Olimpijada

Istorija naše civilizacije može da se tumači i kao istorija nastojanja generacija da osvajanjem novih saznanja i veština unapređuju kvalitet života. Gledano unazad, ogroman napredak je ostvaren pre svega širenjem granica znanja i pronalaženjem i primenom novih tehnologija kojima je čovek počeo da prilagođava okruženje sebi i svojim potrebama. Već stari narodi su shvatili moć znanja te do njega nisu mogli svi da dopru. Plemstvo i sveštenstvo su bili čuvari znanja koje im je istovremeno omogućavalo i da poseduju moć upravljanja. Vekovima su naslednici prestola već od malih nogu dobijali posebno obrazovanje koje im je bilo potrebno da bi kvalitetno vladali i vršili posao koji im je sudbina namenila.

Obrazovani ljudi su imali poseban uticaj i bili su veoma cenjeni u skoro svim vremenima, osim u jednom periodu koji se upravo zbog toga i naziva ''mračni'' srednji vek. Karakteristično za taj mrak bilo je proganjanje onih koji su unosili svetlo misleći drugačije ili dolazeći do novih znanja koja su mogla da sruše vladajuću dogmu, a ne mali broj je dospeo i na lomaču. U petnaestom veku humanizam i renesansa su obnovili izvorne antičke vrednosti koje su slavile princip širokog obrazovanja kao ideala za sve ljude, a pogotovo za one koji su u njihovo ime vladali. Na tim osnovama je nastalo i moderno društvo koje se razvija neverovatnom brzinom temeljeći se na znanju velikih ljudi od kojih je jedan od najvećih upravo naš sunarodnik, Nikola Tesla, koji je ceo svoj život, ne štedeći sebe, posvetio napretku čovečanstva i zadužio ga brojnim, često potpuno neverovatnim izumima.

Nedavno sam pročitao jednu ekonomsku analizu u kojoj se upravo znanje navodi kao najbitniji faktor za sveukupan ekonomski napredak modernih država, pa tek potom idu tehnologije i kapital, tj. investicije. Kako samo nestvarno ovo zvuči u zemlji koja se samo u poslednjih nekoliko decenija olako odrekla ogromnog broja mladih obrazovanih ljudi kojima nisu pruženi odgovarajući uslovi za rad niti stvoren ambijent u kome bi se njihovo znanje na odgovarajući način vrednovalo.

Vrativši se sa odmora kupio sam prethodni broj ''Grada'' da vidim šta sam propustio za tih desetak dana i skoro bez daha pročitao izjavu jednog lokalnog političkog lidera u kojoj on kaže ''da je Biblioteka njihova'' (?!), kao i da on lično ne čita knjige, tj. da u poslednjih trideset godina nije pročitao nijednu knjigu. Nisam mogao da verujem da se neko, pogotovo javna ličnost hvali time što ništa ne čita! Nazvao sam telefonom par prijatelja da čujem šta oni misle o ovoj izjavi, da je nisam slučajno pogrešno protumačio. Na žalost, sve sam dobro shvatio. Kaže se da ono čega se neko stidi, drugi se time ponosi.

Iskreno, više bih voleo da sam inspiraciju za novi tekst imao u nekom osvajaču olimpijske medalje iz Kruševca, pa da se ponosim kako i mi imamo nekog ko nastavlja da promoviše antičke ideale u ovom modernom materijalizovanom svetu. Pošto takvih nemamo, dolazim do zaključka da izgleda da možemo da osvajamo medalje samo u nekoj vrsti kvazi-olimpijade, gde bismo blistali u disciplinama koje sami izmislimo i u kojima nam nema ravna, za šta je dokaz upravo navedeni primer iz prethodnog pasusa, koji je sigurno zaslužio zlatnu medalju u svojoj kategoriji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Divlji zapad

