Naš čovek tamo

Pre nekoliko dana sam saznao da je Miloš Nenezić, do nedavno generalni direktor Korporacije ''Trayal'', određen od strane Privredne komore Srbije da je predstavlja u novoosnovanom Evropskom parlamentu preduzeća u Briselu, čije će prvo zasedanje biti održano polovinom oktobra i organizuje ga Evrokomora u čast 50-godišnjice postojanja. Namera organizatora je da pruži mogućnost evropskim privrednicima da dođu u neposredni kontakt sa donosiocima odluka u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u cilju unapređenja međusobnog razumevanja i da kroz parlamentarni način rada 750 delegata privrede iz zemalja Evropske Unije razmatraju pitanja u vezi sa poslovanjem i direktno glasaju o njima. 

Na prvom zasedanju razmatraće se teme iz tri oblasti: internacionalizacija-pristup tržištu-trgovina unutar i izvan EU, jačanje konkurentnosti uz očuvanje principa održivog razvoja i razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha. Pozvano je i 24 delegata iz 18 zemalja koje nisu članovi EU da učestvuju kao posmatrači i među njima je i Miloš Nenezić kao jedini predstavnik Privredne komore Srbije. EPP je zamišljen da postane stalna institucija kroz koju će evropski biznis moći jasno da kaže šta želi od evropskih političara. Kroz zajednički rad predstavnika Evrokomore i političkih institucija Evropske Unije u okviru radnih grupa dolaziće se do konkretnih predloga o kojima će evropski privrednici diskutovati i glasati. 

Mislim da će period tokom kojeg je Miloš Nenezić bio na čelu korporacije ''Trayal'' ostati upamćen po tome što je jednu takvu veliku i heterogenu firmu uspeo da dovede do statusa poželjne udavače i time presudno uticao da se izbegne moguća agonija poput onih u koje su upale neke druge slične firme. Lično sam se više puta uverio kakve je sve vratolomije izvodio da bi izvukao firmu iz problema, a ne jednom je upotrebio svoj lični uticaj i pomagao rešavanju nekih problema koji su se ticali šire zajednice. Uz izuzetan osećaj za odnose sa javnošću promovisao je ''Trayal'' na način koji pre toga nije viđen, ali i sebe kao izuzetno sposobnog menadžera za koga ne postoje prepreke.

Na dodeli jedne prestižne nagrade Miloš Nenezić je u sred Beograda izjavio da ''nagradu shvata i kao ličnu počast, ali i priznanje firmi na čijem je čelu i Kruševcu odakle dolazi''. Posle prodaje ''Trayal''-a i dolaska novog upravljačkog menadžmenta naslušao sam se priča o njemu i uglavnom su bile u negativnom kontekstu, o tome kako propada i kako ga nigde nema. Naprasno je zaboravljeno šta je on sve dobro uradio i za ''Trayal'' i za naš grad. Izgleda da je tačno da niko nije postao prorok u svom selu i da se kod nas sve može oprostiti osim uspeha. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

EXIT

Ako nekoj mlađoj osobi u Evropi hoćete da objasnite odakle dolazite i kažete da ste iz Srbije, odmah ćete čuti: ''Srbija! Exit! Guča!''. Jedan od zasigurno najznačajnijih svetskih muzičkih festivala za kratko vreme je postao i jedan od najboljih srpskih brendova. Festival ''Exit'' je nastao na talasu demokratskih promena 2000. godine, na čuvenoj novosadskoj plaži Štrand, zamišljen da održava tonus opozicione omladine tokom leta sve do septembarskih izbora na kojima je potom konačno (demokratski) poražen Slobodan Milošević. Već naredne godine preselio se na Petrovaradinsku tvrđavu na deset, potom u kraćoj varijanti na četiri dana. Ostalo je već dobro poznato. 

Desetine hiljada mladih se početkom jula slije iz ih krajeva Evrope ka Novom Sadu da bi na nekoliko dana uživalo u muzici i druženju. Većina od njih po prvi put dođe u Srbiju upravo na ''Exit''. Neki se smeste u kamp pored Dunava, neki odu na milost i nemilost novosadskih gazdi i često budu ošišani, ali to ipak nije najvažnije jer su inače došli da potroše ono što su doneli. Kasnije će možda opet doći kao turisti ili već nekim poslom, u kravati i skupocenom odelu, ali će tada već znati gde se Srbija nalazi, da u njoj ne žive urođenici kao u amazonskoj prašumi i da je ovde jako dobar provod.

