Neznani junak

Nedavno sam u Trećem dnevniku Radio-televizije Srbije video prilog o neizvesnoj sudbini gasnih kotlova koje je naša JKP ''Gradska toplana'' ne tako davno dobila donacijom Evropske unije. I ranije sam nešto načuo o tome, a posle ovog priloga sam se zainteresovao da se o svemu malo bolje informišem.

Odavno se nisam više namučio istražujući neki problem kao što je to bio slučaj ovoga puta. Apsolutni šampion u kategoriji lošeg informisanja je internet-prezentacija JKP ''Gradska toplana'' jer je na njoj nemoguće naći bilo koji podatak o bilo čemu, izuzev adresa i telefona, kao i dokument sa spiskom radnika i njihovim platama. Setio sam se ne tako davno postavljene predstave Kruševačkog pozorišta ''Art'' u kojoj tri osobe pokušavaju da odgonetnu misteriju potpuno bele slike. Na isti način sam tako danima tragao za svrhom ove prezentacije i više puta sam joj se vraćao, u nadi da možda na njoj ima nečega što ja nisam video ili umeo da pronađem, ali bez rezultata.

Ništa o spornim kotlovima nisam mogao da pronađem ni na internet-prezentaciji Evropske agencije za rekonstrukciju, iako je na njenom sajtu moguće pronaći spisak svih donacija od osnivanja Agencije 2000. godine do kraja prošle godine, kada je zvanično prestala sa radom. Pošto sam se zainatio, ukucao sam u Google pretraživač ''Kruševac gradska toplana gasni kotlovi'' i našao samo dve vesti o ovom problemu, na lokalnom internet-portalu 037info.net i na sajtu Gradskog odbora Demokratske stranke u Kruševcu, dok sam na sajtu ''Grad''-a pronašao vest o prethodnom tenderu za nabavku kotlova. Potom sam probao sa svim mogućim varijantama pretrage ali sam dobio vrlo ''mršave'' rezultate, te sam stekao utisak da se ceo virtuelni internet-svet zaverio sa ciljem da se o ovome ništa ne sazna.

Kada bi to bilo moguće, možda i ne bi bilo loše da se ova blamaža zaboravi, tj. da gurnemo sve to ''pod tepih'', da se pravimo naivni i da ne znamo o čemu se radi. Naša Toplana dobije besplatno dva gasna kotla kapaciteta 34,6 megavata, vredna 1,2 miliona evra. Opština i Toplana ulože dodatnih 2,2 miliona evra u realizaciju projekta i na kraju, iz još uvek javnosti nepoznatih razloga, kotlovi se havarišu tokom probnog rada. Na sva neprijatna pitanja koja se sama nameću odgovora izgleda da nema, prava zavera ćutanja. 

Da je to samo naše lokalno pa da zakrpimo te kotlove i da teramo dalje. Ovako, došli smo i situaciju da ćemo kad-tad za ovo morati da polažemo račune onome ko je za to izdvojio sredstva, tj. Evropskoj uniji, najvećem svetskom donatoru, na koju smo upućeni i kojoj ćemo se obraćati za sredstva ko zna dokle. A šta oni mogu da vide u svojoj arhivi pod ''Kruševac''? Dali su nam donaciju od 295 hiljada evra 2001. godine, koju smo dobili zajedno sa još 152 opštine u Srbiji. Naredni ugovor sa opštinom potpisali su tek 2005. godine i sa skoro 90 hiljada evra finansirali projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'' kroz program ''Exchange''. Određene lokalne političke stranke su projekat ispolitizovale, projektni tim optužili za svakojake malverzacije i napravili cirkus za koji niko nije odgovarao, a najodgovornija osoba za sve to se krije iza poslaničkog imuniteta i ne želi da snosi zakonsku odgovornost za ono što je tim povodom pričao. I na kraju, odvoje nam 1,2 miliona evra, kupe nam skupe kotlove kojima očigledno ne umemo ni da rukujemo. Nisam siguran da se Kruševac na pravi način predstavio Evropi i preporučilo za neke naredne projekte u budućnosti. 

