29.08.2008.

Olimpijada

Istorija naše civilizacije može da se tumači i kao istorija nastojanja generacija da osvajanjem novih saznanja i veština unapređuju kvalitet života. Gledano unazad, ogroman napredak je ostvaren pre svega širenjem granica znanja i pronalaženjem i primenom novih tehnologija kojima je čovek počeo da prilagođava okruženje sebi i svojim potrebama. Već stari narodi su shvatili moć znanja te do njega nisu mogli svi da dopru. Plemstvo i sveštenstvo su bili čuvari znanja koje im je istovremeno omogućavalo i da poseduju moć upravljanja. Vekovima su naslednici prestola već od malih nogu dobijali posebno obrazovanje koje im je bilo potrebno da bi kvalitetno vladali i vršili posao koji im je sudbina namenila.

Obrazovani ljudi su imali poseban uticaj i bili su veoma cenjeni u skoro svim vremenima, osim u jednom periodu koji se upravo zbog toga i naziva ''mračni'' srednji vek. Karakteristično za taj mrak bilo je proganjanje onih koji su unosili svetlo misleći drugačije ili dolazeći do novih znanja koja su mogla da sruše vladajuću dogmu, a ne mali broj je dospeo i na lomaču. U petnaestom veku humanizam i renesansa su obnovili izvorne antičke vrednosti koje su slavile princip širokog obrazovanja kao ideala za sve ljude, a pogotovo za one koji su u njihovo ime vladali. Na tim osnovama je nastalo i moderno društvo koje se razvija neverovatnom brzinom temeljeći se na znanju velikih ljudi od kojih je jedan od najvećih upravo naš sunarodnik, Nikola Tesla, koji je ceo svoj život, ne štedeći sebe, posvetio napretku čovečanstva i zadužio ga brojnim, često potpuno neverovatnim izumima.

Nedavno sam pročitao jednu ekonomsku analizu u kojoj se upravo znanje navodi kao najbitniji faktor za sveukupan ekonomski napredak modernih država, pa tek potom idu tehnologije i kapital, tj. investicije. Kako samo nestvarno ovo zvuči u zemlji koja se samo u poslednjih nekoliko decenija olako odrekla ogromnog broja mladih obrazovanih ljudi kojima nisu pruženi odgovarajući uslovi za rad niti stvoren ambijent u kome bi se njihovo znanje na odgovarajući način vrednovalo.

Vrativši se sa odmora kupio sam prethodni broj ''Grada'' da vidim šta sam propustio za tih desetak dana i skoro bez daha pročitao izjavu jednog lokalnog političkog lidera u kojoj on kaže ''da je Biblioteka njihova'' (?!), kao i da on lično ne čita knjige, tj. da u poslednjih trideset godina nije pročitao nijednu knjigu. Nisam mogao da verujem da se neko, pogotovo javna ličnost hvali time što ništa ne čita! Nazvao sam telefonom par prijatelja da čujem šta oni misle o ovoj izjavi, da je nisam slučajno pogrešno protumačio. Na žalost, sve sam dobro shvatio. Kaže se da ono čega se neko stidi, drugi se time ponosi.

Iskreno, više bih voleo da sam inspiraciju za novi tekst imao u nekom osvajaču olimpijske medalje iz Kruševca, pa da se ponosim kako i mi imamo nekog ko nastavlja da promoviše antičke ideale u ovom modernom materijalizovanom svetu. Pošto takvih nemamo, dolazim do zaključka da izgleda da možemo da osvajamo medalje samo u nekoj vrsti kvazi-olimpijade, gde bismo blistali u disciplinama koje sami izmislimo i u kojima nam nema ravna, za šta je dokaz upravo navedeni primer iz prethodnog pasusa, koji je sigurno zaslužio zlatnu medalju u svojoj kategoriji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Нема коментара:

Постави коментар