''Exit'' volim jer je ponuda veoma raznolika i za svačiji ukus ima ponešto. Za razliku od ''normalnih'' koncerata, ovde često odem da vidim i odslušam i one muzičare čiji rad ne poznajem, a za mnoge sam upravo čuo prvi put baš ovde. Sa druge strane, festivali kao što je ovaj imaju posebnu draž jer posle naporne noći tu su i Dunav i Fruška Gora i ostali novosadski specijaliteti za dnevni odmor i razonodu. Samo je bitno da vas posao i druge obaveze ne pritiskaju, da ste se organizovali kao da ste na malom godišnjem odmoru i za dobar provod sve je tu.

Urkos tragediji koja se dogodila u kampu mogu slobodno reći da je ove godine najbolja organizacija od kad ''Exit'' postoji. Vidi se da se radi i svake godine je sve manje prostora za nepredviđene okolnosti. Ali kada je tu više desetina hiljada ljudi na jednom mestu, logično je da nažalost kad-tad neki incident mora da se dogodi. 

Što se tiče sadržaja, ovogodišnji ''Exit'' ostaće upamćen po najezdi panka i onog što je iz njega nastalo (Sex Pistols, Paul Weller, Primal Scream, The Hives...), produženog radnog vremena Main Stage-a sa koga su se, posle nastupa glavnih zvezda, do ranih jutarnjih časova čuli drum'n'bass ritmovi, te paradi vrhunskih DJ-eva (Laurent Garnier, Axwell, Ben Watt, Sven Vath, Sharam, Tiga, teško ih je sve nabrojati), ali moj lični utisak No.1 je nastup Pekinške patke, specijalno za ovu priliku, posle 27 godina, pola sata neverovatne svirke koja će se dugo pamtiti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Barijere

Prošle nedelje sam pisao o osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema koje oni imaju svuda, pa i u Kruševcu, jesu barijere. Taj pojam označava prepreke koje ometaju i otežavaju pristupačnost, i one mogu biti arhitektonske, informaciono-komunikacijske i socijalno-ekonomske. Razvijanje pristupa za osobe sa invaliditetom prvenstveno zahteva identifikaciju i uklanjanje barijera koje postoje u društvu.

Ovog puta bih se osvrnuo na arhitektonske barijere. Nacionalna Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom predviđa da svi novi javni objekti otvoreni za javnost, saobraćajna infrastruktura i objekti u funkciji javnog prevoza putnika u svim granama saobraćaja budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, kao i da se izvrši postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata i saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika u svim granama saobraćaja, kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

Pravilnik o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je donesen 1997. godine razradio je urbanističko-tehničke uslove za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata, projektovanje objekata, kao i posebnih uređaja u njima. Nedostatak ovog Pravilnika je što se on ne odnosi na objekte zidane pre 1995. godine. Najveći pomak u rešavanju problema barijera načinjen je usvajanjem Zakona o  sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2007. godine i koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, gde diskriminacija obuhvata i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, vlasnici objekata u javnoj upotrebi kao i javna preduzeća nadležna za održavanje javnih površina dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti i dužni su da izvrše adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze, a lokalne samouprave su po ovom Zakonu dužne da preduzmu mere s ciljem da se ovim osobama fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim.

Iako je tokom devedesetih u Kruševcu postignut određeni napredak u ovoj oblasti prilagođavanjem pešačkih prelaza u centru grada i određenih objekata za pristup osobama sa invaliditetom (npr. većina objekata Zdravstvenog centra Kruševac, MUP-a i Nacionalne službe za zapošljavanje, na kome je postavljen i poseban lift za stepenice, jedini te vrste u Kruševcu), to nije dovoljno jer naši sugrađani u kolicima ne mogu ući u mnoge zgrade koje su im potrebne, počev od zgrade Opštine pa nadalje.

Iako pomenuti Zakon predviđa obavezu uklanjanja barijera, nije se daleko otišlo u njegovoj primeni, ili bar pomak nije vidljiv. Znam da tuđa ruka svrab ne češe ali bi nas sigurno zasvrbelo kada bi, makar probe radi, seli u invalidska kolica i pokušali da radimo ono što inače radimo svakog dana. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je od 2002. godine finansiralo nekoliko projekata koji su sadržali primenljiva rešenja uklanjanja arhitektonskih barijera i postavljanja zvučne signalizacije u nekoliko gradova u kojima je lokalna sredina učinjena pristupačnijom. Možda bi i u našem gradu mogla sa nadležnog mesta da se napravi neka slična inicijativa i da se briga o problemima građana iskaže i u praksi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Osobe sa invaliditetom

Izraz ''osobe sa invaliditetom'' označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Oni su jedna od najugroženijih kategorija stanovništva u Republici Srbiji. Ne postoji precizna evidencija njihovog broja, ali prema podacima navedenim u Strategiji unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji (2006.) smatra se da ima oko 10% stanovništva (700-800.000) koje može da se uvrsti u ovu kategoriju. Po analogiji, u našoj opštini trebalo bi da ima preko 14.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta.