Kako uvek ima i nešto dobro, tako nas je neko, ko je odgovoran za ovu havariju, i ne sluteći spasao od gasne krize koja ovih dana iz temelja potresa veći deo Evrope. Umesto da nam prorade novi gasni kotlovi pa da zanemarimo ove dobre stare što rade na ugalj, naterani smo da sve ostane po starom i da se ipak ne tako loše grejemo dok se u isto vreme pola Evrope smrzava. Što se Kruševca tiče, mogu Rusija i Ukrajina da se svađaju do mile volje, dok je god nama ovakvih neznanih junaka, nema zime za nas.   

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Bratstvo i jedinstvo

Kao i svaki prosečan Srbin, pogotovo kruševljanin, veoma sam zainteresovan da slušam priče o komšijama i crknutim kravama. U tom smislu definitivno trenutno nema boljih vesti od onih iz zapadnih republika zajedničke nam nekadašnje SFRJ. Slovenija i Hrvatska nikako da reše problem međusobnih granica na moru i to veoma opterećuje njihove odnose. Ovih dana problem dobija nove dimenzije jer je Slovenija rešila, da kao član Evropske unije, uspori, a možda i na neko vreme zaustavi proces evropskih integracija Hrvatske, ukoliko ona nastavi da prejudicira rešenje spora za koji je Slovenija zatražila međunarodnu arbitražu još 1991. godine.

Svašta se ovih dana dešavalo što nam se može učiniti tako poznatim iz naše zajedničke prošlosti: pozivi na bojkot slovenačke robe u Hrvatskoj, pozivi na bojkot hrvatskog mora i primorja u Sloveniji, međusobne pretnje otpuštanjem radnika po nacionalnoj osnovi itd. Sa političkog terena problem se preneo i na sportski: slovenački karatisti su otkazali nastup na tradicionalnom božićnom turniru u Zagrebu jer se plaše za svoju bezbednost, a istovremeno je Hrvatski nogometni savez doneo odluku da njihova reprezentacija, po prvi put posle državnog osamostaljenja, ne ide na pripreme u Sloveniju.

Većina građana Slovenije pruža podršku svojoj vladi za ovakvu politiku prema Hrvatskoj, čak natpolovičan broj misli da treba da bude još oštrija, dok i sa druge strane provejavaju slični tonovi. Nasuprot tome nastupaju ekonomisti koji upozoravaju na obostrane štete koje mogu nastati daljim razvojem problema. Slovenija i Hrvatska su jedna drugoj među glavnim privrednim partnerima u mnogim oblastima - robne razmene, direktnih investicija, turizma itd. Guverner Hrvatske narodne banke je izneo stav da bi prva posledica slovenačke blokade Hrvatske mogla da bude smanjivanje njene međunarodne bonitetne ocene, a izvesno je da ni Slovenija ne bi prošla bez posledica.

Da cela gužva ne prođe bez nas pobrinuo se lično hrvatski premijer koji je izjavio da ''kada Hrvatska bude jednom za evropskim stolom, neće se na takav način (kao Slovenija) ponašati prema Srbiji''. 

Slovenija poseduje moć koja proističe iz članstva u Evropskoj uniji i u poziciji je da je, bez pardona, koristi za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Sviđalo se to nekome ili ne, sve važne odluke u Evropskoj uniji se donose koncenzusom svih 27 država članica, a posledicu takvog ustrojstva osećamo i mi usled upornog odbijanja Holandije da stavi u život Prelazni sporazum između Evropske unije i Srbije. Celokupna evropska politika sada pokušava da omekša njihov stav, pa je čak i evropski komesar (ministar) za proširenje pre nekoliko dana dao izjavu da je ''pravo vreme za primenu ovog sporazuma, jer je Srbija pokazala da ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom''. 