Inat najgori zanat, kaže narodna poslovica. Umesto da poslušam mudrost predaka zainatio sam se i rešio sam da zaštitu svog javnog integriteta od jedne politički uticajne osobe zatražim od sistema, sudskim putem, te sam podneo dve krivične prijave, za klevetu i za uvredu. Da bude interesantnije, osoba koju sam tužio je i narodni poslanik koga štiti poslanički imunitet. Bio sam od samog početka svestan da neće ići lako te sam se naoružao strpljenjem i počeo da redovno dolazim na ročišta. Na prva tri tužena osoba se nije ni pojavila. Na četvrtom se nije ni odazvala na sudski nalog za privođenje, za šta nije bilo nikakvog obrazloženja od strane službenog lica. Kada se konačno smilovala i pojavila na narednom, tužena osoba se pozvala na poslanički imunitet o čemu je nekoliko dana kasnije sudija napismeno tražila da se izjasnim šta mislim o tome (!?). 

Počastvovan što sam upitan za mišljenje nisam bio lenj, seo sam i napisao podnesak u kome sam se pozvao na po jedan član Ustava i Poslovnika o radu Narodne skupštine i objasnio zašto mislim da poslanički imunitet ne može u ovom slučaju da zaštiti tuženu osobu. Uprkos mojim argumentima, na poslednjem ročištu sudija je prihvatila pozivanje na imunitet uz obrazloženje da ''nije ona tu da tumači zakon'', ali mi je za utehu rekla da će se obratiti Administrativnom odboru Narodne skupštine sa zahtevom za ukidanje imuniteta ali uz opasku ''da je već jednom slala takav zahtev ali joj nisu nikada odgovorili''.

Razmišljao sam posle tog ročišta, kakvu pouku mogu da izvučem ja, a kakvu tužena osoba? Što se mene tiče, prošlo je još malo pa dve godine od kada sam potražio zaštitu pravne države, a da se nije otišlo dalje od početka. Ako sam u pravu, možda ću dobiti satisfakciju kada to ne bude više bilo bitno, možda ni tada. Što se tiče tužene osobe, ona može slobodno da nastavi da radi šta hoće i da kleveta koga stigne jer izgleda da zakoni ne važe za sve podjednako. Da ironija bude veća, u pitanju je jedna od 250 osoba koja u naše ime donosi zakone za svih 7,5 miliona građana Republike Srbije.

Stari Kruševac pamti da je posle onog rata jedan oslobodioc ušao na konju u kafanu da bi pokazao moć. Neki novi oslobodioci su mnogo ljuti kada im neko zatraži da vrate dugove ili plate struju i prolaze novim lepim kolima kroz raskrsnice na crveno, valjda im se može. 

Vladavina prava podrazumeva pravnu državu u kojoj je moć pisanih pravila iznad volje uticajnih pojedinaca ili grupa. Nadmoć volje nad pravom nam neće pomoći da privučemo investitore, pokrenemo našu ekonomiju i krenemo ka Evropskoj Uniji koja je upravo insistiranje na vladavini prava i usklađivanju našeg zakonodavstva sa njenim istakla kao prioritet u Procesu stabilizacije i pridruživanja. A to sve nije slučajno jer su stotine, tačnije hiljade godina protekle u traženju načina da se zakoni postave iznad svih onih koji bi da budu zakon.

I na kraju, uvek nas ne vole i neko drugi nam je kriv za probleme koje imamo. Umesto da se pogledamo u ogledalo, zabijamo glavu u pesak kao nojevi čekajući da se problemi reše sami od sebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Naš čovek tamo

Pre nekoliko dana sam saznao da je Miloš Nenezić, do nedavno generalni direktor Korporacije ''Trayal'', određen od strane Privredne komore Srbije da je predstavlja u novoosnovanom Evropskom parlamentu preduzeća u Briselu, čije će prvo zasedanje biti održano polovinom oktobra i organizuje ga Evrokomora u čast 50-godišnjice postojanja. Namera organizatora je da pruži mogućnost evropskim privrednicima da dođu u neposredni kontakt sa donosiocima odluka u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u cilju unapređenja međusobnog razumevanja i da kroz parlamentarni način rada 750 delegata privrede iz zemalja Evropske Unije razmatraju pitanja u vezi sa poslovanjem i direktno glasaju o njima. 