Kao socijalno ugrožena grupa osobe sa invaliditetom se nalaze na najnižoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Osim problema materijalnog siromaštva postoje i drugi koji dodatno otežavaju njihov položaj, kao što su predrasude, nerazumevanje i neprihvatanje od strane okruženja, diskriminacija, nepristupačnost osnovnim socijalnim, zdravstvenim i drugim uslugama i dr. Uzroci siromaštva su višeslojni i treba ih tražiti ne samo u dostupnosti osnovnim uslugama već i obrazovanju, kapitalu, radu i smanjenom učešću u procesu donošenja odluka.

Umesto ranije preovladavajućeg medicinskog modela, gde se invalidnost doživljavala kao individualni problem prouzrokovan bolešću, povredom ili nekim drugim oštećenjem zdravlja i kao takav zahtevao medicinsku pomoć i negu koje pružaju profesionalci, u poslednje vreme sve više se prihvata socijalni model invalidnosti koji probleme osoba sa invaliditetom shvata kao proizvod socijalne  organizacije i stavlja težište na probleme sa kojima se one suočavaju u svakodnevnom životu. U skladu sa tim, aktuelni međunarodni standardi pitanje njihovog tretmana više ne postavljaju kao segment socijalne politike već kao pitanje poštovanja ljudskih prava i jednakih mogućnosti, gde se problem invalidnosti sve više postavlja kao problem društva, a ne kao problem pojedinaca. Društvo je to koje treba da stvara uslove da bi sposobnosti bile osnova za njihovo socijalno uključivanje kao ravnopravnih građana naše zemlje, uz poštovanje različitosti i principa jednakih mogućnosti baziranih na jednakim pravima.

Mnogo naših sugrađana je, sa pravom mogu reći, diskriminisano jer ne mogu da koriste mnoge usluge koje su im potrebne. Pravo osoba sa invaliditetom na puno i ravnopravno učešće u životu društvene zajednice obuhvata i pravo na izgrađenu i dostupnu sredinu. Nedostupnost i neprilagođeno okruženje je bitan faktor diskriminacije, odnosno uskraćivanja jednakih mogućnosti neophodnih za ostvarivanje njihovih prava. Standardna pravila Ujedinjenih Nacija o izjednačavanju mogućnosti za osobe sa invaliditetom definišu izjednačavanje mogućnosti kao ''proces kojim različiti delovi društva i okoline, kao što su službe, delatnosti, informisanje i dokumentacija postaju dostupni svima, posebno osobama sa invaliditetom''.

Veličinu nekog grada ne čine samo građevine, ulice i nove tehnologije već i raznovrsnost i kvalitet odnosa koji u njemu postoje. Ako ne želimo da Kruševac podseća na neku balkansku kasabu pravo iz nedođije moramo mnogo toga da promenimo. Pripadnost modernom svetu ne ogleda se samo u tome što gledamo američke filmove, premijer-ligu ili kalčo već i po tome koliko smo univerzalne vrednosti kojima moderan svet teži spremni da prihvatamo i primenjujemo u svom životu. Postoji li stvarna želja za promenom, trebalo bi da krenemo od kojima je ona najviše potrebna, a naši sugrađani sa invaliditetom je zasigurno sa pravom očekuju.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Projekti

Pojam ''projekat'' zasigurno izaziva velike nedoumice oko svog značenja u kontekstu donacija koje naša zemlja dobija od 2000. godine. Mnogo se priča o projektima ali imam utisak da vrlo malo ljudi kod nas zna o čemu se radi, ili pojam ''projekat'' sagledava drugačije, kroz sopstvena iskustva i znanja, obzirom da ovaj pojam može označavati vrlo raznolike delatnosti. Na svim skupovima na kojima sam u proteklom periodu prisustvovao isticano je da mnoga sredstva opredeljena za Srbiju ne mogu da se ''povuku'' i realizuju jer ne postoji dovoljno kapaciteta za to i nema dovoljno projekata. Možda je malo utešno da isto pravilo važi za skoro sve zemlje u tranziciji.