Šta će sve Srbiju sačekati na putu dobijanja punopravnog članstva u Evropskoj uniji možemo u ovom trenutku samo da zamišljamo. Koji će nam sve stari računi, a možda i neki novi, biti ispostavljeni? Ko će nam tada držati predavanja, da li samo aktuelnih 27 članica, verovatno i Hrvatska pride, a da ne pominjem užasavajuću mogućnost da to budu Bosna i Hercegovina, Albanija ili Kosovo, a možda i svi oni zajedno? Sa druge strane, ukoliko se Evropska unija polakomi pa nas primi u članstvo, veoma ću se radovati situacijama kada ćemo se i mi nešto u njoj pitati, pa kada evropski političari budu shvatili šta znači srpska reč ''inat'' biće kasno i oblivaće ih hladan znoj. 

Imajući sve ovo u vidu, želim im da u novoj 2009. godini shvate da ekonomska kriza nije najgora stvar koja može da im se desi i da imaju u vidu da je naredna jedna od poslednjih godina bez nas kod njih. Sa druge strane, svima nama ovde želim da na evropskom putu ne zaboravimo ono što je vredno kod nas, ali i da menjamo ono što najčešće tek na tuđem primeru vidimo da nije dobro.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Svet

Pre desetak dana u Kruševačkom pozorištu je premijerno izvedena Nušićeva komedija ''Svet''. Iako manje poznata od njegovih najpopularnijih, prošle srede mogli smo da se uverimo da i ova komedija, kao i mnoge druge koje je napisao, spada u red vanvremenskih remek-dela jer ništa nije izgubila na aktuelnosti ni danas, preko sto godina pošto je napisana.

Branislav Nušić je ostao upamćen kao komediograf, a manje je poznato da je bio diplomirani pravnik koji se, pored književnog stvaralaštva, sa uspehom bavio i novinarstvom, diplomatijom i menadžmentom. Branislav Nušić je bio moderno oličenje renesansnog ideala široko obrazovanog intelektualca, spremnog da istražuje i unapređuje svoja znanja i sposobnosti i definiše se daleko iznad profesije kojom se u tom trenutku bavio. Iako Cincarin iz trgovačke porodice Nuša, Branislav Nušić je svojim životom i radom zadužio pre svega srpski narod, u čijoj se državi rodio i proživeo najveći deo života. Uspeo je, kao retko ko pre njega, da pronikne u dubinu srpske duše terajući nas da u njegovim junacima pronalazimo ljude koje poznajemo i sa kojima živimo, ali i da preispitamo sebe. Nušić je ismejavao zaostalu Srbiju, nespremnu da uhvati korak sa modernim svetom, ali još više onu malograđansku koja je prihvatala svet samo u formi dok je u suštini ostajala duboko zagubljena u prošlosti orijentalnog Balkana.

Nušićevi likovi u ovoj izuzetnoj predstavi su živeli početkom prošlog veka, ali izgleda kao da su život proveli u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića i posle njega. Niti su znali koliko da se otvaraju kada su se otvarali, niti su znali koliko da se zatvaraju kada su se zatvarali. U suštini, svet nisu razumeli i zato su ga se u dubini duše plašili. I danas, sto godina kasnije, nije se puno toga promenilo. U protekle dve decenije smo se zatvarali i otvarali prema svetu koji se, sa druge strane, i sam prema nama zatvarao i otvarao dok se za to vreme neverovatno brzo menjao, pa ga nismo razumeli ni tada ali, na žalost, ni sada.

Ako je po nečemu Kruševac poznat onda je to plejada izuzetnih glumaca koji su u posleratnom periodu promovisali naš grad širom stare Jugoslavije. Tradicija se nastavlja i danas je, na primer, teško pronaći neku novu televizijsku seriju na nacionalnim televizijama ili film a da u njima nema glumaca iz Kruševačkog pozorišta, ili makar onih koji su stasali u Kruševcu. Sa druge strane, naše Pozorište je kao institucija kulture dostiglo i održava visok prepoznatljiv nivo u nacionalnim okvirima. Imamo puno razloga da se kao grad ponosimo što je njegov dugogodišnji upravnik, koji je veoma doprineo da Pozorište bude to što jeste, pošto je posle našeg predvodio tri prestižna beogradska pozorišta, Atelje 212, Narodno pozorište i Beogradsko dramsko pozorište, postavljen za Ministra kulture u aktuelnoj Vladi. 

