislimo kada smo upisivali fakultete i sudbina mi nije namenila da se bavim onim za šta sam se školovao. U jednom trenutku, iniciran razgovorom koji sam vodio sa jednom pametnom osobom na ovu temu, shvatio sam da je najskuplja stvar koju posedujem, vrednija čak i od kuće koju sam nasledio od roditelja, upravo moja diploma Medicinskog fakulteta u Beogradu, za koju u tom momentu nisam ni znao gde sam je držao. Rekao mi je da ona tržišno vredi oko pola miliona tadašnjih nemačkih maraka. Taj razgovor me je podsetio na Branislava Nušića koji je u svojoj ''Autobiografiji'' opisao kako je diplomu zašio u postavu kaputa da neko slučajno ne sazna da je ima jer mu je samo probleme donosila, i inspirisao  da svoju diplomu pronađem, uramim i okačim na zid u svojoj kancelariji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Izbori

Izbori u modernom značenju su evropski, tačnije engleski izum koji je u 13. veku doveo do formiranja prvog predstavničkog tela, parlamenta. Vekovima moderna civilizacija radi na tome da se mehanizam izbora usavrši i pronađe najbolji način kako da narod odabere svoje predstavnike koji će vršiti vlast i obavljati poslove od zajedničkog interesa.

Izbori se mogu posmatrati nalik onom kako optimista i pesimista  gledaju na čašu sa vodom, gde je ona prvima dopola puna a drugim napola prazna. Tako su za jedne izbori praznik demokratije a za druge prilika da nekompetentna većina odabere nekompetentnu manjinu da kompetentno upravlja navodno u njihovo, a u stvari u svoje sopstveno ime. 

Još od čuvenih ''ćoravih kutija'' decenijama se u Srbiji na izborima samo glasalo. Posle duže pauze, od pre osamnaest godina dobili smo pravo i da biramo. Mnogo se izbora održalo od tada. Sociolozi kažu da je to normalno i dobro za društva u tranziciji. Raduje me što je kod nas visoka izlaznost na izborima, među najvišim u Evropi, jer svakako treba da koristimo mogućnost i makar povremeno kažemo šta mislimo o onima kojima smo na prethodnim izborima poverili vlast. 

Ono što mi se ne sviđa je što se kod nas politika doživljava nekako navijački, previše emotivno. Kao što se navija za Zvezdu ili Partizan, tako se i glasa za ovu ili onu stranku. Ja sam više za to da izbore shvatimo kao priliku za svođenje računa, kao u kafani, da vidimo šta smo imali, pa da platimo, tj. da vidimo šta je od obećanog urađeno, da li je i ko je zaslužio da dobije novi mandat.

Zato predlažem da, ukoliko to već nismo ranije radili, prikupimo i sačuvamo sve izborne programe, liflete, brošure, snimimo sve televizijske spotove i da zapamtimo šta nam je ko ponudio u ovoj predizbornoj kampanji. Pa kada dođu neki sledeći izbori, da sve to lepo izvadimo iz fioke, ponovo pogledamo i svedemo račune. Da glasamo ali i da biramo.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Vece Korčagina

Pre dve godine sam vodio u nekada pobratimsku opštinu Žalec u Sloveniji delegaciju stručnjaka iz opštine Kruševac koji se kroz svoje osnovne profesije bave zaštitom životne sredine. Šetajući ulicama Žaleca, preko puta nekadašnjeg hotela ''Rubin'' (sada to ime nosi kockarnica pored hotela), naišli smo na radnike tamošnjeg komunalnog preduzeća koji su menjali vodovodne cevi bez kopanja ulice. Znatiželjni kao i svi Srbi, naređali smo se pored ograde i posmatrali kako oni to rade. Dok nisam skrivao svoje oduševljenje pedantnošću njihovih radnika i činjenicom da se svi radovi obavljaju bez bušenja asfalta, nanošenja blata i dizanja prašine na prolaznike i okolno naselje, prišao mi je kolega iz jednog kruševačkog javnog preduzeća i znalački rekao: ''Nije to ništa posebno, mi to odavno već znamo''.

U trenutku sam postao svestan razlike između Slovenije i Srbije. Naravno da mi sve znamo ali, za razliku od nas, Slovenci i znaju i primenjuju to svoje znanje. Zato su tu gde su, ali smo zato i mi tu gde smo.

Živim dugo u ovom gradu i nešto se ne sećam ovakvih scena u Kruševcu. Naše javne površine izgledaju kao da su preležale neke specifične trakaste boginje. Svake jeseni Kruševac pomalo liči na London, sav u izmaglici od vruće vode iz popucalih toplovodnih cevi. Pogotovo ulica Vece Korčagina, kod ''Lav Ekspresa'', gde svakog jutra idem na posao, nema jeseni i zime da se nešto ne kopa po njoj. Ako nekako i preskočim i zaobiđem sve te prepreke, onda me sačeka ona trafika na sred trotoara oko koje se sakupi sva voda koja okolo postoji i tu moram da stanem i priznam da sam poražen, očajnički gledajući kako da se izbavim iz nezavidne situacije u koju sam nepromišljeno upao odlučivši da baš tom ulicom krenem nekuda.

Izgleda da kod nas nema ništa dok se ne zaore asfalt jer kako drugačije pokazati i dokazati uvek nezadovoljnom narodu (glasačima) da se nešto radi za njihovo dobro. Kada bi se radilo kao u Sloveniji, ispod zemlje, ko bi posle na televiziji dokazao da se uopšte nešto radi? Ovako, svi mi to vidimo, preskačemo, umokrimo se ili zamažemo pa sa akcijaškim zanosom pričamo okolo ''znaš, rade onu ulicu...'' 

Stvari su počele da se menjaju poslednjih godina. Kao nepopravljivi optimista očekujem da uskoro prođem ulicom Vece Korčagina koja neće ličiti na bojno polje, a ispod koje će se vredno raditi na popravci dotrajalih instalacija a da ja to i neznam. Trafike će biti na svom mestu, automobili parkirani ''pod konac'', asfalt ravan i nekrpljen a ja ću biti srećan što sam napokon počeo da živim u Evropi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')