06.06.2008.

Vize

Iako mi je to teško da sebi priznam, pripadam onim srednjim generacijama građana Srbije koji dobro pamte pogodnosti života u ''onoj'' SFRJ. Naš tadašnji crveni pasoš je bio jedan od najskupljih na crnoj berzi jer su se sa njim u ruci međudržavne granice veoma lako prelazile. Za putovanje u većinu evropskih zemalja nije nam bila potrebna viza a najviše su nas nervirali naši tradicionalni prijatelji Grci koji nisu hteli da je ukinu iako se njihovo severno primorje gradilo od para naših turista.

Pre tačno dvadeset godina sam obišao Evropu uz inter-rail kartu što sada jako teško mogu da dokažem pokazivanjem pasoša jer mislim da nemam ni tri pečata sa tog putovanja. Činjenica da sam dosta granica prešao a da ih nisam ni video je bila šokantna za mene. Za mesec dana sam posetio devet evropskih zemalja a da među njima nije bila Francuska koju sam na taj način kaznio jer nam je prethodne godine uvela vize, što je bio svojevrstan šok za naciju. Šta znači Evropa bez granica najbolje sam osetio u tada još podeljenom Berlinu kada sam gledao stražare i opasne pse dok patroliraju brisanim prostorom sa istočne strane i čitao grafite sa zapadne strane berlinskog zida.

Pošto sam svoj prvi pasoš morao da zamenim jer više nije bilo mesta za nove pečate, doživeo sam tokom devedesetih da sedam godina ne izađem iz Srbije. Čak sam i propustio koncert mog omiljenog Jamiroquai u Budimpešti 1999. godine jer sam u pometnji oko pakovanja jedva pronašao pasoš kome je, na moje užasavanje, istekao rok važenja godinu i po dana ranije. Zaboravio sam čak i gde sam ga držao.

Svako novo putovanje sam doživeo kao punjenje pozitivnom energijom i kao novo nadahnuće. Shvatio sam da naš Kruševac, pa čak ni Beograd, nije centar sveta, da smo deo jedne veće celine koja se zove Evropa a na kraju i jedne još veće koja se zove svet. Ništa mi teže nije palo tokom devedesetih nego to što su nam skoro svi koji su mogli uveli vize, tako da nismo mogli da mrdnemo negde bez ponižavanja u redovima ispred ambasada i pred nemilosrdnim janjičarima koji su u njima radili. Imam osećaj da su nam još teže od nemaštine pali osećaj izopštenosti i getoizacije. Odjednom su naš standard i mera postale zemlje u koje se deset godina ranije ne bi ni setili da idemo ali koje su nam i dalje dozvoljavale da uđemo u njih bez viza, verovatno zato da bi tamo nešto kupili. Zato ne treba da čudi da se kao glavna parola protesta pre dvanaest godina nametnula baš ona ''Beograd je svet''. Ko nije proživeo devedesete u Srbiji ne može da shvati taj vapaj.

Mislim da je evropska politika prema nama od 2000. bila potpuno pogrešna. Umesto što su nam stalno pretili i kažnjavali nas mnogo bi bolje bilo da su nam ukinuli vize i stavili nas na ''belu'' šengensku listu, da posle decenije mraka naši ljudi konačno izađu malo van i vide sveta. Siguran sam da bi se na taj način mnogo lakše uspostavilo međusobno poverenje i efikasnije rešavali postojeći problemi. Ovako još uvek nismo shvatili šta se to dešava oko nas i gde smo mi ustvari pošli. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Нема коментара:

Постави коментар