Prošlo je vreme kada smo bili posle petooktobarskih promena bili ''svetski hit'' za sve donatorske institucije. Pažnja svetske javnosti je bila usmerena na Srbiju i mnogi su došli i najčešće bezuslovno pomogli. Posle određenog vremena odlazili su dalje jer je svet pun kriza, ratova i nesrećnog naroda kome treba pomoći. Naravno da se time nisu iscrpeli fondovi za pomoć Srbiji, naprotiv. Poseban interes da pomaže našu zemlju ima Evropska Unija koja je ujedno i ubedljivo najveći donator u svetskim razmerama. Verovatno su razlozi za to vrlo složeni i teško ih je odavde dokučiti, ali je sugurno da u osnovi leži neki njihov interes da ulažu baš ovde. Interesantno je da će dostupna sredstva biti sve veća i veća kako budemo ulazili u naredne faze integracija sa EU, a najveća će biti kada jednog dana postanemo njen član. Ono što moramo da znamo je da više nema deljenja pomoći ''kapom i šakom'', već se do sredstava može doći poznavanjem i poštovanjem strogih pravila koje je ona propisala.

Do najvećeg dela tih sredstava dolazi putem projektne metodologije. Projekat se u osnovi definiše kao ''skup aktivnosti koje se realizuju da bi se postigli ciljevi u okviru predviđenog budžeta i planiranog vremena''. Drugim rečima, projekat predstavlja ciljanu promenu. Projektnu metodologiju, tj. upravljanje projektnim ciklusom uvela je Svetska banka početkom sedamdesetih a Evropska Unija ih je razradila u prethodnih dvadeset godina do detalja. Evropski projekti imaju iste standarde gde god EU ulaže sredstva. Što se tiče domaćih donatora, stvar je malo drugačija i definisani standardi ne postoje već se razlikuju od jednog do drugog i dosta zavise od kapaciteta osoba koje kreiraju donatorske programe kod nas. 

Poznavanje projektne metodologije je neophodno da bi se iskoristila sredstva koja su nam na raspolaganju ili koja će nam tek biti u budućnosti. Ovoga moraju da budu svesni ne samo ljudi u nevladinom sektoru nego i u državnim i drugim javnim institucijama i da na vreme edukuju sebe i svoje saradnike kako ne bi propustili priliku koja im se pruža da dođu do sredstava koja nam, na žalost, uvek nedostaju da bi zadovoljili evidentno velike potrebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalizacija

Od početka višestranačja malo-pomalo pa neka politička stranka pomene da će se zalagati za regionalizaciju Srbije. Za vreme vladavine Slobodana Miloševića desilo se upravo suprotno, država je bila centralizovana do tačke u kojoj je sve osim centralne vlasti postalo potpuno nebitno, budući da su svi putevi vodili do i od jednog kabineta. Otišlo se toliko daleko da je opštinama oduzeto čak i pravo na imovinu tako da je npr. naša stara opštinska zgrada u Kruševcu vlasništvo Republike Srbije, a ne Opštine Kruševac. 

U poslednjih osam godina priča o regionalizaciji verovatno nije iskrena jer izgleda da je svim post-petooktobarskim vlastima odgovarala količina političke moći koju je prethodni režim ostavio republičkom nivou, pa se nisu previše pretrgli da je se odreknu kroz decentralizaciju i/ili regionalizaciju. Ipak, u međuvremenu su formirane dve evroregije koje se delom prostiru i u Srbiji, i to ''Dunav-Kriš-Moriš-Tisa'' (DKMT), koji čine Vojvodina i po četiri županije iz Mađarske i Rumunije (osnovana 1997.) i ''Evrobalkan'' koji čine 30 opština iz jugoistočnog dela Srbije, 20 iz Bugarske i 16 iz Makedonije (osnovan 2002.).

Ako želimo u Evropsku Uniju nema mnogo mudrosti oko regionalne politike jer su tu stvari vrlo jasne. Regionalna politika je možda najjači oslonac Evropske unije i skoro trećina njenog budžeta se usmerava ka manje razvijenim regionima. To su regioni koji ispunjavaju jedan od tri kriterijuma, da im je bruto-nacionalni proizvod po glavi stanovnika manji od 75% evropskog proseka, da su u procesu socio-ekonomskog restruktuiranja ili da imaju visoku stopu nezaposlenosti. Cilj ovolikog izdvajanja je ostvarivanje ekonomskog i socijalnog izjednačavanja unutar EU. Nešto slično je rađeno u ondašnjoj SFRJ gde su razvijenije (bogatije) republike i pokrajina (Vojvodina) izdvajale za one manje razvijene republike i pokrajinu (Kosovo).