Umesto da to iskoristimo i da unapredimo kulturu našeg grada, zvanični Kruševac je samo uspeo da izvređa njegove najbliže saradnike, zarati sa Ministarstvom kulture i da doživi da ono podnese krivične prijave protiv osoba koje su nezakonito smenile direktorku Kruševačke biblioteke. Uprkos ovakvim deprimirajućim pojavama, u gradu koji nema ni jednu pravu knjižaru, sa dva bioskopa u kojima se sve manje gledaju filmovi, kultura nekako opstaje. Kruševačko pozorište je bilo i ostalo oaza građanskog duha, urbano mesto koje Kruševac voli i koje doprinosi da osećamo da živimo u gradu.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Top-menadžeri

Ovih dana smo konačno doživeli priliku da zavirimo u čudesni svet top-menadžera državnih preduzeća i da na kratko osetimo čari sveta koji je tu negde, ali kada slušamo o njemu izgleda kao da je svetlosnim godinama udaljen od nas. Podaci o ogromnim platama, bonusima, dodacima i drugim privilegijama, višestruko većim od onih koje ostvaruju najodgovorniji državnici u Srbiji (predsednik, premijer, ministri i dalje redom), privukli su veliku pažnju javnosti. Ko su ti ljudi i ko je odgovoran za takvo njihovo ponašanje – pitanja su na koja se traže odgovori ovih dana. 

Nisam pristalica socijalne demagogije i smatram da odgovorne poslove u državi ne mogu kvalitetno da obavljaju osobe koje su za taj rad nedovoljno plaćene, jer se u tom slučaju javljaju problemi druge vrste – nemotivisanost zaposlenih, nedostatak stručnih osoba za obavljanje odgovornih državnih poslova i dalji porast korupcije. U dokumentu koji je nedavno objavila Evropska unija (''Strategija za proširenje i glavni izazovi 2008-2009''), korupcija je definisana kao široko rasprostranjen i veoma ozbiljan problem sa kojim se naša država suočava.

Sa druge strane, smatram da su iznosi koje pojedini rukovodioci zarađuju nerealni i apsolutno neprikladni. Pre nekoliko dana javnost je upoznata sa podacima za nevericu o izvesnoj gospođi koja je generalna direktorka, a istovremeno i predsednica Upravnog odbora (?!) Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti a.d. Beograd, čiji su mesečni prihodi čak preko milion dinara. Ova široj javnosti nepoznata ustanova je osnovana pre sedam godina u okviru Narodne banke Srbije, a dve godine kasnije transformisana je u akcionarsko društvo u potpunom vlasništvu države.

Čitam različita pravdanja i tumačenja – tobože kako je sve legalno, kako su u pitanju vrhunski stručnjaci sa kojima su potpisani menadžerski ugovori i koji treba dobro da se nagrade i slično. Smatram da takvi prihodi možda jesu legalni, ali sigurno nisu legitimni. Top-menadžeri mogu da postoje samo u privatnom sektoru. Na razvijenom zapadu njihove plate mogu biti poslovna tajna jer od njihovih menadžerskih sposobnosti umnogome zavise rezultati poslovanja firmi kojima rukovode. Top-menadžeri su plaćeni onoliko koliko vrede vlasnicima biznisa, svakodnevno se suočavaju sa ogromnim pritiskom i spremni su da već možda narednog dana ostanu bez posla ukoliko donesu neku pogrešnu odluku, stoga top-menadžeri mogu imati enormne zarade i za tamošnje prilike.

