16.05.2008.

Diploma

Pre nešto više od mesec dana profesor istorije Anders Bjorn iz Kopenhagena, gost-učesnik debatnog kluba koje je udruženje ''Evrokontakt'' organizovalo zajedno sa Gimnazijom, neskriveno je izrazio svoju fascinaciju nivoom znanja naših gimnazijalaca ne samo o Evropskoj Uniji. Trebalo je doživeti to veče i gledati mlade genijalce kako debatuju o tome da li Srbija ima alternativu za Evropu, tačnije Evropsku uniju. Naročito su mi bile interesantne debate o ekonomskim temama. Videlo se da oni tu oblast još ne poznaju dobro, ni vreme im nije za to, ali da se jako dobro snalaze i improvizuju u želji da dobrom argumentacijom pomognu da debata njihove ekipe bude uverljivija od protivničke. Neko je iz publike glasno komentarisao da je šteta što se u Narodnoj skupštini nije o pomenutoj temi raspravljalo sa ovako kvalitetnom argumentacijom.

Profesor je sutradan komentarisao da u bogatoj Evropi đaci manje nauče od naših, ali su izuzetno dobro obučeni da primenjuju ta svoja usmerena znanja. Njihov školski sistem nije okrenut ka pravljenju genijalaca. Dugo školovanje je privilegija imućnih i nadarenih, kojima stoji na raspolaganju dosta mehanizama za finansiranje troškova školovanja. Ostatak obrazovanih, koliko im nedostaje, privuku iz drugih zemalja i dobiju skoro gotove stručnjake bez ulaganja, potpuno besplatno.

Paradoksalno je da naš školski sistem omogućuje đacima dosta dobro obrazovanje, od kojih oni najbolji mahom odu u inostranstvo da bi se profesionalno i egzistencijalno realizovali. Ne retko nam baš oni dolaze da nas, u ime stranih kompanija za koje rade, podučavaju i treniraju kako neke stvari treba da radimo. Ako imamo u vidu da se ekonomija moderne Evrope zasniva na prodaji znanja i usluga, prosto je neverovatno kako jedna mala i siromašna zemlja kao što je Srbija propušta svoju šansu time što ne stvara ambijent da ta pametna deca ostanu da rade ovde i olako ih se odriče ne nudeći im ambijent u kome bi radili i iskazali svoje vrednosti.

I sam pripadam jednoj generaciji koju je sustiglo sve što nismo mogli ni da zamislimo kada smo upisivali fakultete i sudbina mi nije namenila da se bavim onim za šta sam se školovao. U jednom trenutku, iniciran razgovorom koji sam vodio sa jednom pametnom osobom na ovu temu, shvatio sam da je najskuplja stvar koju posedujem, vrednija čak i od kuće koju sam nasledio od roditelja, upravo moja diploma Medicinskog fakulteta u Beogradu, za koju u tom momentu nisam ni znao gde sam je držao. Rekao mi je da ona tržišno vredi oko pola miliona tadašnjih nemačkih maraka. Taj razgovor me je podsetio na Branislava Nušića koji je u svojoj ''Autobiografiji'' opisao kako je diplomu zašio u postavu kaputa da neko slučajno ne sazna da je ima jer mu je samo probleme donosila, i inspirisao  da svoju diplomu pronađem, uramim i okačim na zid u svojoj kancelariji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Нема коментара:

Постави коментар