Regionalna politika EU predviđa obavezu članica da donesu višegodišnje planove regionalnog razvoja i uvedu administrativnu podelu u skladu sa NUTS klasifikacijom (Nomenklaturna jedinica za teritorijalnu statistiku). Ona predviđa podelu na tri nivoa - NUTS 1 (od 3-7.000.000 stanovnika), NUTS 2 (od 800.000 do 3.000.000 stanovnika) i NUTS 3 (od 150-800.000 stanovnika). Ispod ovih postoje i lokalne administrativne jedinice (opštine i okruzi). U ovom trenutku u Srbiji jedino grad Beograd i pokrajina Vojvodina zadovoljavaju kriterijume za NUTS 2 region, koji pored veličine podrazumevaju i da imaju organe upravljanja izabrane na izborima od strane građana i da imaju svoja finansijska sredstva (budžet), kojima mogu da sufinansiraju projekte.

Ukoliko bi Srbija sutra dobila status kandidata za članstvo u EU njen najveći deo, južno od Save i Dunava, uključujući i naš Kruševac, ne bi mogao ni da konkuriše za sredstva koja EU pruža kao pomoć ravnomernom regionalnom razvoju. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Vize

Iako mi je to teško da sebi priznam, pripadam onim srednjim generacijama građana Srbije koji dobro pamte pogodnosti života u ''onoj'' SFRJ. Naš tadašnji crveni pasoš je bio jedan od najskupljih na crnoj berzi jer su se sa njim u ruci međudržavne granice veoma lako prelazile. Za putovanje u većinu evropskih zemalja nije nam bila potrebna viza a najviše su nas nervirali naši tradicionalni prijatelji Grci koji nisu hteli da je ukinu iako se njihovo severno primorje gradilo od para naših turista.

Pre tačno dvadeset godina sam obišao Evropu uz inter-rail kartu što sada jako teško mogu da dokažem pokazivanjem pasoša jer mislim da nemam ni tri pečata sa tog putovanja. Činjenica da sam dosta granica prešao a da ih nisam ni video je bila šokantna za mene. Za mesec dana sam posetio devet evropskih zemalja a da među njima nije bila Francuska koju sam na taj način kaznio jer nam je prethodne godine uvela vize, što je bio svojevrstan šok za naciju. Šta znači Evropa bez granica najbolje sam osetio u tada još podeljenom Berlinu kada sam gledao stražare i opasne pse dok patroliraju brisanim prostorom sa istočne strane i čitao grafite sa zapadne strane berlinskog zida.

Pošto sam svoj prvi pasoš morao da zamenim jer više nije bilo mesta za nove pečate, doživeo sam tokom devedesetih da sedam godina ne izađem iz Srbije. Čak sam i propustio koncert mog omiljenog Jamiroquai u Budimpešti 1999. godine jer sam u pometnji oko pakovanja jedva pronašao pasoš kome je, na moje užasavanje, istekao rok važenja godinu i po dana ranije. Zaboravio sam čak i gde sam ga držao.

Svako novo putovanje sam doživeo kao punjenje pozitivnom energijom i kao novo nadahnuće. Shvatio sam da naš Kruševac, pa čak ni Beograd, nije centar sveta, da smo deo jedne veće celine koja se zove Evropa a na kraju i jedne još veće koja se zove svet. Ništa mi teže nije palo tokom devedesetih nego to što su nam skoro svi koji su mogli uveli vize, tako da nismo mogli da mrdnemo negde bez ponižavanja u redovima ispred ambasada i pred nemilosrdnim janjičarima koji su u njima radili. Imam osećaj da su nam još teže od nemaštine pali osećaj izopštenosti i getoizacije. Odjednom su naš standard i mera postale zemlje u koje se deset godina ranije ne bi ni setili da idemo ali koje su nam i dalje dozvoljavale da uđemo u njih bez viza, verovatno zato da bi tamo nešto kupili. Zato ne treba da čudi da se kao glavna parola protesta pre dvanaest godina nametnula baš ona ''Beograd je svet''. Ko nije proživeo devedesete u Srbiji ne može da shvati taj vapaj.

Mislim da je evropska politika prema nama od 2000. bila potpuno pogrešna. Umesto što su nam stalno pretili i kažnjavali nas mnogo bi bolje bilo da su nam ukinuli vize i stavili nas na ''belu'' šengensku listu, da posle decenije mraka naši ljudi konačno izađu malo van i vide sveta. Siguran sam da bi se na taj način mnogo lakše uspostavilo međusobno poverenje i efikasnije rešavali postojeći problemi. Ovako još uvek nismo shvatili šta se to dešava oko nas i gde smo mi ustvari pošli. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')