To što se neki naši direktori državnih preduzeća i ustanova samodefinišu kao top-menadžeri govori o poremećenom sistemu vrednosti jer svi oni koji su u državnoj službi treba da budu službenici u pravom smislu te reči, da služe državi u ime naroda i da obavljaju poslove od opšteg interesa. Iako neke državne firme posluju manje ili više tržišno, velika većina njih je u apsolutnom monopolu, ne poznaje pojam konkurencije, te nema nikakvog opravdanja za milionske zarade jer je lako pozitivno poslovati ako se finansiraš iz budžeta. Dovoljno veliku korist imaju od toga što imaju pristup informacijama i mogu da uspostave kvalitetne kontakte, a to su ključne stvari za svaki poslovni angažman. Na kraju krajeva, jasno je da su oni tu ne zato što su putem javnog konkursa odabrani kao najbolji kandidati već što su ih političke stranke tu postavile kao podobne. Mislim da najveću platu u javnom sektoru treba da ima Predsednik Srbije, pa za njim svi ostali a oni, kojima to nije dovoljno i koji nisu zadovoljni ponuđenim, treba da daju ostavke, odu u privatni sektor i da pokažu koliko vrede u pravim tržišnim uslovima.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Biblioteka

U moru važnih informacija o svetskoj ekonomskoj krizi, pre dve nedelje vest dana je bila biblioteka. I to ne bilo kakva već Europeana, evropska digitalna biblioteka, koja je istovremeno i digitalni muzej i arhiva. Nastala kroz projekat koji finansira Evropska komisija, Europeana omogućuje korisnicima interneta da pristupe bazi podataka koja trenutno sadrži preko dva, a kroz dve godine i celih šest miliona digitalnih objekata – filmova, fotografija, zvuka, slika, knjiga, novina i drugih arhivskih dokumenata.

Posle zvaničnog početka rada Europeane istog dana je usledila neplanirana pauza jer je interesovanje korisnika prevazišlo sva moguća očekivanja. Zabeleženo je deset miliona poseta na sat i sistem je, što bi se kod nas reklo, pao! Sada se ubrzano radi da se prošire kapaciteti i najavljen je ponovni početak rada sredinom decembra.

Smatra se da je trenutno u digitalnoj formi svega jedan odsto istorijskih dela, dokumenata i predmeta evropske kulture, što znači da veliki posao tek predstoji. Europeana je za sada urađena na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku a u planu je da uskoro bude na svih 23 zvaničnih jezika Evropske unije. Radi se i na saradnji sa poslovnim sektorom sa ciljem da se pronađe način da se zainteresuju investitori i da ovaj projekat dobije održivi karakter.

Europeana će omogućiti neometan pristup svim korisnicima interneta, pa i nama kruševljanima, da pristupe digitalnoj riznici evropske kulture i istorije i da pogledaju Mona Lizu a da ne moraju da otputuju u Pariz. Inspirisan moćnim pretraživačkim sistemima kao što je npr. Google, Europeana predstavlja evropski odgovor modernom informatičkom dobu koje  preti da amerikanizuje ostatak sveta. 

Nije uobičajeno da reč ''biblioteka'' bude u centru pažnje ali izgleda da je Kruševac ''povukao nogu'' pre Evropske komisije. Pre tri meseca glavna lokalna tema kojom su se bavili i skoro svi nacionalni mediji bila je kruševačka biblioteka. Pošto je dobila svoj deo političkog plena u raspodeli lokalne vlasti, jedna politička stranka je izvršila desant i iz drugog pokušaja osvojila biblioteku i postavila svoju direktorku. Nikako mi nije bilo jasno zašto je ta ustanova toliko politički važna jer se i njen lider javno hvalio kako skoro tri decenije nije nijednu knjigu pročitao, ali sam pretpostavio da nečega tu ima, čim im je toliko stalo da stave knjige, rafove i bibliotekarke pod svoju vlast. Kao epilog, Ministarstvo kulture je podnelo krivične prijave protiv onih koji su to zaslužili a svi akteri događaja su se posuli pepelom i uzeli sapun u ruke. Prethodna direktorka je vraćena nazad, a Kruševac je još jednom dobio neprocenjivu reklamu koja je neodoljivo privukla nove investitore da dođu i ulažu u naš  grad budućnosti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalna saradnja