Na prvom zasedanju razmatraće se teme iz tri oblasti: internacionalizacija-pristup tržištu-trgovina unutar i izvan EU, jačanje konkurentnosti uz očuvanje principa održivog razvoja i razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha. Pozvano je i 24 delegata iz 18 zemalja koje nisu članovi EU da učestvuju kao posmatrači i među njima je i Miloš Nenezić kao jedini predstavnik Privredne komore Srbije. EPP je zamišljen da postane stalna institucija kroz koju će evropski biznis moći jasno da kaže šta želi od evropskih političara. Kroz zajednički rad predstavnika Evrokomore i političkih institucija Evropske Unije u okviru radnih grupa dolaziće se do konkretnih predloga o kojima će evropski privrednici diskutovati i glasati. 

Mislim da će period tokom kojeg je Miloš Nenezić bio na čelu korporacije ''Trayal'' ostati upamćen po tome što je jednu takvu veliku i heterogenu firmu uspeo da dovede do statusa poželjne udavače i time presudno uticao da se izbegne moguća agonija poput onih u koje su upale neke druge slične firme. Lično sam se više puta uverio kakve je sve vratolomije izvodio da bi izvukao firmu iz problema, a ne jednom je upotrebio svoj lični uticaj i pomagao rešavanju nekih problema koji su se ticali šire zajednice. Uz izuzetan osećaj za odnose sa javnošću promovisao je ''Trayal'' na način koji pre toga nije viđen, ali i sebe kao izuzetno sposobnog menadžera za koga ne postoje prepreke.

Na dodeli jedne prestižne nagrade Miloš Nenezić je u sred Beograda izjavio da ''nagradu shvata i kao ličnu počast, ali i priznanje firmi na čijem je čelu i Kruševcu odakle dolazi''. Posle prodaje ''Trayal''-a i dolaska novog upravljačkog menadžmenta naslušao sam se priča o njemu i uglavnom su bile u negativnom kontekstu, o tome kako propada i kako ga nigde nema. Naprasno je zaboravljeno šta je on sve dobro uradio i za ''Trayal'' i za naš grad. Izgleda da je tačno da niko nije postao prorok u svom selu i da se kod nas sve može oprostiti osim uspeha. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

EXIT

Ako nekoj mlađoj osobi u Evropi hoćete da objasnite odakle dolazite i kažete da ste iz Srbije, odmah ćete čuti: ''Srbija! Exit! Guča!''. Jedan od zasigurno najznačajnijih svetskih muzičkih festivala za kratko vreme je postao i jedan od najboljih srpskih brendova. Festival ''Exit'' je nastao na talasu demokratskih promena 2000. godine, na čuvenoj novosadskoj plaži Štrand, zamišljen da održava tonus opozicione omladine tokom leta sve do septembarskih izbora na kojima je potom konačno (demokratski) poražen Slobodan Milošević. Već naredne godine preselio se na Petrovaradinsku tvrđavu na deset, potom u kraćoj varijanti na četiri dana. Ostalo je već dobro poznato. 

Desetine hiljada mladih se početkom jula slije iz ih krajeva Evrope ka Novom Sadu da bi na nekoliko dana uživalo u muzici i druženju. Većina od njih po prvi put dođe u Srbiju upravo na ''Exit''. Neki se smeste u kamp pored Dunava, neki odu na milost i nemilost novosadskih gazdi i često budu ošišani, ali to ipak nije najvažnije jer su inače došli da potroše ono što su doneli. Kasnije će možda opet doći kao turisti ili već nekim poslom, u kravati i skupocenom odelu, ali će tada već znati gde se Srbija nalazi, da u njoj ne žive urođenici kao u amazonskoj prašumi i da je ovde jako dobar provod.

