Beč

Konačno sam doživeo da vidim i osetim Beč, prelepi carski grad koji je vekovima čuvao tradiciju i krunu Svetog rimskog carstva i preko šest stotina godina bio centar Habsburške monarhije. Danas je Beč glavni grad druge austrijske republike nastale 1955. godine kada su četiri velike sile pobednice Drugog svetskog rata zaključile da je ova zemlja postala spremna da se samostalno nosi sa svojom nacističkom prošlošću. 

U isto vreme Beč je velika svetska turistička atrakcija, grad u kome se stvarno ima šta videti i doživeti. Od impozantnih carskih dvoraca, u kojima su se nekada krojile evropske granice, nastajale i nestajale cele države, a danas su smeštene riznice evropske i svetske kulture, preko arhitektonskih remek-dela koja su vekovima služila kao inspiracija ne samo stvaraocima već i aristokratiji i vladarima širom Evrope, do Dunava na kome Beč živi i na kome se završavaju Alpi a počinje velika Panonska ravnica, sve što je potrebno za uzbudljivo putovanje kroz vreme i prostor je tu. Neverovatno je koliko iznenađenja Beč pruža jer iza svakog ugla može vas sačekati nešto tako lepo od čega će vam zastati dah. Međutim, i pored svega toga, Beč je pre svega grad kulture, a naročito muzike. Ovde se uporedo sa velikim vladarima slave i veliki muzičari, tako da se pored Marije Terezije i Franje Josifa ništa manje ponose Mocartom, Betovenom i Štrausom.

Vekovima je Beč bio Evropa za Srbe i u njemu se tražila podrška za borbu protiv Osmanlijske imperije. Kad god su se Austrijanci potukli sa Turcima mešali smo se i mi tražeći priliku da se oslobodimo, što nas je često veoma skupo koštalo. Posle njihovih ratova i naših pobuna spaljene su mošti Svetog Save na Vračaru i dogodila se velika seoba Srba sto godina kasnije. Beč je omogućio Srbima da se nasele na područje današnje Hrvatske i Bosne i formiraju Vojnu krajinu. U Beč su išli Srbi na školovanje a nemali broj je tu nastavio da radi u korist svog naroda, ali i velike Habsburške monarhije, među kojima su najveći trag ostavili Vuk Stefanović Karadžić i Dositej Obradović, a istorija Beča pamti da je prvu kafanu u ovom gradu davne 1683. godine otvorio Đura Kolčić, Srbin iz Sombora.

Pošto su krajem sedamnaestog veka konačno uspeli da odbiju Turke od gradskih zidina (danas je to sam centar grada!) i da ih polako potiskuju nazad u Aziju, Austrijanci su krenuli na jugoistok i širili svoje carstvo pravo preko srpskih zemalja i od velikih saveznika postali nam najveći neprijatelji jer smo im se našli nasred puta. Moćna sila je uvela trgovinske sankcije Srbiji pre sto godina a nedugo zatim krenula preko Drine i Save što joj je bio početak kraja, tako da prosečnog Austrijanca i dan-danas Srbija asocira na propast njihove nekada stvarno velike carevine.

Interesantno je da je u Beču danas najbrojnija upravo srpska manjina i Beč je posle Čikaga najveći grad srpske dijaspore. Gde god da se okrenete čućete naš jezik te stoga pripazite šta u Beču pričate, razumeće vas tamo gde to uopšte ne očekujete. Sa druge strane nikad mi nije bilo jasno, šta Srbi traže u glavnom gradu zemlje koja je sinonim za sve ono što mi nismo – poredak, rad, sistem, organizacija, i kako naši ljudi uspevaju da se prilagode pravilima ponašanja koja ovde postoje i koja su potpuno različita od onih koja važe u domovini. I na kraju, deo Beča - Volksbank, Raiffesen Bank, Erste Bank, Grawe, Wiener Staedtische - imamo i mi u Kruševcu i vrlo lako smo prepoznali šta je tu dobro. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')