Barijere

Prošle nedelje sam pisao o osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema koje oni imaju svuda, pa i u Kruševcu, jesu barijere. Taj pojam označava prepreke koje ometaju i otežavaju pristupačnost, i one mogu biti arhitektonske, informaciono-komunikacijske i socijalno-ekonomske. Razvijanje pristupa za osobe sa invaliditetom prvenstveno zahteva identifikaciju i uklanjanje barijera koje postoje u društvu.

Ovog puta bih se osvrnuo na arhitektonske barijere. Nacionalna Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom predviđa da svi novi javni objekti otvoreni za javnost, saobraćajna infrastruktura i objekti u funkciji javnog prevoza putnika u svim granama saobraćaja budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, kao i da se izvrši postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata i saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika u svim granama saobraćaja, kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

Pravilnik o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je donesen 1997. godine razradio je urbanističko-tehničke uslove za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata, projektovanje objekata, kao i posebnih uređaja u njima. Nedostatak ovog Pravilnika je što se on ne odnosi na objekte zidane pre 1995. godine. Najveći pomak u rešavanju problema barijera načinjen je usvajanjem Zakona o  sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2007. godine i koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, gde diskriminacija obuhvata i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, vlasnici objekata u javnoj upotrebi kao i javna preduzeća nadležna za održavanje javnih površina dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti i dužni su da izvrše adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze, a lokalne samouprave su po ovom Zakonu dužne da preduzmu mere s ciljem da se ovim osobama fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim.

Iako je tokom devedesetih u Kruševcu postignut određeni napredak u ovoj oblasti prilagođavanjem pešačkih prelaza u centru grada i određenih objekata za pristup osobama sa invaliditetom (npr. većina objekata Zdravstvenog centra Kruševac, MUP-a i Nacionalne službe za zapošljavanje, na kome je postavljen i poseban lift za stepenice, jedini te vrste u Kruševcu), to nije dovoljno jer naši sugrađani u kolicima ne mogu ući u mnoge zgrade koje su im potrebne, počev od zgrade Opštine pa nadalje.

Iako pomenuti Zakon predviđa obavezu uklanjanja barijera, nije se daleko otišlo u njegovoj primeni, ili bar pomak nije vidljiv. Znam da tuđa ruka svrab ne češe ali bi nas sigurno zasvrbelo kada bi, makar probe radi, seli u invalidska kolica i pokušali da radimo ono što inače radimo svakog dana. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je od 2002. godine finansiralo nekoliko projekata koji su sadržali primenljiva rešenja uklanjanja arhitektonskih barijera i postavljanja zvučne signalizacije u nekoliko gradova u kojima je lokalna sredina učinjena pristupačnijom. Možda bi i u našem gradu mogla sa nadležnog mesta da se napravi neka slična inicijativa i da se briga o problemima građana iskaže i u praksi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')