Holandija

U ponedeljak Savet ministara Evropske unije nije doneo odluku o ''odmrzavanju'' Prelaznog sporazuma, koji je integralni deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije. Našoj zemlji se na evropskom putu isprečio tvrd stav Holandije, koji je ovog puta podržala i Belgija, da glavna prepreka zvana puna saradnja sa Haškim tribunalom za njih znači samo hapšenje i isporučenje Ratka Mladića. Uprkos nedvosmisleno pozitivne ocene glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa tom institucijom, Holanđani su rešili da ''teraju mak na konac'', tj. ''da budu veći katolici od Pape'', bolje reći zainatili su se da ne popuste pred očiglednim nastojanjem ostatka Evropske unije da se uvaži veliki napor srpskih vlasti u tom smislu, potvrđen u slučaju Radovana Karadžića.

Neko bi rekao da su u pitanju principi, a većina analitičara smatra da je stav Holandije veoma povezan sa neslavnom ulogom njihove vojske prilikom pada Srebrenice i svega onog što je potom usledilo jula 1995. godine. Da podsetim, zbog tih događaja pala je i jedna holandska vlada i ova zemlja ima očigledno veliku potrebu da kupi svoju savest vraćajući nam milo za drago. 

Prelazni sporazum treba da aktivira odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o trgovinskim i saobraćajnim odnosima Srbije i Evropske unije koje se odnose na uspostavljanje zone slobodne trgovine robama i početak pravnog usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim u oblastima slobodne trgovine, zaštite prava intelektualne svojine, ekonomske saradnje i drumskog i tranzitnog saobraćaja. Smatra se da su najbitnije pogodnosti Privremenog sporazuma to što se stvara veća pravna sigurnost jer ovaj ugovorni odnos neće moći da se jednostrano menja, tj. neće zavisiti od dnevnopolitičkih  potreba. Takođe, pojednostaviće se i ubrzati carinske procedure, samim tim smanjiće se troškovi poslovanja i naši izvoznici će moći da koriste sve pogodnosti bescarinskog izvoza u Evropsku uniju.

Sve ove pogodnosti čekaće još neko vreme na nas zbog tipično srpskog ponašanja Holandije. Cela ova priča bi izgledala mnogo prirodnije da mi odlučujemo o njima umesto oni o nama. A što se tiče Belgije, obzirom da se nalazi pred raspadom na dva dela, frankofonski i flamanski, možemo da se nadamo da ćemo pre toga mi postati punopravni član Evropske unije pa da onda odlučujemo o prijemu tih budućih novih zemalja.

Za razliku od tog veselog scenarija budućnosti Evrope, užasnula me je sama pomisao na situaciju da Kosovo postane član Evropske unije pre Srbije, pa da bude u situaciji kao sad Holandija da nam blokira svaku odluku vezanu za nas. Ako se pametna politika shvata kao izbor manje loše između ponuđenih rešenja, onda je najbolje da koristimo strpljenje u korist ostvarivanja svojih ciljeva, nego da se durimo kad god nam nešto ne ide kako treba. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ogledalo

Imao sam sreće da studiram u vreme pre raspada nekadašnje SFRJ i da u tih nekoliko godina dosta putujem i vidim veći deo Evrope. Svuda gde sam bio imao sam osećaj da sam na neki način na svome. Iako Evropa ima tešku i komplikovanu istoriju, uz sve različitosti njenih naroda, jezika, kultura, religija, država, regiona i čega još sve ne, osetio sam da je to jedna velika priča čiji jedan mali deo pripada mom narodu i meni lično.

Početkom devedesetih sam imao zadovoljstvo da idem na apsolventsku ekskurziju u Egipat. Pored svih draži koje ova zemlja poseduje, ostataka jedne fascinantne civilizacije koja je ostavila neizbrisive tragove iza sebe, uzbuđenja koje moderan Egipat nudi na tako malom prostoru oko Nila, nisam mogao da se otmem utisku kako se nalazim u jednom ipak stranom svetu čija pravila i običaje nisam razumeo. Imao sam vremena da odem i do onih delova Kaira i Aleksandrije u koje turisti ne zalaze i tu sam video stvari koje do tada nisam imao prilike i na koje nisam bio pripremljen. Najjače slike su mi ostale iz starog Kaira, nenašminkanog za turiste, izuzetno neurednog, punog prljavštine, sa gomilama đubreta po ulicama oko kojih prolaze deca i valjda pripitomljene životinje i igraju se u blatu od prašine i izlučevina. Znam da sirotinje ima svuda, i u najbogatijim zemljama, video sam i dno hrišćanske civilizacije u parku pored železničke stanice u Cirihu, ali ovo je za mene bilo previše.