''Exit'' volim jer je ponuda veoma raznolika i za svačiji ukus ima ponešto. Za razliku od ''normalnih'' koncerata, ovde često odem da vidim i odslušam i one muzičare čiji rad ne poznajem, a za mnoge sam upravo čuo prvi put baš ovde. Sa druge strane, festivali kao što je ovaj imaju posebnu draž jer posle naporne noći tu su i Dunav i Fruška Gora i ostali novosadski specijaliteti za dnevni odmor i razonodu. Samo je bitno da vas posao i druge obaveze ne pritiskaju, da ste se organizovali kao da ste na malom godišnjem odmoru i za dobar provod sve je tu.

Urkos tragediji koja se dogodila u kampu mogu slobodno reći da je ove godine najbolja organizacija od kad ''Exit'' postoji. Vidi se da se radi i svake godine je sve manje prostora za nepredviđene okolnosti. Ali kada je tu više desetina hiljada ljudi na jednom mestu, logično je da nažalost kad-tad neki incident mora da se dogodi. 

Što se tiče sadržaja, ovogodišnji ''Exit'' ostaće upamćen po najezdi panka i onog što je iz njega nastalo (Sex Pistols, Paul Weller, Primal Scream, The Hives...), produženog radnog vremena Main Stage-a sa koga su se, posle nastupa glavnih zvezda, do ranih jutarnjih časova čuli drum'n'bass ritmovi, te paradi vrhunskih DJ-eva (Laurent Garnier, Axwell, Ben Watt, Sven Vath, Sharam, Tiga, teško ih je sve nabrojati), ali moj lični utisak No.1 je nastup Pekinške patke, specijalno za ovu priliku, posle 27 godina, pola sata neverovatne svirke koja će se dugo pamtiti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Barijere

Prošle nedelje sam pisao o osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema koje oni imaju svuda, pa i u Kruševcu, jesu barijere. Taj pojam označava prepreke koje ometaju i otežavaju pristupačnost, i one mogu biti arhitektonske, informaciono-komunikacijske i socijalno-ekonomske. Razvijanje pristupa za osobe sa invaliditetom prvenstveno zahteva identifikaciju i uklanjanje barijera koje postoje u društvu.

Ovog puta bih se osvrnuo na arhitektonske barijere. Nacionalna Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom predviđa da svi novi javni objekti otvoreni za javnost, saobraćajna infrastruktura i objekti u funkciji javnog prevoza putnika u svim granama saobraćaja budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, kao i da se izvrši postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata i saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika u svim granama saobraćaja, kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

Pravilnik o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je donesen 1997. godine razradio je urbanističko-tehničke uslove za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata, projektovanje objekata, kao i posebnih uređaja u njima. Nedostatak ovog Pravilnika je što se on ne odnosi na objekte zidane pre 1995. godine. Najveći pomak u rešavanju problema barijera načinjen je usvajanjem Zakona o  sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2007. godine i koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, gde diskriminacija obuhvata i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, vlasnici objekata u javnoj upotrebi kao i javna preduzeća nadležna za održavanje javnih površina dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti i dužni su da izvrše adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze, a lokalne samouprave su po ovom Zakonu dužne da preduzmu mere s ciljem da se ovim osobama fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim.

Iako je tokom devedesetih u Kruševcu postignut određeni napredak u ovoj oblasti prilagođavanjem pešačkih prelaza u centru grada i određenih objekata za pristup osobama sa invaliditetom (npr. većina objekata Zdravstvenog centra Kruševac, MUP-a i Nacionalne službe za zapošljavanje, na kome je postavljen i poseban lift za stepenice, jedini te vrste u Kruševcu), to nije dovoljno jer naši sugrađani u kolicima ne mogu ući u mnoge zgrade koje su im potrebne, počev od zgrade Opštine pa nadalje.