Evropska unija predstavlja do sada najuspešniji pokušaj da se prevaziđe nasleđe istorije evropskih naroda i država i da se izazovima modernog doba odgovori na potpuno novi i drugačiji način. Kroz neprestane ratove i osvajanja pobednici su dobijali sve a poraženi nesreću, bedu i sramotu, u čemu su ležali koreni novih sukoba jer su ovi drugi čekali prvu pogodnu priliku da se točak sreće okrene i pobedniku vrate milo za drago. Umesto toga, evropske države su posle Drugog svetskog rata uspele da iznedre jednu sasvim novu Evropu. Iako je naš kontinent u to vreme bio veoma podeljen između dva svetska hegemonistička bloka, onaj zapadni deo je shvatio da se u uslovima gubitka kolonijalističke moći mora raditi drugačije nego što je do tada bila praksa. Već početkom pedesetih počinju da se javljaju obrisi nove Evrope svesne da u cilju opšte dobrobiti i napretka sve države moraju da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničke institucije, kroz koje će ujedno i rešavati eventualne međusobne sporove.

Iz ovih razloga Evropska unija je jasno stavila do znanja budućim članicama da neće dozvoliti ponavljanje starih prevaziđenih modela ponašanja. Tkzv. Zapadni Balkan (Albanija i bivša SFRJ bez Slovenije) je jedini evropski geografski region koji nije sastavni deo Evropske unije koja ga, sa druge strane, i fizički u potpunosti okružuje. Na dva velika skupa posvećena našem regionu, u Zagrebu 2000. i Solunu 2003. godine, jasno nam je poručeno da je regionalna saradnja najvažniji faktor za postizanje političke stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja.

Iz tog razloga, regionalna saradnja predstavlja noseći element procesa stabilizacije i pridruživanja koji je ujedno i politička strategija Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana. Evropa je procenila da se na ovaj način proizvodi održivi dugoročni odgovor na regionalne probleme i izazove. U periodu od 2000. do 2006. godine Evropska unija je uložila preko 220 miliona evra u cilju promocije regionalne saradnje u ovim državama. Postoje i posebni Susedski programi koji podržavaju projekte na kojima zajednički rade partneri iz graničnih okruga Srbije i susednih država ali kojima, na žalost, Kruševac i ceo Rasinski okrug nema pristupa zbog našeg geografskog položaja.

Imajući sve ovo u vidu, ne znam kako će princip unapređenja regionalne saradnje izgledati u Srbiji. Imam utisak da ovde ne možemo da se dogovorimo ni oko elementarnih lokalnih interesa te ne mogu ni da zamislim kako bi se sa nekim strancima dogovorili oko zajedničkih interesa, ukoliko oni ujedno nisu i nečiji lični interesi. Mnogo nam je bremenita istorija i nešto nas stalno iznova tera da se vraćamo u prošlost i ponavljamo greške koje nas očigledno nisu opametile. Moram priznati da ne znam kako ćemo unapređivati regionalnu saradnju kada imamo komplikovane i opterećujuće odnose sa skoro svim državama u okruženju, a problem Kosova biće još dugo generator problema i nerazumevanja.

Iako ovih dana možemo da čujemo optimističke planove naših i evropskih zvaničnika o tome kako možemo dosta brzo da dobijemo status kandidata za prijem u Evropsku uniju (ukoliko nas posluži dobar vetar integracija kao npr. Bugarsku i Rumuniju), mislim da je ipak pred nama poprilično dugačak put da postanemo građani Evrope.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Deponija

U prošlom broju ''Grad''-a sam pročitao intervju sa direktorkom Javnog komunalnog preduzeća ''Kruševac'' iz koga sam zaključio da od izgradnje regionalne deponije u Srnju nema ništa. Lokalna politika je definitivno rekla ''ne'' ovom projektu kojim je trebalo da se postojeća deponija transformiše u regionalnu, u skladu sa Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom i evropskim standardima koji su implementirani u nju. 

