12.12.2008.

Top-menadžeri

Ovih dana smo konačno doživeli priliku da zavirimo u čudesni svet top-menadžera državnih preduzeća i da na kratko osetimo čari sveta koji je tu negde, ali kada slušamo o njemu izgleda kao da je svetlosnim godinama udaljen od nas. Podaci o ogromnim platama, bonusima, dodacima i drugim privilegijama, višestruko većim od onih koje ostvaruju najodgovorniji državnici u Srbiji (predsednik, premijer, ministri i dalje redom), privukli su veliku pažnju javnosti. Ko su ti ljudi i ko je odgovoran za takvo njihovo ponašanje – pitanja su na koja se traže odgovori ovih dana. 

Nisam pristalica socijalne demagogije i smatram da odgovorne poslove u državi ne mogu kvalitetno da obavljaju osobe koje su za taj rad nedovoljno plaćene, jer se u tom slučaju javljaju problemi druge vrste – nemotivisanost zaposlenih, nedostatak stručnih osoba za obavljanje odgovornih državnih poslova i dalji porast korupcije. U dokumentu koji je nedavno objavila Evropska unija (''Strategija za proširenje i glavni izazovi 2008-2009''), korupcija je definisana kao široko rasprostranjen i veoma ozbiljan problem sa kojim se naša država suočava.

Sa druge strane, smatram da su iznosi koje pojedini rukovodioci zarađuju nerealni i apsolutno neprikladni. Pre nekoliko dana javnost je upoznata sa podacima za nevericu o izvesnoj gospođi koja je generalna direktorka, a istovremeno i predsednica Upravnog odbora (?!) Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti a.d. Beograd, čiji su mesečni prihodi čak preko milion dinara. Ova široj javnosti nepoznata ustanova je osnovana pre sedam godina u okviru Narodne banke Srbije, a dve godine kasnije transformisana je u akcionarsko društvo u potpunom vlasništvu države.

Čitam različita pravdanja i tumačenja – tobože kako je sve legalno, kako su u pitanju vrhunski stručnjaci sa kojima su potpisani menadžerski ugovori i koji treba dobro da se nagrade i slično. Smatram da takvi prihodi možda jesu legalni, ali sigurno nisu legitimni. Top-menadžeri mogu da postoje samo u privatnom sektoru. Na razvijenom zapadu njihove plate mogu biti poslovna tajna jer od njihovih menadžerskih sposobnosti umnogome zavise rezultati poslovanja firmi kojima rukovode. Top-menadžeri su plaćeni onoliko koliko vrede vlasnicima biznisa, svakodnevno se suočavaju sa ogromnim pritiskom i spremni su da već možda narednog dana ostanu bez posla ukoliko donesu neku pogrešnu odluku, stoga top-menadžeri mogu imati enormne zarade i za tamošnje prilike.

To što se neki naši direktori državnih preduzeća i ustanova samodefinišu kao top-menadžeri govori o poremećenom sistemu vrednosti jer svi oni koji su u državnoj službi treba da budu službenici u pravom smislu te reči, da služe državi u ime naroda i da obavljaju poslove od opšteg interesa. Iako neke državne firme posluju manje ili više tržišno, velika većina njih je u apsolutnom monopolu, ne poznaje pojam konkurencije, te nema nikakvog opravdanja za milionske zarade jer je lako pozitivno poslovati ako se finansiraš iz budžeta. Dovoljno veliku korist imaju od toga što imaju pristup informacijama i mogu da uspostave kvalitetne kontakte, a to su ključne stvari za svaki poslovni angažman. Na kraju krajeva, jasno je da su oni tu ne zato što su putem javnog konkursa odabrani kao najbolji kandidati već što su ih političke stranke tu postavile kao podobne. Mislim da najveću platu u javnom sektoru treba da ima Predsednik Srbije, pa za njim svi ostali a oni, kojima to nije dovoljno i koji nisu zadovoljni ponuđenim, treba da daju ostavke, odu u privatni sektor i da pokažu koliko vrede u pravim tržišnim uslovima.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')





Нема коментара:

Постави коментар