Iako pomenuti Zakon predviđa obavezu uklanjanja barijera, nije se daleko otišlo u njegovoj primeni, ili bar pomak nije vidljiv. Znam da tuđa ruka svrab ne češe ali bi nas sigurno zasvrbelo kada bi, makar probe radi, seli u invalidska kolica i pokušali da radimo ono što inače radimo svakog dana. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je od 2002. godine finansiralo nekoliko projekata koji su sadržali primenljiva rešenja uklanjanja arhitektonskih barijera i postavljanja zvučne signalizacije u nekoliko gradova u kojima je lokalna sredina učinjena pristupačnijom. Možda bi i u našem gradu mogla sa nadležnog mesta da se napravi neka slična inicijativa i da se briga o problemima građana iskaže i u praksi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Osobe sa invaliditetom

Izraz ''osobe sa invaliditetom'' označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Oni su jedna od najugroženijih kategorija stanovništva u Republici Srbiji. Ne postoji precizna evidencija njihovog broja, ali prema podacima navedenim u Strategiji unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji (2006.) smatra se da ima oko 10% stanovništva (700-800.000) koje može da se uvrsti u ovu kategoriju. Po analogiji, u našoj opštini trebalo bi da ima preko 14.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta.

Kao socijalno ugrožena grupa osobe sa invaliditetom se nalaze na najnižoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Osim problema materijalnog siromaštva postoje i drugi koji dodatno otežavaju njihov položaj, kao što su predrasude, nerazumevanje i neprihvatanje od strane okruženja, diskriminacija, nepristupačnost osnovnim socijalnim, zdravstvenim i drugim uslugama i dr. Uzroci siromaštva su višeslojni i treba ih tražiti ne samo u dostupnosti osnovnim uslugama već i obrazovanju, kapitalu, radu i smanjenom učešću u procesu donošenja odluka.

Umesto ranije preovladavajućeg medicinskog modela, gde se invalidnost doživljavala kao individualni problem prouzrokovan bolešću, povredom ili nekim drugim oštećenjem zdravlja i kao takav zahtevao medicinsku pomoć i negu koje pružaju profesionalci, u poslednje vreme sve više se prihvata socijalni model invalidnosti koji probleme osoba sa invaliditetom shvata kao proizvod socijalne  organizacije i stavlja težište na probleme sa kojima se one suočavaju u svakodnevnom životu. U skladu sa tim, aktuelni međunarodni standardi pitanje njihovog tretmana više ne postavljaju kao segment socijalne politike već kao pitanje poštovanja ljudskih prava i jednakih mogućnosti, gde se problem invalidnosti sve više postavlja kao problem društva, a ne kao problem pojedinaca. Društvo je to koje treba da stvara uslove da bi sposobnosti bile osnova za njihovo socijalno uključivanje kao ravnopravnih građana naše zemlje, uz poštovanje različitosti i principa jednakih mogućnosti baziranih na jednakim pravima.

Mnogo naših sugrađana je, sa pravom mogu reći, diskriminisano jer ne mogu da koriste mnoge usluge koje su im potrebne. Pravo osoba sa invaliditetom na puno i ravnopravno učešće u životu društvene zajednice obuhvata i pravo na izgrađenu i dostupnu sredinu. Nedostupnost i neprilagođeno okruženje je bitan faktor diskriminacije, odnosno uskraćivanja jednakih mogućnosti neophodnih za ostvarivanje njihovih prava. Standardna pravila Ujedinjenih Nacija o izjednačavanju mogućnosti za osobe sa invaliditetom definišu izjednačavanje mogućnosti kao ''proces kojim različiti delovi društva i okoline, kao što su službe, delatnosti, informisanje i dokumentacija postaju dostupni svima, posebno osobama sa invaliditetom''.