Nisam mogao da pretpostavim da će podsećanje na ovo moje iskustvo imati upravo u ulici u kojoj sam rođen i dan-danas živim, i koja nosi ime Svetog Save. Pored toga što smo na početku ulice dobili par nelegalnih zgrada, dobili smo i jednu divlju deponiju naslonjenu na veliki, možda najveći nelegalni, poslovno-stambeni centar, koja dugo odoleva svim pokušajima ljudi iz komšiluka, inspekcijskih službi i JKP ''Kruševac'' da se taj deo našeg grada, praktično na samoj raskrsnici, jednoj od najprometnijih u gradu, sredi i zaliči kako treba. Godinama, ne znam ko, baca đubre po ulici, ono se tu gomila, raznosi, ima ga na sve strane a moja i druga komšijska deca tu prolaze i igraju se. Svakog dana kada tu prođem pitam se, kako li neko sa strane, ne mora iz strane zemlje, dovoljno je iz drugog grada, kada malo skrene sa raskrsnice i vidi sve to, šta li misli o nama, kakvi smo mi to divljaci kada pored toga živimo a da nam ne smeta i gde je to uopšte došao. Možda pomisli isto ono što sam ja u starom Kairu - ja ne pripadam ovde.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Olimpijada

Istorija naše civilizacije može da se tumači i kao istorija nastojanja generacija da osvajanjem novih saznanja i veština unapređuju kvalitet života. Gledano unazad, ogroman napredak je ostvaren pre svega širenjem granica znanja i pronalaženjem i primenom novih tehnologija kojima je čovek počeo da prilagođava okruženje sebi i svojim potrebama. Već stari narodi su shvatili moć znanja te do njega nisu mogli svi da dopru. Plemstvo i sveštenstvo su bili čuvari znanja koje im je istovremeno omogućavalo i da poseduju moć upravljanja. Vekovima su naslednici prestola već od malih nogu dobijali posebno obrazovanje koje im je bilo potrebno da bi kvalitetno vladali i vršili posao koji im je sudbina namenila.

Obrazovani ljudi su imali poseban uticaj i bili su veoma cenjeni u skoro svim vremenima, osim u jednom periodu koji se upravo zbog toga i naziva ''mračni'' srednji vek. Karakteristično za taj mrak bilo je proganjanje onih koji su unosili svetlo misleći drugačije ili dolazeći do novih znanja koja su mogla da sruše vladajuću dogmu, a ne mali broj je dospeo i na lomaču. U petnaestom veku humanizam i renesansa su obnovili izvorne antičke vrednosti koje su slavile princip širokog obrazovanja kao ideala za sve ljude, a pogotovo za one koji su u njihovo ime vladali. Na tim osnovama je nastalo i moderno društvo koje se razvija neverovatnom brzinom temeljeći se na znanju velikih ljudi od kojih je jedan od najvećih upravo naš sunarodnik, Nikola Tesla, koji je ceo svoj život, ne štedeći sebe, posvetio napretku čovečanstva i zadužio ga brojnim, često potpuno neverovatnim izumima.

Nedavno sam pročitao jednu ekonomsku analizu u kojoj se upravo znanje navodi kao najbitniji faktor za sveukupan ekonomski napredak modernih država, pa tek potom idu tehnologije i kapital, tj. investicije. Kako samo nestvarno ovo zvuči u zemlji koja se samo u poslednjih nekoliko decenija olako odrekla ogromnog broja mladih obrazovanih ljudi kojima nisu pruženi odgovarajući uslovi za rad niti stvoren ambijent u kome bi se njihovo znanje na odgovarajući način vrednovalo.

Vrativši se sa odmora kupio sam prethodni broj ''Grada'' da vidim šta sam propustio za tih desetak dana i skoro bez daha pročitao izjavu jednog lokalnog političkog lidera u kojoj on kaže ''da je Biblioteka njihova'' (?!), kao i da on lično ne čita knjige, tj. da u poslednjih trideset godina nije pročitao nijednu knjigu. Nisam mogao da verujem da se neko, pogotovo javna ličnost hvali time što ništa ne čita! Nazvao sam telefonom par prijatelja da čujem šta oni misle o ovoj izjavi, da je nisam slučajno pogrešno protumačio. Na žalost, sve sam dobro shvatio. Kaže se da ono čega se neko stidi, drugi se time ponosi.

