Čuo sam danas horor-vic o tome da ćemo Kosovo povratiti tajnim ruskom oružjem, za slučaj da nam to ne uspe samoizolacijom. Ceo dan razmišljam o toj magičnoj reči, izolacija. Pogledao sam i u Vujaklijin rečnik stranih reči i izraza iz 1974. gde piše: lat. isolatio - izdvajanje, odvajanje, usamljivanje, uklanjanje; med. izdvajanje onih koji boluju od zarazne bolesti kako se bolest ne bi raznosila;
Značenje ove reči shvatili smo tokom devedesetih na veoma bolan način. Neverovatno je šta nam se za svega nekoliko godina izolacije od strane međunarodne zajednice desilo: ratovi, izbeglice, propadanje, hiperinflacija, piramidalne banke i štedionice, glad, osiromašenje, bombardovanje i šta još sve ne. I sve to u Srbiji u Evropi pred kraj 20. veka, u Srbiji koja je poslednji put bila izolovana još od strane Austro-Ugarske, pre sto i neku godinu.
Dok je istočna Evropa bila izolovana od zapadne Evrope, mi smo bili nešto drugo. Kao umiljato jagnje iz priče. Malo na zapad pa malo na istok pa malo sa nesvrstanima i tako unedogled. Poštovani i uvažavani, uživali smo u prednosti nad ostalom socijalističkom braćom što je naš crveni pasoš otvarao skoro sve granice bez famoznih viza i što smo mogli da putujemo skoro bez ograničenja. To vreme stariji još pamte kao vreme u kome se jako lepo živelo.
U vreme kada je Evropa srušila Berlinski zid i krenula da se ujedinjuje mi smo krenuli u izolaciju. U vreme kada se svet ubrzano menjao, mi smo išli unazad. I normalno je da sada ne shvatamo stvari, da je moderan svet uređen po meri velikih, jakih i moćnih. Oni mali, kao što smo mi, moraju da se prilagođavaju i dovijaju da bi ostvarili svoje ciljeve. Samo veliki mogu biti sami sebi dovoljni. A da li smo mi, mala Srbija, pobedili? Čisto sumnjam, veliki su dobili šta su hteli a mi smo usput dobili i batine.
Ko god da pobedi na narednim izborima mora da bude svestan da bi još jedna izolacija bila pogubna za Srbiju. Od naših lidera očekujem da donose odluke vodeći se razmišljanjem šta je pametno a ne šta je pravedno, i da se prisete narodnih mudrosti iz naše tradicije koja lepo kaže da šut sa rogatim ne može, ali i da se najslađe smeje onaj koji se poslednji smeje.
(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')
Značenje ove reči shvatili smo tokom devedesetih na veoma bolan način. Neverovatno je šta nam se za svega nekoliko godina izolacije od strane međunarodne zajednice desilo: ratovi, izbeglice, propadanje, hiperinflacija, piramidalne banke i štedionice, glad, osiromašenje, bombardovanje i šta još sve ne. I sve to u Srbiji u Evropi pred kraj 20. veka, u Srbiji koja je poslednji put bila izolovana još od strane Austro-Ugarske, pre sto i neku godinu.
Dok je istočna Evropa bila izolovana od zapadne Evrope, mi smo bili nešto drugo. Kao umiljato jagnje iz priče. Malo na zapad pa malo na istok pa malo sa nesvrstanima i tako unedogled. Poštovani i uvažavani, uživali smo u prednosti nad ostalom socijalističkom braćom što je naš crveni pasoš otvarao skoro sve granice bez famoznih viza i što smo mogli da putujemo skoro bez ograničenja. To vreme stariji još pamte kao vreme u kome se jako lepo živelo.
U vreme kada je Evropa srušila Berlinski zid i krenula da se ujedinjuje mi smo krenuli u izolaciju. U vreme kada se svet ubrzano menjao, mi smo išli unazad. I normalno je da sada ne shvatamo stvari, da je moderan svet uređen po meri velikih, jakih i moćnih. Oni mali, kao što smo mi, moraju da se prilagođavaju i dovijaju da bi ostvarili svoje ciljeve. Samo veliki mogu biti sami sebi dovoljni. A da li smo mi, mala Srbija, pobedili? Čisto sumnjam, veliki su dobili šta su hteli a mi smo usput dobili i batine.
Ko god da pobedi na narednim izborima mora da bude svestan da bi još jedna izolacija bila pogubna za Srbiju. Od naših lidera očekujem da donose odluke vodeći se razmišljanjem šta je pametno a ne šta je pravedno, i da se prisete narodnih mudrosti iz naše tradicije koja lepo kaže da šut sa rogatim ne može, ali i da se najslađe smeje onaj koji se poslednji smeje.
(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')