Veličinu nekog grada ne čine samo građevine, ulice i nove tehnologije već i raznovrsnost i kvalitet odnosa koji u njemu postoje. Ako ne želimo da Kruševac podseća na neku balkansku kasabu pravo iz nedođije moramo mnogo toga da promenimo. Pripadnost modernom svetu ne ogleda se samo u tome što gledamo američke filmove, premijer-ligu ili kalčo već i po tome koliko smo univerzalne vrednosti kojima moderan svet teži spremni da prihvatamo i primenjujemo u svom životu. Postoji li stvarna želja za promenom, trebalo bi da krenemo od kojima je ona najviše potrebna, a naši sugrađani sa invaliditetom je zasigurno sa pravom očekuju.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Projekti

Pojam ''projekat'' zasigurno izaziva velike nedoumice oko svog značenja u kontekstu donacija koje naša zemlja dobija od 2000. godine. Mnogo se priča o projektima ali imam utisak da vrlo malo ljudi kod nas zna o čemu se radi, ili pojam ''projekat'' sagledava drugačije, kroz sopstvena iskustva i znanja, obzirom da ovaj pojam može označavati vrlo raznolike delatnosti. Na svim skupovima na kojima sam u proteklom periodu prisustvovao isticano je da mnoga sredstva opredeljena za Srbiju ne mogu da se ''povuku'' i realizuju jer ne postoji dovoljno kapaciteta za to i nema dovoljno projekata. Možda je malo utešno da isto pravilo važi za skoro sve zemlje u tranziciji.

Prošlo je vreme kada smo bili posle petooktobarskih promena bili ''svetski hit'' za sve donatorske institucije. Pažnja svetske javnosti je bila usmerena na Srbiju i mnogi su došli i najčešće bezuslovno pomogli. Posle određenog vremena odlazili su dalje jer je svet pun kriza, ratova i nesrećnog naroda kome treba pomoći. Naravno da se time nisu iscrpeli fondovi za pomoć Srbiji, naprotiv. Poseban interes da pomaže našu zemlju ima Evropska Unija koja je ujedno i ubedljivo najveći donator u svetskim razmerama. Verovatno su razlozi za to vrlo složeni i teško ih je odavde dokučiti, ali je sugurno da u osnovi leži neki njihov interes da ulažu baš ovde. Interesantno je da će dostupna sredstva biti sve veća i veća kako budemo ulazili u naredne faze integracija sa EU, a najveća će biti kada jednog dana postanemo njen član. Ono što moramo da znamo je da više nema deljenja pomoći ''kapom i šakom'', već se do sredstava može doći poznavanjem i poštovanjem strogih pravila koje je ona propisala.

Do najvećeg dela tih sredstava dolazi putem projektne metodologije. Projekat se u osnovi definiše kao ''skup aktivnosti koje se realizuju da bi se postigli ciljevi u okviru predviđenog budžeta i planiranog vremena''. Drugim rečima, projekat predstavlja ciljanu promenu. Projektnu metodologiju, tj. upravljanje projektnim ciklusom uvela je Svetska banka početkom sedamdesetih a Evropska Unija ih je razradila u prethodnih dvadeset godina do detalja. Evropski projekti imaju iste standarde gde god EU ulaže sredstva. Što se tiče domaćih donatora, stvar je malo drugačija i definisani standardi ne postoje već se razlikuju od jednog do drugog i dosta zavise od kapaciteta osoba koje kreiraju donatorske programe kod nas. 

Poznavanje projektne metodologije je neophodno da bi se iskoristila sredstva koja su nam na raspolaganju ili koja će nam tek biti u budućnosti. Ovoga moraju da budu svesni ne samo ljudi u nevladinom sektoru nego i u državnim i drugim javnim institucijama i da na vreme edukuju sebe i svoje saradnike kako ne bi propustili priliku koja im se pruža da dođu do sredstava koja nam, na žalost, uvek nedostaju da bi zadovoljili evidentno velike potrebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')