Iskreno, više bih voleo da sam inspiraciju za novi tekst imao u nekom osvajaču olimpijske medalje iz Kruševca, pa da se ponosim kako i mi imamo nekog ko nastavlja da promoviše antičke ideale u ovom modernom materijalizovanom svetu. Pošto takvih nemamo, dolazim do zaključka da izgleda da možemo da osvajamo medalje samo u nekoj vrsti kvazi-olimpijade, gde bismo blistali u disciplinama koje sami izmislimo i u kojima nam nema ravna, za šta je dokaz upravo navedeni primer iz prethodnog pasusa, koji je sigurno zaslužio zlatnu medalju u svojoj kategoriji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Divlji zapad

Inat najgori zanat, kaže narodna poslovica. Umesto da poslušam mudrost predaka zainatio sam se i rešio sam da zaštitu svog javnog integriteta od jedne politički uticajne osobe zatražim od sistema, sudskim putem, te sam podneo dve krivične prijave, za klevetu i za uvredu. Da bude interesantnije, osoba koju sam tužio je i narodni poslanik koga štiti poslanički imunitet. Bio sam od samog početka svestan da neće ići lako te sam se naoružao strpljenjem i počeo da redovno dolazim na ročišta. Na prva tri tužena osoba se nije ni pojavila. Na četvrtom se nije ni odazvala na sudski nalog za privođenje, za šta nije bilo nikakvog obrazloženja od strane službenog lica. Kada se konačno smilovala i pojavila na narednom, tužena osoba se pozvala na poslanički imunitet o čemu je nekoliko dana kasnije sudija napismeno tražila da se izjasnim šta mislim o tome (!?). 

Počastvovan što sam upitan za mišljenje nisam bio lenj, seo sam i napisao podnesak u kome sam se pozvao na po jedan član Ustava i Poslovnika o radu Narodne skupštine i objasnio zašto mislim da poslanički imunitet ne može u ovom slučaju da zaštiti tuženu osobu. Uprkos mojim argumentima, na poslednjem ročištu sudija je prihvatila pozivanje na imunitet uz obrazloženje da ''nije ona tu da tumači zakon'', ali mi je za utehu rekla da će se obratiti Administrativnom odboru Narodne skupštine sa zahtevom za ukidanje imuniteta ali uz opasku ''da je već jednom slala takav zahtev ali joj nisu nikada odgovorili''.

Razmišljao sam posle tog ročišta, kakvu pouku mogu da izvučem ja, a kakvu tužena osoba? Što se mene tiče, prošlo je još malo pa dve godine od kada sam potražio zaštitu pravne države, a da se nije otišlo dalje od početka. Ako sam u pravu, možda ću dobiti satisfakciju kada to ne bude više bilo bitno, možda ni tada. Što se tiče tužene osobe, ona može slobodno da nastavi da radi šta hoće i da kleveta koga stigne jer izgleda da zakoni ne važe za sve podjednako. Da ironija bude veća, u pitanju je jedna od 250 osoba koja u naše ime donosi zakone za svih 7,5 miliona građana Republike Srbije.

Stari Kruševac pamti da je posle onog rata jedan oslobodioc ušao na konju u kafanu da bi pokazao moć. Neki novi oslobodioci su mnogo ljuti kada im neko zatraži da vrate dugove ili plate struju i prolaze novim lepim kolima kroz raskrsnice na crveno, valjda im se može. 

Vladavina prava podrazumeva pravnu državu u kojoj je moć pisanih pravila iznad volje uticajnih pojedinaca ili grupa. Nadmoć volje nad pravom nam neće pomoći da privučemo investitore, pokrenemo našu ekonomiju i krenemo ka Evropskoj Uniji koja je upravo insistiranje na vladavini prava i usklađivanju našeg zakonodavstva sa njenim istakla kao prioritet u Procesu stabilizacije i pridruživanja. A to sve nije slučajno jer su stotine, tačnije hiljade godina protekle u traženju načina da se zakoni postave iznad svih onih koji bi da budu zakon.