Izgleda da cela priča polako pada u zaborav iako se o njoj puno govorilo u javnosti, a veoma je čudna iz više razloga. Usvajanjem pomenutog dokumenta pre pet godina, država je odredila 29 regiona za upravljanje otpadom, gde 23. region obuhvata opštine Kruševac, Varvarin, Ćićevac, Aleksandrovac, Brus, Trstenik i Vrnjačka Banja. Takođe, naša deponija u Srnju je dobila kategoriju K-2, što znači da je svrstana u grupu zvaničnih postojećih deponija koje se mogu koristiti u dužem vremenskom periodu, pod uslovom da se izvrši sanacija i uređenje deponije prema standardima Evropske Unije. Strategija predviđa i izgradnju dve transfer-stanice u okviru sistema ove regionalne deponije i to u Brusu i Aleksandrovcu, dok je Kruševac predviđen i kao sedište jednog od 17 reciklažnih centara u Srbiji.

Naredne godine Javno komunalno preduzeće ''Kruševac'' je izradilo, uz finansijsku pomoć države, idejni projekat sanacije i remedijacije postojeće deponije i komercijalne eksploatacije biogasa, pronašlo zainteresovanog kreditora a potom su dobijene za realizaciju projekta i državne garancije u Budžetu Republike Srbije. Međutim, tada su se u priču uključile lokalne političke stranke. Dok su neke napadale projekat na bazi zapaljive demagogije - kako nama nije potrebno tuđe đubre, kako će se upropastiti putevi itd. druge ga nisu dovoljno branile a mislim da je trebalo. Na kraju, iz meni nepoznatih razloga Skupština opštine Kruševac nije dala podršku ovom projektu, iako je u to vreme postojala vrlo stabilna skupštinska većina. Da stvar bude još gora, postojala je realna osnova da se obezbedi kvalitetna podrška za realizaciju ovog projekta od države jer je u to vreme opština Kruševac imala po jednog predstavnika u upravnom i nadzornom odboru Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije.

Na ovaj način smo osuđeni da sve ostane po starom, da se štapom i kanapom razvlače kapaciteti postojeće deponije dok se jednog dana u budućnosti sve ne pretrpa otpadom, zato što svaka deponija ima rok upotrebe. U prilog ovoj tvrdnji je činjenica da je upravo politička stranka, koja je najviše napadala ovaj projekat, u međuvremenu ušla u lokalnu vlast i zadobila je nadležnosti upravo u oblasti zaštite životne sredine. 

Pre dve godine imao sam zadovoljstvo da predvodim projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'', koji je Evropska Unija finansirala kroz program ''Exchange''. Zahvaljujući projektu, tridesetak kruševljana je imalo prilike, između ostalog, da na licu mesta vidi kako se problem upravljanja otpadom rešava u Sloveniji, tj. Evropskoj uniji. Posetili smo regionalnu deponiju u Celju u koju je, do tada, uloženo preko 60 miliona eura, od čega dve trećine bespovratno iz evropskih fondova. Kao rezultat, Celje je dobilo jednu od najmodernijih deponija u Sloveniji, koja je postala vrlo respektabilan izvor prihoda. Lično sam se u ovo uverio videvši kamion mariborskog komunalnog preduzeća, do vrha napunjenog otpadom, koji su dovezli i ispraznili na celjsku deponiju, za šta je naravno Maribor platio Celju. Naučili smo da su upravljanje otpadom i reciklaža među najunosnijim poslovima u Evropi koji značajno doprinose ekonomskom razvoju lokalnih sredina, smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju stanja životne sredine.

I na kraju, mogli smo u pomenutom intervjuu da pročitamo ''da je Kruševac uložio pola miliona dinara na sanacione radove, za koje je rečeno da nisu čak ni deo neke od ranijim projektom sanacije predviđene faze, već zahvat neophodan da bi deponija funkcionisala''. Kako stvari stoje, pošto smo se odlučili da ne sprečimo, moraćemo da lečimo i da plaćamo troškove lečenja.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')