I na kraju, uvek nas ne vole i neko drugi nam je kriv za probleme koje imamo. Umesto da se pogledamo u ogledalo, zabijamo glavu u pesak kao nojevi čekajući da se problemi reše sami od sebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Naš čovek tamo

Pre nekoliko dana sam saznao da je Miloš Nenezić, do nedavno generalni direktor Korporacije ''Trayal'', određen od strane Privredne komore Srbije da je predstavlja u novoosnovanom Evropskom parlamentu preduzeća u Briselu, čije će prvo zasedanje biti održano polovinom oktobra i organizuje ga Evrokomora u čast 50-godišnjice postojanja. Namera organizatora je da pruži mogućnost evropskim privrednicima da dođu u neposredni kontakt sa donosiocima odluka u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u cilju unapređenja međusobnog razumevanja i da kroz parlamentarni način rada 750 delegata privrede iz zemalja Evropske Unije razmatraju pitanja u vezi sa poslovanjem i direktno glasaju o njima. 

Na prvom zasedanju razmatraće se teme iz tri oblasti: internacionalizacija-pristup tržištu-trgovina unutar i izvan EU, jačanje konkurentnosti uz očuvanje principa održivog razvoja i razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha. Pozvano je i 24 delegata iz 18 zemalja koje nisu članovi EU da učestvuju kao posmatrači i među njima je i Miloš Nenezić kao jedini predstavnik Privredne komore Srbije. EPP je zamišljen da postane stalna institucija kroz koju će evropski biznis moći jasno da kaže šta želi od evropskih političara. Kroz zajednički rad predstavnika Evrokomore i političkih institucija Evropske Unije u okviru radnih grupa dolaziće se do konkretnih predloga o kojima će evropski privrednici diskutovati i glasati. 

Mislim da će period tokom kojeg je Miloš Nenezić bio na čelu korporacije ''Trayal'' ostati upamćen po tome što je jednu takvu veliku i heterogenu firmu uspeo da dovede do statusa poželjne udavače i time presudno uticao da se izbegne moguća agonija poput onih u koje su upale neke druge slične firme. Lično sam se više puta uverio kakve je sve vratolomije izvodio da bi izvukao firmu iz problema, a ne jednom je upotrebio svoj lični uticaj i pomagao rešavanju nekih problema koji su se ticali šire zajednice. Uz izuzetan osećaj za odnose sa javnošću promovisao je ''Trayal'' na način koji pre toga nije viđen, ali i sebe kao izuzetno sposobnog menadžera za koga ne postoje prepreke.

Na dodeli jedne prestižne nagrade Miloš Nenezić je u sred Beograda izjavio da ''nagradu shvata i kao ličnu počast, ali i priznanje firmi na čijem je čelu i Kruševcu odakle dolazi''. Posle prodaje ''Trayal''-a i dolaska novog upravljačkog menadžmenta naslušao sam se priča o njemu i uglavnom su bile u negativnom kontekstu, o tome kako propada i kako ga nigde nema. Naprasno je zaboravljeno šta je on sve dobro uradio i za ''Trayal'' i za naš grad. Izgleda da je tačno da niko nije postao prorok u svom selu i da se kod nas sve može oprostiti osim uspeha. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

EXIT

Ako nekoj mlađoj osobi u Evropi hoćete da objasnite odakle dolazite i kažete da ste iz Srbije, odmah ćete čuti: ''Srbija! Exit! Guča!''. Jedan od zasigurno najznačajnijih svetskih muzičkih festivala za kratko vreme je postao i jedan od najboljih srpskih brendova. Festival ''Exit'' je nastao na talasu demokratskih promena 2000. godine, na čuvenoj novosadskoj plaži Štrand, zamišljen da održava tonus opozicione omladine tokom leta sve do septembarskih izbora na kojima je potom konačno (demokratski) poražen Slobodan Milošević. Već naredne godine preselio se na Petrovaradinsku tvrđavu na deset, potom u kraćoj varijanti na četiri dana. Ostalo je već dobro poznato. 

Desetine hiljada mladih se početkom jula slije iz ih krajeva Evrope ka Novom Sadu da bi na nekoliko dana uživalo u muzici i druženju. Većina od njih po prvi put dođe u Srbiju upravo na ''Exit''. Neki se smeste u kamp pored Dunava, neki odu na milost i nemilost novosadskih gazdi i često budu ošišani, ali to ipak nije najvažnije jer su inače došli da potroše ono što su doneli. Kasnije će možda opet doći kao turisti ili već nekim poslom, u kravati i skupocenom odelu, ali će tada već znati gde se Srbija nalazi, da u njoj ne žive urođenici kao u amazonskoj prašumi i da je ovde jako dobar provod.

''Exit'' volim jer je ponuda veoma raznolika i za svačiji ukus ima ponešto. Za razliku od ''normalnih'' koncerata, ovde često odem da vidim i odslušam i one muzičare čiji rad ne poznajem, a za mnoge sam upravo čuo prvi put baš ovde. Sa druge strane, festivali kao što je ovaj imaju posebnu draž jer posle naporne noći tu su i Dunav i Fruška Gora i ostali novosadski specijaliteti za dnevni odmor i razonodu. Samo je bitno da vas posao i druge obaveze ne pritiskaju, da ste se organizovali kao da ste na malom godišnjem odmoru i za dobar provod sve je tu.

Urkos tragediji koja se dogodila u kampu mogu slobodno reći da je ove godine najbolja organizacija od kad ''Exit'' postoji. Vidi se da se radi i svake godine je sve manje prostora za nepredviđene okolnosti. Ali kada je tu više desetina hiljada ljudi na jednom mestu, logično je da nažalost kad-tad neki incident mora da se dogodi. 

Što se tiče sadržaja, ovogodišnji ''Exit'' ostaće upamćen po najezdi panka i onog što je iz njega nastalo (Sex Pistols, Paul Weller, Primal Scream, The Hives...), produženog radnog vremena Main Stage-a sa koga su se, posle nastupa glavnih zvezda, do ranih jutarnjih časova čuli drum'n'bass ritmovi, te paradi vrhunskih DJ-eva (Laurent Garnier, Axwell, Ben Watt, Sven Vath, Sharam, Tiga, teško ih je sve nabrojati), ali moj lični utisak No.1 je nastup Pekinške patke, specijalno za ovu priliku, posle 27 godina, pola sata neverovatne svirke koja će se dugo pamtiti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Barijere

Prošle nedelje sam pisao o osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema koje oni imaju svuda, pa i u Kruševcu, jesu barijere. Taj pojam označava prepreke koje ometaju i otežavaju pristupačnost, i one mogu biti arhitektonske, informaciono-komunikacijske i socijalno-ekonomske. Razvijanje pristupa za osobe sa invaliditetom prvenstveno zahteva identifikaciju i uklanjanje barijera koje postoje u društvu.

Ovog puta bih se osvrnuo na arhitektonske barijere. Nacionalna Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom predviđa da svi novi javni objekti otvoreni za javnost, saobraćajna infrastruktura i objekti u funkciji javnog prevoza putnika u svim granama saobraćaja budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, kao i da se izvrši postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata i saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika u svim granama saobraćaja, kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

Pravilnik o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je donesen 1997. godine razradio je urbanističko-tehničke uslove za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata, projektovanje objekata, kao i posebnih uređaja u njima. Nedostatak ovog Pravilnika je što se on ne odnosi na objekte zidane pre 1995. godine. Najveći pomak u rešavanju problema barijera načinjen je usvajanjem Zakona o  sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2007. godine i koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, gde diskriminacija obuhvata i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, vlasnici objekata u javnoj upotrebi kao i javna preduzeća nadležna za održavanje javnih površina dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti i dužni su da izvrše adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze, a lokalne samouprave su po ovom Zakonu dužne da preduzmu mere s ciljem da se ovim osobama fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim.

Iako je tokom devedesetih u Kruševcu postignut određeni napredak u ovoj oblasti prilagođavanjem pešačkih prelaza u centru grada i određenih objekata za pristup osobama sa invaliditetom (npr. većina objekata Zdravstvenog centra Kruševac, MUP-a i Nacionalne službe za zapošljavanje, na kome je postavljen i poseban lift za stepenice, jedini te vrste u Kruševcu), to nije dovoljno jer naši sugrađani u kolicima ne mogu ući u mnoge zgrade koje su im potrebne, počev od zgrade Opštine pa nadalje.

Iako pomenuti Zakon predviđa obavezu uklanjanja barijera, nije se daleko otišlo u njegovoj primeni, ili bar pomak nije vidljiv. Znam da tuđa ruka svrab ne češe ali bi nas sigurno zasvrbelo kada bi, makar probe radi, seli u invalidska kolica i pokušali da radimo ono što inače radimo svakog dana. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je od 2002. godine finansiralo nekoliko projekata koji su sadržali primenljiva rešenja uklanjanja arhitektonskih barijera i postavljanja zvučne signalizacije u nekoliko gradova u kojima je lokalna sredina učinjena pristupačnijom. Možda bi i u našem gradu mogla sa nadležnog mesta da se napravi neka slična inicijativa i da se briga o problemima građana iskaže i u praksi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')